Историја, Србија и лекари: Драгиша Мишовић - хуманитарац и комуниста у белом мантилу

Београдско насеље Дедиње и чачанско Кулиновци удаљени су око 160 километара ако возите новим аутопутем.

Осим аутопута Милош Велики, повезује их и име друге славне личности српске историје - доктора Драгише Мишовића.

На Дедињу се налази Клиничко-болнички центар који носи његово име, а у Кулиновцима спомен дом, где је Мишовић рођен пре 123 године.

Бесплатно је лечио сиромашне и плаћао им лекове, а наводно један полицајац није могао да изврши наређење да убије Мишовића - лекар му је претходно спасао дете.

Од војничке до лекарске униформе

Доктор Драгиша Мишовић рођен је 4. марта 1898. године у селу Кулиновци поред Чачка.

Ту је похађао гимназију и већ са 17 година 1915. ушао у војничку униформу као добровољац.

Учествовао је у Првом светском рату, прешао повлачење кроз Албанију, а одатле се упутио ка Француској.

Тамо постаје један од стипендиста по споразуму српске и француске о обезбеђивању школовања избеглим ђацима.

Стиче гимназијску диплому, а 1918. у Безансону уписује Медицински факултет, да би годину дана касније прешао на Медицински факултет у Нансију где остаје до јула 1920. године.

Током боравка у Француској, активно учествује у раду Удружења студената социјалиста револуционара Југославије, основаног 1918. и постаје председник Удружења „Кларите".

Пошто је био стипендиста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а револуционарним радом дошао је у сукоб са захтевима државе, убрзо му је укинута стипендија, самим тим и могућност да се даље школује и живи у Француској.

Јула 1920. вратио се у Југославију, уз образложење да је евакуисан због лечења, пошто је оболео од туберкулозе.

Лечио се у Швајцарској и залечен вратио у родне Кулиновце.

„После је отишао у Праг где је из треће сеобе завршио медицину школске 1921/1922. године", прича др Нада Лазовић, председница подружнице Српског лекарског друштве у Чачку.

Универзитетску диплому добио је тек 1925, тада је оверена на Карловом универзитету у Прагу.

„Потом је дошао у Београд где му је диплома нострификована и признато лекарско звање", каже Лазовић.

Као резервни поручник био је у војној болници у Крагујевцу, а лекарски стаж је 1927. завршио у државној болници у Београду.

„Потом долази у Чачак. Ту је конкурисао за место у државној болници, али није примљен", каже др Лазовић.

Додаје да су његови политички ставови који су били супротни монархији, били разлог за то.

Тих година враћа му се туберкулоза.

„Једно време био је везан за кућу, али ни тада се није понашао као болестан, већ је сам себе лечио, али је био и доктор оболелим суграђанима који су долазили код њега кући.

„Давао упутства за лечење и помагао колико год је могао и учио људе како да сачувају здравље, али им је успут и говорио и о збивањима у свету и узроцима тешког политичког и економског стања у земљи", објашњава Лазовић.

Полицајац одбио наређење да га убије

Драгомир Мишовић има 59 година, а презиме му је увек и свуда доносило поштовање.

Он је један од потомака Мишовића.

„Што се мене тиче, свуда сам имао респект и распитивали су се људи широм Србији, нарочито у Београду, пошто сам тамо студирао, да ли сам од те лозе др Драгише Мишовића", прича за ББЦ на српском Драгомир.

Он живи у Кулиновцима и каже да се о његовом претку Драгиши свуда, а нарочито у чачанском крају, говори с уважавањем.

Драгиша је имао две сестре и двојицу браће, али није имао деце, па тако нема ни директних потомака.

Катарина Стојић, ћерка Драгишиног млађег брата Мијалка, рођена је пет година после стричеве смрти.

За ББЦ на српском каже да све што о стрицу зна, чула је од свог оца.

Од њега је чула и причу о томе да је један полицајац у Чачку био послат да убије доктора Драгишу Мишовића, али да он то није могао да уради јер му је излечио дете.

„Било је вече и он је ишао да обиђе болесника.

„Срео га је полицајац који му је рекао да је добио наређење да га убије, претпостављам из политичких разлога, али да не може јер је за њега урадио нешто велико. Није му рекао шта је то велико урадио".

Наводно му је, додаје она, Мишовић на то рекао: „Кад бих ја добио наређење од партије, ја бих то урадио".

„Полицајац је отишао кући, плакао и супрузи испричао да то не може да уради јер је Драгиша спасио њихово дете", препричава Катарина догађај од пре 80 и више година.

Како је сиромашнима плаћао лекове

За Драгишу Мишовића се говорило да је био велики хуманитарац, да је помагао сиромашнима и бесплатно их лечио.

„Др Драгиша Мишовић је био прави народни лекар.

„Помагао је и бесплатно лечио сиромашне. Прегледе често уопште није наплаћивао.

„Код њега су на лечење долазили посебно људи са села који су били тешког имовног стања", прича др Лазовић.

Каже и да постоје сведочења да је током радног века Мишовић на рецепте стављао знак за сиромашне и слао их у апотеку тадашњег чачанског апотекара Аристида Јовановића који по том знаку није наплаћивао пацијентима лекове.

„Тај дуг би на крају месеца плаћао др Драгиша Мишовић, а дешавало се да на крају месеца има и по 30 таквих рецепата", тврди саговорница ББЦ-ја.

„Био је такав човек, много је помагао сиромашне", додаје.

Поред куће у којој је некада живео и радио Драгиша Мишовић направљен је Спомен дом са меморијалном собом у којој су изложене фотографије и новински текстови о њему.

Према речима председника месне заједнице Кулиновци Милана Величковића, нема предмета из доба када је Мишовић живео и које је користио.

Каже да покушавају да сачувају оно што имају, али и да је пре 15 година украдена биста која се налазила пред домом.

Била је то трећа крађа бисте, а за разлику од прве две, обележје с ликом Драгише Мишовића трећи пут није пронађено.

„Покушавамо да нађемо ливницу која ће урадити идентичну бисту.

„Дом је тренутно у фази адаптације и желимо да очувамо наслеђе и сећање на дело др Мишовића", каже Величковић.

Прва асоцијација на лекара који је учествовао у Првом светском рату, школовао се у иностранству и био против монархије, јесте да је био велики хуманиста који је лечио народ бесплатно.

„Цела Србија може да се поноси таквим човеком", каже Величковић.

Један од првих приватних лекара

Мишовић је кратко радио као чачански општински лекар, али је убрзо остао без те позиције, управо због политичких ставова, тврде познаваоци његовог живота и дела.

Тада прелази у приватну праксу.

Прву лекарску ординацију отворио је у Чачку, у кући Николе Мишовића, у близини чачанске цркве.

Пошто му се недуго затим активирала туберкулоза, затвара ординацију и одлази у родне Кулиновце, где у кући наставља приватну лекарску праксу.

Др Лазовић цитира један натпис из тог времена.

„Докторова ординација је убрзо постала не само стециште болесника, већ и место где су се могли одржавати партијски састанци.

„У вечерњим часовима и у временским часовима пола сата да полицији не буде ништа сумњиво, окупљали су се чланови комитета или неке ћелије".

У то време бива постављен и за члана редакцијског одбора листа Чачански глас који и данас излази, а први пут је штампан 1932.

У листу је писао о социјалном статусу људи и позивао их на то да се нешто промени, али је давао је и стручне савете из области здравља.

„Он се трудио да увек нађе начина да комуницира и постао је члан Комунистичке партије још у Француској.

„Био је из средње имућне породице, али је имао широке погледе и видео како људи живе, како су искоришћавани и израбљивани, па се потрудио да помогне и да се ангажује дубоко у покрету", прича Лазовић.

Шта се све данас зове по Драгиши Мишовићу?

Улице у неким градовима, неколико основних школа у Србији и Клиничко-болнички центар у Београду носе име чачанског лекара.

У Београду постоји КБЦ Драгиша Мишовић и школа.

У Чачку главна улица и једна основна школа носи његово име.

Политика супротна државној

За време боравка у Француској, а касније и Чешкој, Мишовић је био члан комунистичког покрета.

Тим путем наставио је и у Југославији и био је врло ангажован у локалној политици.

„Био је трн у оку тадашњим властима", сведочи Лазовић.

Један од најпознатијих цитата који се везује за њега, изведен је из говора на једном политичком скупу у Чачку 1938. године.

„Против нас је просуто море лажи и данас ће се још толико просути.

„Кажу да смо ми плаћеници Москве, а ми смо само верни потомци Хајдук Вељка, Танаска Рајића и других наших славних предака, који су се борили за слободу свога народа, а ми ту борбу само настављамо", говорио је Мишовић.

Истакао је да комунисти неће дозволити да им командује ни Рим, нити Берлин или Москва.

„Нама се пребацује да смо против приватне својине, међутим, ми највише поштујемо приватну својину под условом да је та својина стечена искључиво својим радом и знојем.

„Нама се подмеће да смо за крв, револуцију, а ми, без икаквог страха и плашења, отворено проглашавамо да ми нисмо ни за какву крв, јер нам је свака кап крви радног човека исувише и драга и скупа.

„Ми хоћемо да извојујемо право слободе и хлеба за све.

„Ми нећемо да робови постану господари, а господари робови, већ хоћемо да сваки човек има обезбеђену егзистенцију под једнаким условима и да хоће да ради", поручивао је Мишовић.

Др Лазовић издваја и овај Мишовићев говор:

„Ову чашу дижем у здравље радног народа, радника и сељака.

„Дижем је у здравље истине, правде и слободе, а противу мрака, тираније, угњетавања, израбљивања.

„Дижем је у здравље сељака који музе, али млеко, сир и кајмак не једе. Сељака који стоку храни, али месо не једе. Сељака који ропски ради, али плод свога рада не ужива.

„Радника који палате зида, а у уџерицама живи. Радника који железницу подиже, а стотинама километара иде пешке".

Мишовић је говор завршио речима:

„Наш пут је пут слободе и истине. Наш пут је пут правде.

„Ми смо борци за законитост и противу незакоња.

„Борци смо за демократију против тираније.

„Ми ћемо победити јер је то интерес радног народа, радника и сељака".

Неразјашњена смрт

Због иступања и говора, дешавало се да мора да се крије, да не би био ухапшен.

Последњи пут је ухапшен 1939. и одређен му је притвор у Београду.

„На путу преко Чукарице до Аде Циганлије дошло је до судара аутомобила у коме се налазио Драгиша Мишовић и трамваја. Кажу да је повређен једино Мишовић".

„Одвели су га у државну болницу, тамо је преминуо 18. јануара.

„Према неким другим подацима, постоје тврдње да је страдао на други начин.

„За сада није пронађено лекарско уверење како је наступила смрт", каже др Лазовић.

У Чачку је тада организована сахрана којој је присуствовало више од 15.000 људи из читаве Србије.

У то време је била, после сахране војводи Степи Степановићу, највећа погребна поворка.

У знак жалости, радње у Чачку биле су затворене, на челу погребне поворке ношено је 80 венаца и огромна порука:

„Своме првоборцу, доктору Драгиши Мишовићу".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]