Корона вирус: Први одлазак кући у ванредном стању

Како је било? Било је сјајно, одморила сам, од кревета до стола и назад. Правила сам и ванилице.

Иако ће свако ко ме мало боље познаје рећи да ми стрпљење није јача страна, овог пута сам одлучила да се стрпим.

И то да се стрпим 53 дана до одласка кући.

Код куће су ми родитељи, баба, а брат, снаха и њихова сада 15-месечна ћерка стално долазе на село - па су страхови и анксиозност били јачи од жеље да карантин и доба короне проводим са свима њима.

У петак 6. марта у Србији је регистрован први случај корона вируса.

Следећег дана сам из Београда отишла на викенд код родитеља који живе у Малој Плани, селу на сат и по вожње од мог привременог - сад сам још сигурнија да је привремено - престоничког боравишта.

Вратила сам се у недељу за Београд, не слутећи да ћу следећи пут тих осамдесет и кусур километара прећи тек за скоро два месеца.

У међувремену сам почела да сликам, смршала, па угојила, превише времена провела са самом собом, и соло боравак у та четири зида је чак почео и да ми прија.

Оно што нисам урадила - нисам подлегла благом притиску родитеља да дођем кући раније.

Свакодневно су стизале вести о новим случајевима заразе, о умрлима, о милиону заражених у свету, па о другом, трећем милиону.

Убрзо сам престала да ван посла пратим вести и било шта у вези са корона вирусом. Престала сам да пратим и остале вести, престала сам да укључујем телевизију, коју и у нормалним околностима ретко гледам.

У међувремену смо и мој љубичасти - вероватно крадени - тршћански бицикл и ја, прешли сигурно 300 километара до посла и назад овог пролећа.

Анксиозност с почетка ме није напустила ни сад, пред одлазак кући, али сам већ решила, једном мора да се оде. Кад сам већ рекла да је то сад - то је сад.

Био је четвртак, 30. април. Ауто је упалио на кеца, иако није померен од увођења полицијског часа.

Дан пре него што сам отишла, стигла је вест да је од последица корона вируса једна жена у селу умрла.

Надала сам се да корона не може да стигне на крај света, али ме је преварила.

Стигла је тамо пре мене.

Али сам ја бар била у путу.

Возила сам ка Смедеревској Паланци - ако до сада нисте знали где је Мала Плана, јесте близу Велике, али је Паланка ближе.

А ја сам, упркос времену - ред сунца, ред облака - била све срећнија.

Свратила сам прво до града да купим братаници Мили „ђи-ђија" од хелијума.

Осим продаваца балона, било је у центру и продаваца цвећа и шетача, али нисам хтела да губим време и прођем градом. Брзо сам збрисала даље.

Буђење

Мала Плана се налази на пет километара од Смедеревске Паланке. Куће су готово дуж читавог пута, па онај ко први пут долази може да ни не примети да иде из места у место.

Све до табле с натписом „крај света". Да - баш то је неко дописао уз назив села на улазу.

Одатле код табле поглед сеже на Велику Плану, а са друге стране види се и Рудник. Рудник се види и из мог дворишта.

Све је зелено. Природа се пробудила.

Мила је спавала кад сам стигла. Када се пробудила, видела сам коначно како сама хода - тачније како јурца. Прошли пут је требало ићи поред ње.

Обрадовала ми се, али ми се чини да ме је и заборавила без обзира на то што смо се редовно гледале у видео позивима. Обрадовала се и коњићу.

У међувремену је напунила 15 месеци. Порасла је и сад стварно могу да потврдим колико се брзо деца мењају.

Опрезно сам се поздравила са свима - лактом. Да, за сва четири дана код куће трудила сам се да будем на дистанци, да се не љубимо и грлимо. Биће и тога, полако.

Одлучила сам и да не мрдам од куће.

Киша

Иако временски услови у викенду за нама нису ишли наруку неком ко је решио да побегне из Београда у природу, моји су били пресрећни што сам им после скоро два месеца уз себе, донела и кишу - како се то код нас у крају каже.

У петак је захладнело, а у суботу је лило читав дан.

„Лепа" киша и више је него добродошла на селу у овом периоду.

Друштвене мреже у суботу поподне биле су препуне двоструких београдских дуга, божанствених залазака сунца из карантина, а ја сам могла да понудим прасе на ражњу, уз пиво и трактор у позадини.

Сеоска идила, неки би рекли. И јесте прикупила велики број лајкова.

Нисам љубитељ печења - једем га два пута годишње, у најбољем случају - али ми је породично окупљање око мангала уз звук кише која удара у лимен кров више него пријало.

Пријало ми је и да покиснем у дворишту.

Пријао ми је мирис росе и покисле траве.

Пријала ми је кафа на тераси уз мирис перунике, цвркут ласта и крекетање жаба.

Пријало ми је да ме Мила почупа.

Пријало ми је да не мислим о послу и Београду и да размишљам о томе како би можда било добро да се вратим и придружим брату у свему што на селу ради.

Пријало ми је да не будем сама.

Пријало ми је да видим да су моји добро и да их је корона некако зближила.

Пријала ми је мамина кухиња, мада ми сад не прија што сам за три дана „набацила" три кила.

Пријало ми је и да помахнитало фотографишем сваки делић боравка код куће.

Пријало ми је и да с родитељима причам о неуспесима и разочарањима.

А како је било у Смедеревској Паланци - месту које је прво у Србији увело рестриктивне мере - то вам не могу рећи овог пута - ово је био викенд за останак у кући.

Вратила сам се за Београд, а ствари се, чини се, свуда враћају у нормалу.

Сад постајем мало анксиозна од тог повратка.

А иду и избори...

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]