Југославија, Ниш и индустрија: Од локомотиве развоја до кесица за супу и музичких студија

„Добро дошли у град електронике."

Натпис који је деценијама дочекивао путнике при уласку у Ниш више не постоји, нема ни пуних хала некадашње Електронске индустрије.

Остале су мемљива таваница, коров, по која фирма и успомена на велики индустријски комплекс.

Електронска индустрија Ниш (ЕИ) настала је 1948. а крајем деведесетих година прошлог века почиње урушавање система који саговорници ББЦ-ја називају „системом светског гласа".

ЕИ запошљавала је у једном тренутку око 28 хиљада радника, не само у Нишу и околини, него и широм тадашње Југославије.

„Скоро свака четврта кућа у Нишу имала је по једног запосленог у ЕИ и већина породица живела је од тог дохотка", прича Новица Ранђеловић, аутор Монографије Пола века ЕИ 1948 - 1998.

Осим у Нишу, ЕИ имала је фабрике у Београду, Босни и Херцеговини, Хрватској, Косову и Северној Македонији.

Производила је телевизоре и друге апарате електронике и микроелектронике, музичке уређаје, телефоне и друге телекомуникационе опреме, оптичке уређаје, медицинску и војну опрему, полупроводнике и освајала не само домаће, већ и источноевропска, западна и афричка тржишта.

Од индустријског гиганта у чијем саставу је било више од сто фабрика, само две су успеле да опстану и наставе да се баве електроником - Фабрика штампаних плоча и ЕИ Сова.

„То је, нажалост, као пена од сапунице нестало, али не одједном, већ постепено", прича Драгослав Павловић, некадашњи директор радне организације за широку потрошњу при ЕИ.

Наследника има, али је све, како каже, ситно и за домаће тржиште.

„Кечап се прави на истом месту где су се некада производиле катодне цеви", прича огорчено Павловић за ББЦ на српском.

Како је све почело?

Група немачких стручњака на позив тадашњих југословенских власти 1948. године започиње развој рендген електронских пријемних цеви.

Решењем Владе исте године оснива се Завод РР са седиштем у Нишу док се упоредо формира и индустријска школа.

Важну улогу у развоју електронике на овим просторима игра и пословна сарадња са тада водећим европским и светским компанијама - Филипсом, Сименсом, Ханивелом.

Златно доба ЕИ креће средином шездесетих година и поклапа се са доласком Владимира Јазића на директорско место, који је велики број сарадника - инжењера слао на усавршавање управо у ове светске компаније.

„У његово време, ЕИ је заостајала за највећим светским произвођачима у области електронике за само један технолошки циклус, а трећину производње извозила је на инострано тржиште", каже Ранђеловић.

Радило се у три смене, те су постојале редовне аутобуске и возне линије, а паркинг је увек био крцат заставама и фићама.

„Постоји чувена прича да су Бугари, улазећи возом у Ниш, мислили да је то фабрика аутомобила колико је возила било паркирано испред", наводи се у Монографији.

То је период када Драгослав Павловић долази у ЕИ са задатком да формира интерну банку.

„Предузећа су тада била подељена на радне организације, интерна банка била је део радне организације за широку потрошњу (ТВ и радио апарати).

„По оснивању банке, добио сам позив да будем директор ове јединице", присећа се Павловић.

Позицију преузима 1979. године, у тренутку када та организација чини 45 одсто читаве ЕИ.

„Била је то највећа јединица у систему, обухватала је 13 фабрика, а током мог седмогодишњег боравка отворили смо још осам", прича овај Нишлија.

Уставом из 1974. године и Законом о придруженом раду усвојеном две године касније, предузећа су се делила на организације удруженог рада (ОУР), а поред њих, постојале су и сложене организације удруженог рада подељене на више радних организација, у оквиру којих су биле мање радне јединице.

Електронска индустрија је имала и посебну радну организацију у Београду која се бавила спољном трговином, увозом и извозом свих фабрика, прича Павловић и додаје да је читав свет био покривен јер се у једном тренутку извозило и преко океана.

„Пропутовао сам свет и где год да сам био, уважавали су ме и поштовали као партнера", присећа се бивши директор.

Прозор у свет

Серијска производња почела је крајем педесетих, а само три године касније, око три хиљаде рендген апарата извезено је на немачко-француско тржиште.

Први транзистор у ЕИ-ју производи се 1962. године.

Број радника у једном тренутку био је 28 хиљада, највише у Нишу и околини - 18 хиљада, неких седам хиљада радило је у Београду, а остатак по мањим фабрикама у околним републикама, податак је којим располаже Новица Ранђеловић,

„Ми смо робу широке потрошње - телевизоре у боји, али и црно-беле, радио и рендген апарате извозили и у Француску, Велику Британију, Немачку, Италију.

„Све време смо пласирали производе на совјетско тржиште, наши производи су се могли наћи и у Ираку, а компоненте за производњу телевизора извозили смо и у Алжир, који је користио нашу технологију приликом монтаже апарата", додаје Драгослав Павловић.

Живот ЕИ - живот Ниша

У том периоду, у Нишу и околини живело је око 200 хиљада људи, а 80 хиљада зависило је директно или индиректно од ЕИ плата, прича Радиша Спасић, некадашњи радник фабрике „ЕИ проводници".

Могућност да ради у овом индустријском комплексу омогућила му је стипендија коју је предузеће сваке године додељивало.

Напустио је студентске клупе и добио инжењерско место.

„Више ти се исплатило да будеш технолог у Електронској него професор у школи, плате су нам биле веће од службеника у општини и од запослених у пошти и железници", прича овај Нишлија.

Породице су лагодно живеле, правиле су се куће, куповали су се станови, ишло се на летовања и зимовања, прослављале су се Нове године, Осми март, радничке спортске игре у Чању.

„Живело се од Чања до Чања", присећа се и додаје да је прве године по доласку у ЕИ одмах отишао са породицом на море.

У самом комплексу постојала је топлана, заједнички социјални фонд, менза и железничка пруга којом се одвозила и довозила роба и репроматеријали.

„Рендген апарати су се извозили и на Кубу, остало је неких шест апарата који никада нису наплаћени", прича Спасић.

Поред фабрика на простору Југославије, ЕИ је направила и две фабрике за производњу телевизора у СССР-у - у Тбилисију, данашњој Грузији, и Кишињеву, данашњој Молдавији.

„Продали смо им опрему и технологију, испоручивали смо им и компоненте", присећа се Павловић који је по напуштању ЕИ био градоначелник Ниша.

Поред нишке ЕИ, електроником су се бавиле и Искра Крањ у Хрватској, Руди Чајевац у БиХ, Радио индустрија Загреб (РИЗ), али Павловић истиче да није постојао ривалитет међу њима.

„Ми смо се међусобно допуњавали, а постојала је и идеја да се направи јединствени југословенски ТВ, идентично направљен у Нишу, Искри, РИЗ-у, али је то све остало на нивоу идеје, јер је уследио крах", објашњава он.

Деведесете - крах једне ере

„Кадрови постављени почетком осамдесетих бавили су се више политиком него привредом и ту је кренуло све да 'кашље' и са муком да се одржава.

„Када су дошле санкције, то је све изашло на видело", сматра Драгослав Павловић.

Радиша Спасић верује да је распаду ове индустрије допринео и Закон о запошљавању приправника којим се предвиђало да свака фабрика на годишњем нивоу упосли одређени број приправника који су махом остајали у предузећу.

Његова фабрика крајем осамдесетих имала је 1.713 радника, док је реалан број радних места био три пута мањи и зато 1990-их прва пропада.

„Обучавали су се кадрови за потребе електронске, то је онда прерасло у вишу школу, биле су то кадровске политике, запошљавало се преко комунистичке партије", прича Спасић.

Такво стање подсећа га на данашње политичке структуре.

„Постављаш око себе неке неспособне који неће да ти сметају, који неће да те угрозе и само ће да климају главом и то је уништило систем који имао напредну технологију.

„Паралелно са тим, држава се распада, уводе се санкције, губи се тржиште, последично се смањује обим посла и све креће ланчано да се уништава", додаје овај хемијски инжењер.

Приватизација донела катанац

Први Закон о приватизацији којим је предвиђена и новчана надокнада за раднике 1997. године звучао им је примамљиво, каже Спасић.

„Та менаџерска приватизација, у почетку политички вођена, није била лоша, фирме су опстајале, уз подршку државе, за раднике је исто било добро, јер је предвиђало 400 тадашњих марака (данашњих 200 евра) по години радног стажа", објашњава он.

Прва фабрика Електронске индустрије приватизована је 1991. године, али процес приватизације није успео и донео је катанац на велики број фабрика и зависних предузећа.

Одлуком нишког Привредног суда, на предлог Агенције за приватизацију, 2016. године покренут је стечај у ЕИ.

Како стоји у образложењу решења Агенције, стечај се покреће због „недоношења одлуке о моделу и методу приватизације у одређеном законском року".

Шта је ту данас?

Маја Петровић, некадашња радница ЕИ, део је колектива Фабрике штампаних плоча, једне од ретких фабрика које су наставиле традицију ЕИ-ја.

Фабрика је приватизована 2001. године, некада је имала 350 радника, а данас је тај број осам пута мањи.

„Посао је некада био јасно подељен, данас свако ради све, од производње до администрације, али опстајемо јер је нови власник донео нову опрему и купце", прича Петровић.

Уз ову фабрику, опстала је и ЕИ Сова, док се у појединим просторијама задржала производња, али не електронска - већ прехрамбрена.

ЕИ Сова приватизована је 2008. године и наставила је да се бави оптоелектроником - производњом и дизајном електронских уређаја који претварају електричну енергију у фотонске сигнале за различите сврхе као што су медицинска опрема, телекомуникације, уређаји за ноћно осматрање.

После погубних приватизација, здравих језгара готово да нема, остало су купили странци, те се у комплексу од 66 хектара налази око 150 мањих фирми које производе све и свашта, каже Новица Ранђеловић.

У згради некадашњег заједничког ресторана „Бољи живот" организују се венчања и матуре.

Томислав Павловић, некадашњи члан Управног одбора ЕИ, сматра да је то срамота за једну државу.

„Од симбола једне од најснажнијих индустрија у старој Југославији, остала је прашина - то је сада место где се праве чарапе и пуне кесе прашковима за супе", каже разочарано овај Нишлија.

Недостатак воље и жеље додатно су убрзали пад ове индустрије.

Нишки Бигз

Неколико музичких бендова угнездило се у напуштене просторије једне од ЕИ фабрика, прекривене коровом и паучином.

Да би дошао до импровизованог студија, Милан Стоиљковић редовно пролази кроз читав комплекс некадашње Електронске, чија се величина, како каже, и данас осећа.

„Осећам се сићушно јер свако од нас зна шта је то било за град, иако многи нису били ни рођени када је то постојало", прича овај 31-годишњак.

У сарадњи са другим бендовима и колегама музичарима, основао је удружење грађана Медд.

„План нам је да будемо ту, јер је добро место, ником не сметамо, мала смо комуна и направили смо мали Бигз, а и желимо да промовишемо музику и групе", објашњава Стојиљковић.

Простор који изнајмљују нису много мењали, уклонили су трошни канцеларијски намештај и вишегодишњу паучину.

Зграда Београдског издавачко графичког завода (БИГЗ) последњих петнаестак година била је стециште алтернативне културе Београда, а прошле године је продата.

Радиша Спасић је на бироу за запошљавање 14 година и један је од две хиљаде електронаца, како се колоквијално називају радници ЕИ, који чека заостале плате.

За сваки одлазак у ЕИ припрема се по неколико дана, јер му је све то и даље стресно.

„Био сам испуњен човек - примаш плату, храниш породицу, завршио си школу, научио си нешто, радиш, то што радиш пружа паре, признат си у друштву.

„Сада, када се погледаш у огледало, испада да си лузер, да си нико и ништа, да ништа не вредиш, да твоје знање и искуство нису никоме потребни", прича дрхтавог гласа.

„Остаје горак укус у устима и сећање на златно време", закључује.

Погледајте видео о Павлу Ђурићу који је 37 година радио у Улцињској солани

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]