Други светски рат, Аушвиц и Холокауст: „Ми за њих нисмо били људи - ми смо за њих били гамад“

Ева Чавчић и сада памти дан када је возом стигла у озлоглашени концентрациони логор Дахау у Немачкој. Било је то новембра 1944, када су, после немачке окупације Мађарске исте године, затвореници из мађарских логора пребацивани у нацистичке.

„Није ми било најстрашније што сам видела затворенике у тим пругастим униформама, него је најстрашније било то што су њихова лица била као маске. Очи су им биле потпуно угашене, без икаквог сјаја.

„То нису били људи, то су малтене били аутомати. Ми смо занемели", каже Ева Чавчић за ББЦ на српском.

Ева, која ове године пуни 97, пензионисани је доктор наука. Радни век је провела на Институту за нуклеарна истраживања у Винчи, Азотари Панчево и Институту за хемију, технологију и металургију.

Док седимо у њеном стану у центру Београда, Ева се присећа како је 1942. мађарска контраобавештајна служба дошла у стан у Сомбору у коме је живела са родитељима, и одвела је у затвор.

Због своје, тада илегалне, активности у Савезу комунистичке омладине Југославије, СКОЈ-у, Еву је мађарски виши војни суд осудио на шест година робије. По служењу казне у новосадским и мађарским затворима, Ева је крајем 1944. депортована у концентрациони логор Берген-Белзен на северу Немачке.

„Ја сам у затвору све време била не као Јеврејка, него као политички затвореник, мада је на свим мојим документима писало да сам Јеврејка, а носили смо и жуту звезду", присећа се Ева.

Колико су Немци у Берген-Белзену били сурови?

„Па, знате, ми за њих нисмо били људи. Ми смо за њих били гамад. Ту и тамо су у некога од нас гледали као у човека, али збирно не", каже Ева.

Логор у Берген-Белзену је имао крематоријум, али масовног убијања логораша као у Аушвицу није било. У овом логору је умрла и Ана Франк.

„Што ја кажем, у Берген-Белзену се умирало природном смрћу, а та природна смрт је била глад и пегавац. Ту врсту глади човек не може да замисли", каже Ева.

Последњих месеци пред ослобођење радила је у такозваној команди за поврће, са задужењем да поврће сложи у кола за вучу, и потом их заједно са осталим заробљеницама вуче од кухиње до кухиње.

Сећа се да је посао био веома тежак, а она стално гладна. Ипак, веровала је да ће преживети.

Ослобођење је дочекала баш за тим колима, 15. априла 1945. године, који памти као „леп, сунчан дан." Тог поподнева је командант логора Јозеф Крамер на енглеском џипу преко мегафона објавио да је логор ослобођен.

Ипак, она и њене другарице нису обраћале превишео пажње на Крамерове речи.

„Ми смо наставиле да гурамо та кола. И кад смо стигле у кухињу, одједанпут се неко од нас сети, па ми смо ослобођени, не морамо више да радимо. И седнемо, а Ес-Ес-овка која је била у кухињи поче да се дере на нас зашто не радимо.

„Она није била свесна да је њено завршено, да ће сутра она бити у нашем положају."

Неколико месеци касније, у августу 1945, Ева се вратила у Сомбор. Тада је и сазнала да су отац и мајка угушени у гасним коморама Аушвица.

„Ја сам се изборила са свим тим, али сећање увек остаје, и сваки разговор са мојим пријатељицама се увек завршавао Холокаустом."

„Немојте нас грлити"

Иван Ивањи, писац и Титов преводилац, каже да га у предстојећим месецима очекује можда и најважнији задатак у животу - позван је да говори на 75. годишњици ослобађања нацистичког логора Бухенвалд почетком априла.

За Ивањија, који је у овај логор дошао као петнаестогодишњак, Бухенвалд је попут друге куће.

Пут до Бухенвалда почео је 1941, када је из родног Зрењанина а зарад сигурности, прешао код стрица у Нови Сад. Тамо је, захваљујући лажној крштеници по којој је Мађар, преживео два претреса мађарских снага, укључујући и новосадску рацију из јануара 1942.

А онда је, трећи пут, хапшење било неминовно. Била је 1944. година.

Да ли памтите тај тренутак, питам.

„Како да не, имао сам 15 година. Био сам страховито поносан: воде ме од Бановине преко главног трга све до синагоге, два одрасла полицајца, надао сам се да ће ме неко видети", каже Ивањи уз осмех.

Није имао појма где га воде, и није осећао страх.

У Југославију се вратио 1945. године, пошто је прошао кроз Аушвиц, Бухенвалд и неколико мањих логора. Ивањи је у заробљеништву био сам - сестра је, сазнаће касније, преживела Берген-Белзен, а родитељи су убијени у Београду: мајка на Старом Сајмишту, отац у Топовским шупама.

„Данас када анализирам, мислим да је врло добро да сам био сам и да сам био у погодним годинама. По свим изјавама, видим да је најтеже било раздвајање, а ја сам већ био раздвојен, и нисам имао од кога да се опростим."

По доласку у Аушвиц, у коме је провео десетак дана, схватио је да је све било „само преживљавање, да преживиш следећи минут, следећи сат, следећи дан, то је аутоматски.

„То се организам сам по себи бори као имунитет против вируса, то није свесна борба код мене".

Ивањи себе сматра Бухенвалдовцем, из којег је одлазио у разне такозване радне командосе у Магдебургу, Нидероршелу и Лангенштајну.

У Нидероршелу су се правила крила за Јункерс авионе, а млади Ивањи је имао срећу да га је логорски доктор, Француз пореклом, „узео под своје."

„Ја сам ту читао Пирандела и Ничеа, играо шах и имао свечани дочек 1945. године у ординацији."

Ослобођење априла 1945. је дочекао у Лангенштајн Цвиберу, када је, заједно са још двојицом заробљеника, изашао кроз логорску капију и упутио ка оближњем селу.

„На путу смо срели америчку патролу, што је доживљај за причање. Ми идемо, онако, у логорској униформи, у правцу села Лангенштајн, патрола нам иде у сусрет.

„Прве речи које сам чуо на слободи биле су немојте нас грлити, сигурно имате вашке."

Друга генерација: траума која се наставља?

Рат и искуство у концентрационим логорима нису оставили трагове само на преживеле, већ и на генерације после њих.

Савез јеврејских општина Србије је подржао истраживање Како је Холокауст утицао на децу преживелих, у коме је учествовало 58 испитаника из Београда.

То је тек друго истраживање у вези са Холокаустом на простору бивше Југославије: прво је током 1980-их година спровео професор Никола Волф са Џудит Кестенберг, каже за ББЦ на српском психијатар Вида Ракић-Глишић, која је направила упитник за ново истраживање и учествовала у анализи.

Ракић-Глишић објашњава да су у центру истраживања били доживљаји друге генерације преживелих, односно преношење трауме кроз генерације.

„Веома нас је занимало трансгенерацијско преношење, трансмисија осећања, поступака, онога што се дешавало у душама и између родитеља, односно самих преживелих, и како су та осећања преношена на њихову децу која су наши испитаници, да ли су преношена, и колико су деца то успевала да препознају", објашњава Ракић-Глишић.

Резултати показују да су стид и кривица „неодвојиви од доживљаја да припадате једној групи која је из потпуно ирационалног разлога била прогањана."

Кривица је управо оно што је осећала Данијела Данон, чији су родитељи Други светски рат провели или у логорима или у скривању, док је велики део шире и уже породице убијен.

Данијела каже да је Холокауст одредио њен живот, а да су преиспитивања и кајања њених родитеља утицали то какве ће она и њена старија сестра постати.

„Није исто када вас васпитава једна растерећена особа и особа која има осећај да је крива због нечега, јер вам онда преноси тај осећај кривице", објашњава Данијела за ББЦ на српском.

„Ја сам се сада са овим годинама ослободила осећања кривице, али ја сам живела са тим осећањем, стално сам живела са тим да ја морам да покажем како сам добра, или да заслужим нечију љубав."

Александар Гаон, чији је отац као санитетски поручник био у ратном заробљеништву, такође је учествовао у истраживању о траумама друге генерације.

Присећа се како је отац по повратку из заробљеништва сазнао да је једини из петочлане породице који је преживео. Велики део шире фамилије је такође настрадао.

„Ја сам покушавао не једном да уђем у душу мога оца и видим како бих се ја осећао да сам после логоровања дошао негде где је хладно и празно и где нема ничега од његових", каже Гаон.

Једино што је његов отац затекао биле су две столице у стану његове снаје у Нишу. Донео их је у Београд и Александар их и даље чува.

„Мислим да су то најважније столице у мом животу. Не знам зашто, али ја их чувам", каже уз осмех.

Александар каже да је његов отац био веома ћутљив и да никада није говорио о рату.

То није усамљен случај, објашњава Ракић-Глишић, тврдећи да је ћутање нешто што је најкарактеристичније за људе који су искусили трауму.

„Ћутање о ономе што се доживљава као страхота и у чијој сржи су осећања стида и кривице", објашњава.

Ћутање је искусила и Данијела, са којом су родитељи почели да разговарају о ратним дешавањима када су сматрали да је довољно зрела. Ипак, приче су остале неиспричане до краја, сећа се она.

„То што су ми пренели непричајући има много већу тежину него приче. Приче сам сазнала касније, али никада није ништа било до краја речено."

Као и Данијела, која каже да је имала усамљено детињство, тако је и Александар растао без родбине - што је оставило трага на њему и његовом брату.

„Нама је било тешко да прихватимо да немамо никога, и да ћемо ту трауму очигледно да развлачимо целога свог века."

Данијела мисли да је нешто од трауме пренела и на свога сина, несвесно.

Ракић-Глишић каже да су даља истраживања неопходна, али да верује да је немогуће да се трауме са једне генерације не преносе на другу, трећу и четврту.

„То је оно што људи раде, свесно и несвесно, најчешће и свесним и несвесним каналима преносе оно што мисле да је добро и труде се да не пренесу оно што мисле да није добро, а да су сами доживели од својих родитеља", закључује др Ракић-Глишић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]