Право, Југославија и имовина: Докле се стигло са сукцесијом 20 година од потписивања споразума

Одмаралишта на мору, резиденције, амбасаде и станови у дипломатским квартовима широм света, пословни простори и друге непокретности бројних домаћих предузећа требало је по распаду Југославије некако расподелити међу некадашњим републикама.

Тако су новонастале републике 29. јуна 2001. године у Бечу потписале Споразум о сукцесији којим су утврђени „основни принципи и обавезе држава наследница (сукцесора) при имовинскоправној деоби наслеђа Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ)".

Међутим, ни тачно 20 година касније Споразум се, по мишљењу неких правника, не спроводи у потпуности, па су бројна питања власништва над имовином на простору бивше Југославије остала нерешена.

Такав је, на пример, случај са туристичком агенцијом Младост турист из Београда и имовином на хрватском приморју.

У покушају да реши спор, агенција је се обратила и Европском суду за људска права у Стразбуру.

Према писању Радија Слободна Европа, овај суд је „одбио да одлучује о томе уз закључак да најпре две државе треба да склопе уговор о имовинско-правним односима".

Од тада је прошло више од две године и нема никаквог помака, каже Радомир Подинић, председник надзорног одбора ове агенције.

„Ми и даље чекамо ко ће се смиловати, али неће нико, но ипак и даље гајимо наду и нећемо то дати, ипак је то имовина агенције", каже Подинић за ББЦ на српском.

На питања ББЦ-ја шта је Србији враћено од имовине која јој по споразуму припада, а шта није враћено њеним грађанима и правним лицима, као и да ли је Србија одговорила на потраживања бивших југословенских република из Републичке дирекције за имовину до објављивања текста нису стигли одговори.

Шта је Споразум о сукцесији?

Споразум о питањима сукцесије представља документ о подели имовине СФРЈ између новоформираних држава које су некада чиниле заједницу.

Потписале су га тадашња Савезна република Југославија (Србија и Црна Гора), Република Хрватска, Република Македонија, Република Словенија и Босна и Херцеговина у Бечу 29. јуна 2001. године.

У међународном праву сукцесија означава преношење права и обавеза једне државе (претходнице) на другу државу (сукцесорке).

Споразум је испред СР Југославије потписао тадашњи министар спољних послова Горан Свилановић.

„Ми смо овим Споразумом доста добили, посебно када је реч о подели злата. С друге стране биће нам тешко по питању поделе непокретне имовине" изјавио је Свилановић тада.

Савезна Република Југославија ратификовала је Споразум 1. јула 2002. године, након усвајања Закона у оба Већа савезне Скупштине, док је последња у низу сукцесорки СФРЈ која је то учинила била Хрватска - марта 2004. године.

Адвокат Иван Симић, правни саветник неких од српских предузећа које потражују имовину у Хрватској, каже да је после отцепљења Црне Горе, Србија постала „универзални сукцесор" СР Југославије.

Споразум садржи седам прилога - анекса.

Анекс А: Покретна и непокретна имовина (у највећем делу се односи на имовину некадашње ЈНА)

Анекс Б: Дипломатска и конзуларна имовина

Анекс Ц: Финансијска актива и пасива

Анекс Д: Архиве

Анекс Е: Пензије

Анекс Ф: Остала права, интереси и обавезе

Анекс Г: Приватна својина и стечена права

Младост турист

Туристичка агенција у власништву има имовину на три локације на хрватском приморју - Башка вода, Макарска и Тисно (раније Тијесно).

У Башкој води су, каже Подинић, имали хотел „Авала".

„Један од најбољих објеката по положају, процењивао се на 35,40 милиона еура", истиче он.

Додаје да је тај објекат 1990-их продат, да би га пре неколико година откупили нови власници.

У Макарској је агенција имала око 6.000 квадрата површине, на којој су биле смештене камп кућице, а која сада зврји празна.

У Тисном је агенција поседовала око 11.000 квадрата непокретности.

„Тамо су биле чврсте зграде, кухиње, ресторани, санитарни чворови, то је све срушено и ником ништа", каже Подинић.

Додаје да је општина на тој локацији подигла „школски центар".

Поред суда у Стразбуру, обраћали су се и домаћим институцијама, а писали су и Уједињеним нацијама.

Један од последњих трзаја био је покушај да се нешто учини у Хрватској преко тамошњих адвоката којима су прослеђени „папири", да би „могли нешто да покрену".

„Увек су нас одбијали преко судова и позивали се на неку уредбу из 1994, а пренебрегнули одлуку коју је Сабор усвојио 2004. о међународном Споразуму о сукцесији", тврди Подинић.

ББЦ на српском није добио одговоре од релевантних институција у Хрватској.

Србија и Хрватска: Шта се потражује и шта је враћено?

Поред туристичке агенције Младост турист, имовину у Хрватској потражују многе друге фирме чија је адреса у Србији - попут Пионира из Суботица, Неопланте из Новог Сада, Витала и Карнекса из Врбаса, НИС-а, Инекса и осталих.

Фабрика намештаја Симпо Врање такође потражује пословне просторе у Загребу од око 1.500 квадрата, у Самобору - 2.100, Сплиту - скоро 800 и Задру нешто више од 250 квадрата.

Индустрија меса БЕК из Зрењанина захтева повраћај „пословног објеката-стоваришта" у Ријеци од око 800 квадрата у оквиру кога се налази и двособан стан.

Пошто им имовина није враћена, и они су правду затражили ван Балкана, у Женеви од Комитета Уједињених нација (УН) за људска права.

Уз фирме и институције, имовину назад траже и поједине банке.

„Југобанка има више десетина милиона невраћених кредита хрватских предузећа, као и велики број непокретности јер је својевремено имала четири велике филијале у Хрватској - Загреб, Ријека, Сплит и Подравска Слатина", објашњава адвокат Симић за ББЦ на српском.

Додаје да Југобанка не може да наплати потраживања ни „у односу на Енергоинвест" из Босне и Херцеговине који јој такође дугује по основну плаћеног кредита „више десетина милиона евра".

„У другим бившим југословенским републикама ситуација је ипак боља, односно могуће је остварити правну заштиту на основу међудржавног Споразума о сукцесији", тврди Симић.

Тачан број потраживања из Србије за имовином у Хрватској готово је немогуће утврдити.

Симић, правни саветник многих предузећа из Србије која потражују имовину у Хрватској сматра да готово не постоји град или неко озбиљније југословенско предузеће које није имало „нешто од имовине" у бившим југословенским републикама.

У непокретности се, између осталих, рачунају одмаралишта, виле и летњиковци на мору, али и пословни простори и некадашња седишта фирми у различитим градовима широм Хрватске.

За разлику од хрватског, српско правосуђе „додељује имовину", тврди Симић.

„Србија је доследно поштовала Споразум о сукцесији, у правосудној пракси примењивала неподељено његове одредбе и враћала хрватским тражиоцима правне заштите имовину коју су они потраживали у Србији", истиче адвокат.

Нека од хрватских предузећа која су остварила повраћај имовине у Србији су Борово, Југотон, Југопластика и други.

Поједини су се определили за продају непокретности, попут загребачке фирме Кончар ЕИ која је прошле године огласила продају зграде у њеном власништву у центру Београда, у улици Краља Петра, за 3,2 милиона евра.

„Постоје и нека становишта да се српско правосуђе залетело и прерано почело да додељује имовину хрватским тражиоцима, док је хрватско ту било чврсто, тврдо, конзистентно", истиче Симић.

Ипак, хрватски правник Сулејман Табаковић је у гостовању у емисији „Црвена линија" на телевизији Н1 својевремено изјавио да „Хрватска не тражи властиту имовину толико агресивно".

„Морамо знати да Хрватска има јако пуно имовине, али тако има и удела у термоелектрани у Тузли, Гацку, Обреновацу и 26 одсто (хидро)електране на Ђердапу, а купује струју по врло скупим ценама", изјавио је Табаковић који је иначе учествовао у стварању Споразума о сукцесији.

Спорови

Упркос томе што су Споразум о сукцесији ратификовале све државе бивше Југославије, његово спровођење се у пракси не одвија баш успешно.

Посебно проблематичним показао се Анекс Г, који се тиче приватне својине и стечених права грађана и других правних лица СФРЈ.

„Права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији Државе сукцесора и на које су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31.12.1990. године биће призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране те Државе у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица."

Они који нису били у „могућности да остваре таква права ће имати право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама", додаје се у члану 2. Анекса Г.

У наставку истог члана пише да ће „сваки намерни пренос права на покретну или непокретну имовину извршен после 31.12.1990. закључен под притиском бити ништаван".

Симић сматра да се хрватско правосуђе оглушује на ове одредбе Споразума о сукцесији који је по „правној снази изнад свих локалних закона".

„Хрватски судови су стали на становиште да нема места примени Споразума о сукцесији јер је он, по њиховом схватању, један кровни документ који није основ за враћање имовине и у пракси још увек не може да произведе конкретне правне последице", говори Симић.

Ситуацију у Хрватској је додатно отежала одлука Сабора из 2018. године којом је омогућено да се „спорна имовина да у закуп од 30 година".

Тадашњи министар државне имовине Горан Марић изјавио је да се новим Законом о управљању јавном имовином „не задире у власничка права", те да је то „најбоље решење јер Хрватска није покренула поступак продаје имовине, као што су радиле суседне државе".

Што не може Г, може Анекс Б

Правници су сагласни да се најдаље одмакло у расподели дипломатске и конзуларне имовине која потпада под Анекс Б.

О додељивању резиденција, вила, амбасада и осталих непокретности које припадају овој групи одлучује Мешовити комитет за расподелу дипломатске и конзуларне имовине бивше СФРЈ.

Последњи састанак је одржан 5. јула 2019. године када су расподелом Србији додељени објекти сталне Мисије при УН у швајцарској Женеви, генералног конзулата у немачком Франкфурту, амбасаде и куће у главном граду Зимбабвеа - Харареу и резиденција у престоници Гвинеје - Конакрију.

Заједничка продаја непокретности у Њујорку и Токију је била успешно окончана, а продаја имовине у Бону била је у завршној фази.

Према писању Блица, Србија је у досадашњој расподели дипломатске и конзуларне имовине добила амбасаде у Хелсинкију, Прагу, Софији, Риму, Будимпешти, Мексику, амбасаду и резиденцију у Атини, резиденције у Kамбери, Лондону, Лисабону, Отави, Вашингтону, Анкари, зграде генералних конзулата у Сиднеју и Солуну, два стана у Трсту, плац у Истанбулу, конзуларно одељење у Будимпешти и војну мисију у Берлину.

Почетком 2012. Србији су припали и објекти у Перуу, Венецуели, Египту, Уганди, Конгу и Замбији.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]