Србија и сиромаштво: Деца улице све угроженија, а за систем неухватљива

Довољно је да се прошетате и срешћете их - малени људи, неретко прљави и мусави, просе, преврћу по контејнерима, перу шофершајбне, продају цвеће и марамице, свирају и певају на улицама.

Неки од њих још увек не ходају и не говоре - једна ромска беба грчевито се држи за блузу жене која по летњој спарини проси у Улици Краља Петра у центру Београда.

Мајушна рука, која извирује из рукава исфлекане бенкице, маше горе-доле, чврсто стишћући папирнату новчаницу од двадесет динара.

„Ниједан закон у Србији не препознаје да су деца угрожена самим тим што су у уличној ситуацији", каже Виолета Марковић, доценткиња на Факултету политичких наука (ФПН).

„Пракса је да буду скрајнута у неку другу категорију, па многа угрожена деца због тога остају без адекватне системске подршке за конкретан проблем који имају", додаје.

Извештај Републичког завода за социјалну заштиту (РЗСЗ) показује да се чак 56 одсто деце у њиховој евиденцији воде као чланови породица које су корисници социјалне помоћи и других давања.

У мају 2022, у Србији је донет први званични документ који се односи непосредно на децу улице - План заштите деце у уличној ситуацији од насиља, занемаривања и искоришћавања.

„План је донет зато што смо уочили пораст броја деце која се налазе у уличној ситуацији, а препознат је и ризик који носи рад на улици", каже Милка Миловановић Минић, државна секретарка Министарства за бригу о породици, за ББЦ на српском.

У Србији не постоје свеобухватни и јавно доступни званични подаци о броју деце која живе и раде на улици, док се подаци које износе надлежне институције значајно разликују.

У писаном одговору за ББЦ, из РЗСЗ кажу да их на њиховој евиденцији има 92 детета улице, док је бивши заменик градоначелника Београда Горан Весић у мају рекао да само у Београду „има око 500" такве деце.

ББЦ се овим поводом обратио Министарству за рад и социјална питања, одакле су нас упутили на Министарство за бригу о породици.

Има ли деце улице на евиденцији центара за социјални рад

Деца улице су млађа од 18 година, а на улицама бораве сама, са вршњацима или са породицом, наводи се у Плану заштите деце у уличној ситуацији.

Такође, децом улице сматрају се и ако имају кров над главом, али периодично живе или раде на улици, праве друштво вршњацима и породици.

Случајни пролазници у многим градовима у Србији свакодневно срећу децу која просе и перу шофершајбне.

Ипак, најочигледнији проблем ове деце - чињеница да су на улици - на први поглед је белина на папиру у евиденцијама социјалних служби у Србији.

На списку корисника услуга центара за социјални рад постоји категорија деце улице, у којој се наводи да их има 0,0 одсто, показује последњи доступан извештај Републичког завода за социјалну заштиту (РЗСЗ), који се односи на 2020. годину.

Али, у писаном одговору за ББЦ на српском, из РЗСЗ кажу да је у њиховој евиденцији 92 деце улице.

„Она чине 0,04 одсто корисника услуга, док се бројеви за потребе извештаја заокружују на прву децималу", објашњавају податке из извештаја.

Шта центри за социјали рад предузимају поводом деце улице

Два највећа свратишта за децу улице у главном граду, са адресама на општинама Звездара и Нови Београд, води невладина организација Центар за интеграцију младих (ЦИМ).

Кроз њих свакодневно прође „30-40 деце лети, а 80-120 зими", кажу из ЦИМ-а за ББЦ на српском.

„Свако ново дете које дође у неко од наших свратишта пријављујемо центрима за социјални рад", каже Јелена Митић Пантић, специјална педагошкиња у ЦИМ-у.

Када добију пријаву, „центри за социјални рад врше процену потреба детета и у складу са његовим најбољим интересом", објашњавају из Републичког завода за социјалну заштиту.

Како додају, социјални радници „пружају помоћ применом мера и услуга из своје надлежности детету и/или његовој породици".

Пантић тврди да из центара за социјални рад често стижу одбијенице.

„Најчешће добијамо одговор да то није случај за њих, јер се сматра да деца једноставно помажу кућни буџет", додаје.

Како додаје, „центри за социјални рад у пракси не реагују по случајевима деце у уличној ситуацији, осим када се докаже да је дошло до злоупотребе дечијег рада",

Из РЗСЗ истичу да „надлежни органи и установе у Републици Србији предузимају све неопходне мере".

Погледајте видео о сиротиштима у Украјини

Како је бити дете улице

Од двојице најбољих другова, који су пре скоро две деценије заједно дошли у Свратиште за децу улице у Београду, само је један жив да прича о томе.

Двадесетшестогодишњи Емир Кадиријевић данас ради као вршњачки едукатор у Свратишту у Крфској улици.

Преко прага ове установе први пут је закорачио када је имао „осам или девет" година.

Каже да се не стиди да прича о свом животу, али не жели да се фотографише.

„Довео ме је Гани, најбољи друг из детињства, који је у то време просио на улици", присећа се Емир за ББЦ на српском.

Њих двојица упознали су се у ромског насељу близу Панчевачког моста, где су одрастали.

Емир каже да су његови родитељи били запослени и да су га уписали у школу.

Његов најбољи друг живео је другачије.

„Ганијеви родитељи нису радили, он није ишао у школу и гледао је како да заради", објашњава Емир.

А када би се после дневних активности вратили у насеље, били су само двојица вршњака која су уживала да заједно проводе време.

„Заједно смо играли фудбал, трчали, дружили се", присећа се Емир.

Каже и да је критиковао друга што проси.

„Говорио је да нема избора, да је моја породица једноставно другачија, да сам ја некакав изузетак", присећа се, са покуњеним изразом на лицу.

Временом, Гани је „почео да се дрогира".

„Нажалост, на крају је и умро", кратко додаје.

Емир је читаво детињство био корисник Свратишта.

Када је завршио средњу стручну школу, ту се и запослио.

„Не знам зашто једни остану на улици, а други успеју да се отргну.

„Једноставно, једни успеју да узму живот у своје руке, други не успеју и то је тако", сматра Емир.

Гланцање ципела за парче хлеба - живот деце у Авганистану

Како држава брине о деци улице?

У мају 2022, на заједничку иницијативу неколико институција у Србији донет је План заштите деце у уличној ситуацији.

Потписали су га Министарство за бригу о породици, Министарство за социјални рад, Министарство унутрашњих послова, Републичко јавно тужилаштво и Град Београд.

Док из Министарства за бригу о породици кажу да документ представља корак ка решавању проблема, стручњакиња Виолета Марковић са ФПН-а оцењује да „не доноси ништа ново".

План је донет у складу са Општим коментаром 21 Комитета за права детета Уједињених нација из 2017.

Као земља чланица УН-а, Србија се обавезала да поступа по овом међународном документу, који пружа смернице државама како да развијају дугорочне националне стратегије о деци улице и предузимају мере превенције у складу са Конвенцијом о правима детета.

Србија, која нема такву стратегију, донела је План заштите деце улице - први институционални документ који се циљано бави овом групом деце.

У њему се наводи да ће институције које су га потписале „у оквиру својих редовних послова интензивирати активности у области заштите деце у уличној ситуацији".

„Уважавајући Коментар 21, Србија је повезала све релевантне субјекте у процесу заштите деце", каже државна секретарка Милка Миловановић Минић.

Марковић оцењује да „план није обавезујући и не доноси ништа ново".

„У њему се само набрајају активности које су министарства и до сада предузимала у оквиру својих надлежности", примећује доценткиња ФПН-а.

Како сматра, „разочаравајуће је што није направљен корак даље у препознавању проблема ове деце, а то је сама чињеница да су у уличној ситуацији".

Из Министарства за бригу о породици прихватају да су „сва деца улице угрожена".

Ипак, истичу да у раду са њима „треба разликовати децу чији се рад злоупотребљава од деце која једноставно бораве на улици".

„Рад на прометним местима, где деца перу шофершајбне или продају ситну робу на екстремно ниским или високим температурама, угрожава живот детета", каже Миловановић Минић.

Како додаје, „деца у покушају да зараде напуштају систем образовања".

Када центар за социјални рад сазна за случај детета које живи и ради на улици, спроводи се индивидуална процена, објашњава државна секретарка.

„Важно је сагледати да ли је то привремена или трајна ситуација, да ли је дете само или са родитељима, шта ради док је на улици.

„Понекад родитељи воде децу са собом, како их не би остављали саме код куће", додаје.

Из РЗСЗ наглашавају да „деца у уличној ситуацији и деца жртве злоупотребе дечијег рада нису исте групације".

„Процењују се потребе детета и проналазе решења како се може помоћи у конкретном случају", додају.

Државна секретарка наглашава да „сама чињеница да се породица нашла у уличној ситуацији није разлог за измештање детета".

На основу процене, центри за социјални рад могу да предузму даље кораке.

То могу бити финансијска помоћ кроз социјална давања, саветовање родитеља у центру за социјални рад или организација алтернативног смештаја за дете.

Деца улице којима требају чиста одећа, храна или хитна нега, могу да се обрате свратиштима.

Једно од њих је Свратиште за децу улице у Крфској, коју води ЦИМ.

„Имамо око 180 активних корисника и неколико десетина пасивних, који се нам се обраћају барем једном у шест месеци", каже Јелена Митић Пантић, специјална педагошкиња.

Како истиче, „нису сва деца која долазе у Свратиште на евиденцији центара за социјални рад, иако ЦИМ пријављује свако ново дете које им се обрати".

„Највећи број деце која нам се обраћају живе у екстремном сиромаштву и раде на улици да помогну родитељима.

„То најчешће није искоришћавање деце да би неко зарадио, већ се своди на помоћ породици да преживи и не сматра се злоупотребом дечијег рада.

„Веома често добијамо одговор центара за социјални рад да то није случај за њих, управо зато што злоупотребе нема", додаје.

У Свратишту, деца могу да добију храну, чисту и суву одећу, помоћ да се упишу у школу, школски прибор, али и да похађају разне едукативне активности.

Крајем јула 2022, дневном боравку било је петнаестак деце.

Већина се заједно играла.

Једна девојчица се у тишини забављала бојанком, док је друга седела на каучу прекопута, снуждено подметнувши главу на прекрштене руке.

Како улица мења живот деце

Анализа - Марко Томашевић, психотерапеут

Деца која живе и раде на улици остају ускраћена за задовољење многих потреба које су универзалне за сва људска бића.

Тешко могу да остваре потребу за повезаношћу, блискошћу, стабилношћу и уважавањем.

Када су ове потребе испуњене, код детета се ствара осећај сигурности, што је полазна тачка за уобичајен психофизички развој.

Али, када нису испуњене, читав дечији живот се организује око пуког преживљавања.

Деца улице најчешће живе у екстремном сиромаштву.

То не значи да их родитељи обавезно занемарују и злостављају, али комбинација тих фактора може да остави посебно тешке последице.

Како би се адаптирала на лоше услове живота, ова деца развијају различите стратегије.

На пример, често су шармантни и виспрени, јер знају да тако могу да задобију симпатије и наклоност, а самим тим и да се осете безбедно.

Ово не треба схватити као вид злонамерне манипулативности, већ као покушај преживљавања у претећем окружењу.

Испод површине, веома су неповерљиви и живе у страху, јер немају заштиту родитеља или старатеља, који су неретко и сами били деца улице.

Свакога дана копају рукама и ногама у покушају да себи обезбеде сигурност, храну и какав-такав емотивни мир.

Управо у покушају проналажења мира, веома рано могу да се окрену дрогама, алкохолу и коцки, који су генерално доступни великом броју деце у широј популацији.

Чак и када имају подршку, деци улице није лако да изађу из ове ситуације.

Излаз значи велику животну промену, али и губитак стабилности коју су донекле изградила.

Укључивање у школски систем им је отежано, јер поред дискриминације и сегрегације са којима се сусрећу, морају да изађу на крај са великим бројем изазова за које немају адекватну материјалну и емотивну подршку.

У људској природи је да тражи стабилност и сигурност - што су ситуације теже, опасније и нестабилније, то се снажније држимо познатог.

Отуд и парадокс да је понекад врло тешко мотивисати људе који живе у екстремно тешким условима на промену.

Стари начин живота, иако штетан, пружа привид стабилности наспрам укључивања у институције система, које често могу бити незаинтересоване за ту децу, деловати непредвидиво и непоуздано.

Зато се деца осећају занемарено, одбачено и дискриминисано, уместо да имају осећај подршке, прихваћености и сигурности.

Управо зато се дешава да, иако можда на папиру постоји решење, деца су често невољна да прихвате да буду део система социјалне заштите и образовног система.

Зашто је важно да деца улице буду тако и евидентирана?

Све док нису на евиденцији, деца улице и њихови специфични проблеми остају невидљиви за систем социјалне заштите.

„Тек када се дете на адекватан начин евидентира у код центара за социјални рад, стварају се услови да му се помогне у конкретном случају", каже Виолета Марковић.

Подсећа да су деца улице најчешће скрајнута у групу оних која се баве опасним радом, или чији је рад злоупотребљен.

„А то је ужа група деце, и тада су институције принуђене да реагују тек када се утврди да су се нашли у екстремно озбиљној ситуацији", наводи.

Шта је дечији рад

Користан дечији рад је рад који обавља дете, али не угрожава његово здравље, безбедност и лични развој и не омета школовање.

Опасан дечији рад је било какав рад на улици који је штетан по здравље, безбедност или морал деце.

Злоупотреба дечијег рада је рад који је ментално, психички, социјално и морално штетан за дете и који утиче на образовање детета.

Извор: План заштите деце у уличној ситуацији

У Србији се ни приближно не зна број деце која живе и раде на улици.

„Укупан број је тешко сагледати, зато што различите надлежне институције које предузимају мере у циљу заштите деце воде евиденције на различите начине", каже државна секретарка Миловановић Минић.

„Ова деца се воде и као корисници новчане социјалне помоћи, као жртве злостављања и занемаривања, жртве дечијег рада, трговине људима или на друге начине", додаје.

Државна секретарка додаје да на евиденцији Министарства за бригу о породици [која није јавно доступна], у Србији има 216 деце чији је рад злоупотребљен.

Али чак ни број деце, за коју је званично евидентирано да је њихов рад злоупотребљен, не одражава праву слику, наводи Републички завод за социјалну заштиту (РЗСЗ) у Извештају о злоупотреби дечијег рада за 2021.

„У великом броју случајева, када је дете корисник услуга центра за социјални рад по неком другом основу, а злоупотреба дечијег рада је придружени проблем, дете се евидентира на другачији начин, а не као жртва злоупотребе дечијег рада", наводи се.

У извештају пише и да је у 2021. новооткривено 39 деце чији се рад злоупотребљава.

Како се наводи, „од 39 идентификоване деце жртава, 35 деце је било у просјачењу, четворо деце је сакупљало секундарне сировине, троје је продавало различите ситне производе (марамице, цвеће,...), једно дете се нашло на евиденцији због прања аутомобилских стакала на саобраћајници".

Међутим, ББЦ новинари су приметили да ове цифре у збиру дају 43, а не 39.

Из РЗСЗ објашњавају да су деца разврстана према облицима рада.

„Нека од деце су злоупотребљена за више различитих недозвољених облика рада", објашњавају податак из извештаја.

У извештају се наводи и да је „број идентификоване деце је и даље мали у односу на стварну ситуацију",

„Интересантан је податак да међу децом жртвама која раде на улици нема деце која су певала или свирала на јавним местима или у јавном превозу, иако смо свакодневно сведоци да су деца и на овај начин ангажована за прикупљање новца", пише.

***

Почетком августа, у Кнез Михајловој улици у строгом центру Београду, дечак и девојчица седе на металној саксији и заједно свирају.

Његови прсти смењују се у положајима за акорде на хармоници, док она задаје ритам ударајући у бубањ.

Скупљам паре за музичку школу, пише на кутији у коју им понеки пролазник убаци новац.

Тинејџери који живе на депонији у Аргентини

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]