Корона вирус и „социјално отписани": Како су се корисници психијатријских услуга суочили са кризом

Људи који користе психијатријске услуге у Србији суочили су се са нарочитим изазовима због епидемије корона вируса, али криза је такође показала њихову снагу, кажу стручњаци.

„Живим сам и током ванредног стања сам био изолован. Иначе тешко подносим самоћу и губим контакт са реалношћу када самујем у нормалним околностима", каже за ББЦ на српском Влада Јанковић, корисник психијатријских услуга из Београда.

Влада, који је и члан удружења корисника психијатријских услуга „Душа", наводи да му је највише сметала одвојеност од пријатеља.

„Ситуација са ванредним стањем је за кориснике психијатријских услуга, као и за остатак становништва, представљала озбиљну кризу", оцењује психолошкиња Јелена Зулевић.

„Једном сам доста плакао, јер нисам могао да виђам људе који иначе добро делују на моје психичко стање и терају ме да живим здравије", прича Јанковић.

Међутим, епидемија корона вируса није претерано забринула Владу, који се као корисник психијатријских услуга стално суочава са одређеним степеном искључености из друштва.

„Ја сам у почетку мислила да морамо да им се нађемо, јер ко зна како ће реаговати, пошто су емотивно осетљивији", каже за ББЦ на српском психотерапеут Мина Алексић из удружења „Простор".

Ипак, наредних недеља је гледала како у кризним тренуцима они показују велику снагу.

„Испоставило се да су генерално доста добро поднели читаву ситуацију", наводи Алексић.

„Социјално отписани" као подршка другима

Јанковић сматра да су се корисници „мање бавили дезинформација и теоријама завере, поштовали су правила и лакше прихватали званичну интерпретацију догађаја.

„Утисак је да су моји пријатељи, корисници психијатријских услуга, ово поднели много боље него обична популација", каже Јанковић.

Претпоставља да је то због свести да су научили да се више ослањају на систем због сопствених ситуација, сматра он.

„Здраве пријатеље, а и све друге људе, саветујем да се не баве теоријама завере".

Психолошкиња Зулевић се слаже да се одређени број људи са проблемима, као што су анксиозност, депресија и агорафобија, брже прилагодио ситуацији од остатка становништва.

„Једно од објашњења у стручним круговима а и од стране самих корисника је да је спољашњи свет коначно почео да личи на њихов унутрашњи свет, те да је ово ситуација за коју су се припремали читав живот", истиче она.

Током епидемије многи корисници су добили прилику да се више укључе у друштвене активности, макар у оквиру породице.

Како објашњава Алексић, велики број корисника има старе родитеље, који током трајања мера забране кретања нису могли ни у продавницу.

„То је кориснике ставило у ситуацију где многи по први пут имају прилику да брину за маму или тату", истиче она.

Алексић тврди да су мере уведене због корона вируса донекле промениле однос моћи у породицама корисника.

„Наши корисници врло често, од када су добили дијагнозу, трпе дискриминацију у сопственој породици. Чланови породице се или плаше или их ниподаштавају", објашњава она.

Јанковић се слаже да „ако је неко као ја једном завршио у 'Лази', мишљење и ставови у друштву више немају ону тежину".

„Имате далеко мање права да осећате, реагујете, па и да повисите тон као свака нормална особа. На неки начин, постајете социјално отписани"", каже он.

Влада, који је када се разболео био на студијама психологије на Кипру, каже да касније није добио подршку да заврши факултет.

„Да сам имао ту подршку, мислим да бих се лакше вратио нормалном животу", истиче он.

Алексић додаје и да је затварање у психијатријску установу, које су многе од ових особа већ искусиле, било подлога да се лакше поднесу мере ограничења кретања.

Влада каже да се током ванредног стања као подршка нашао једној својој другарици, корисници, која има тумор.

„Имала је заказану операцију, али је због короне све то одложено. То ју је највише забринуло - неизвесност због одлагања операције - а не корона вирус".

Мина истиче да је код пријатеља и клијената са којима ради, а који немају дијагнозу, приметила панику („на пример, са дезинфиковањем кеса, као да ће корона да их нападне са свих страна"), док су корисници са којима је радила остали углавном имуни на страх од заразе.

„Озбиљна криза"

Поред додатног емотивног притиска, корона вирус утицао је на функционисање здравствених установа.

Влада, као и многи други, прима терапију која подразумева лекове на рецепт.

„Имао сам електронски рецепт, тако да са набавком лекова није било проблема", каже он.

Међутим, дошло је време да се електронски рецепт продужи, па је Влада отишао у дом здравља.

„Било је мало хаотично у дому здравља, нисмо продужили рецепт тада, рекли су ми да не може, него баш на самом крају рока. Али, не бих се чак ни жалио на то", истиче Влада.

Психолошкиња Зулевић објашњава да многи нису могли да дођу до лекара, а у неким случајевима је проблем настао са терапијом услед несташице неких лекова.

„Главни проблем је био везан за неизвесност која је настала јер се није знало колико ће ванредне мере трајати и на кога тачно могу да се ослоне у случају да криза потраје дуже", објашњава Зулевић.

Влада каже да га није посебно бринуо одлазак у дом здравља у јеку епидемије.

Поред тога, како истиче Мина Алексић из удружења „Простор", количина упутстава надлежних, као и начин на који су то урадили, деловали су збуњујуће на велики број људи који користе психијатријске услуге.

„Читава параноја коју је створила власт, са све слањем порука, код неких корисника је изазвала питања да ли ће их полиција ухвати кад изађу, нису били сигурни да ли раде нешто илегално и јако су били забринути да не прекрше неко правило", наводи Мина.

„Упутстава је било толико да нам је свима било мало теже да похватамо. Утисак ми је да су се тога више плашили него заразе", закључује она.

Превазилажење

Зулевић наглашава да је у овом случају претња споља била стварна, инсистирало се на мноштву мера опреза, а то је управо начин на који су ови људи навикли да живе.

„Ипак", каже она, „не може се рећи да је ово била повољна ситуација, јер је за многе значила појачани притисак и придодату неизвесност и суочавање са потпуно новим изазовима".

Она додаје да је притисак је нарочито био велики за све оне који живе са породицама у којима су изражени конфликтни односи, „јер су остали без могућности да се, бар на кратко, изместе и помере".

Људи који живе самостално, као Јанковић, морали су да се изборе са самоћом.

„Имам јако доброг пријатеља који је здрав и емпатичан је, а уз његову помоћ ми је то било лакше да превазиђем", каже он. Поред тога, помоћ коју је нудила организација „Простор" му је, како каже, много значила.

„Они много лепо и људски са нама комуницирају и значило ми је да могу неког да окренем и поразговарам као особа са особом, а не као болесник са стручњаком".

Слободно време Јанковић је испунио праћењем предавања на интернету и гледањем филмова и серија.

Алексић примећује да су корисници који су имали интернет и умели да одаберу квалитетне садржаје, били функционалнији у овој ситуацији.

„Имала сам само једну корисницу која је гледала 'Задругу' и остајала будна до раних јутарњих часова, која није направила никакав прогрес", наводи она и додаје да се пажљиво бирање садржаја јако важно.

Ванредно стање је прошло, али проблеми су остали

Јанковић каже да се сада осећа много боље што може да изађе и сретне пријатеље.

„Виђамо се, шетамо, одржавамо социјалну дистанцу, али ми је много лакше што сам их видео", прича он. Доза опреза и „мала збуњеност у вези с тим шта се заправо догодило у свету", како каже, остаје да виси у ваздуху.

Зулевић истиче да опасност још није прошла и да је доста тога „реално неизвесно".

„У питању је потпуно нова болест, никада раније нису биле спровођење пандемијске мере овог обима и неизвесно је колико ће опасност трајати", каже психолошкиња.

„Глобална пандемија је нешто што има велики трауматски потенцијал, али последице ће у великој мери зависити од тога како се као појединци и друштво организујемо у одговору на њу".

Јанковић планира да настави да се држи препорука стручњака.

„Ја нисам стручан да проценим колико су оправдане. Трудим се да будем практичан".

Ипак, подсећа да проблеми са којима су се суочили корисници психијатријских услуга и пре епидемије нису нестали.

То су, како каже, стигматизација, чак и у очима лекара; ауторитаран однос према пацијентима, мало времена да се лекар посвети сваком понаособ и чињеница да квалитетнију пажњу и фармакотерапију људи, међу којима су многи нису у могућности да се запосле, морају сами да плате.

„Институције инсистирају на фармакотерапији, а психотерапију морамо сами да плаћамо, као и разне курсеве ако желимо да се ресоцијализујемо", каже Весна Аврамовић, председница „Душе" за ББЦ на српском.

Она додаје да корисници немају ни прилику да зараде новац, уколико су кратко време у ремисији.

„Држава је глува, корисници се врте у круг, а лекови који би могли да замене све оно што чини друштвени живот још увек нису измишљени", истиче Весна.

Из „Душе" се надају да је ова кризна ситуација, ако ишта добро из ње може да се извуче, помогла макар да више људи схвати колико је социјална укљученост значајна све - били они корисници психијатријских услуга или не.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]