ББЦ 100 жена: Маријета Мојашевић је инвалидитет прихватила као „партнера"

Маријети Мојашевић из Црне Горе живот се променио пре двадесет година.

Отишла је на екскурзију у Бар, а пробудила се у болничкој соби у Београду, као најмлађа међу пацијентима.

„Ту те сви мазе, Београд, велика соба, а ја не знам никог и питам 'а где је моја мама?'.

„Лекари схвате да ми се вратило памћење и кажу 'долази за сат', и дошла је", сећа се данас ова 35-годишњакиња.

Тада ће сазнати да је преживела мождани удар, који је узроковао амнезију.

И поред лечења и операције у Швајцарској, после шест месеци, доживела је и други мождани удар који ће јој оставити трајни инвалидитет.

Данас је Маријета, дипломирана социјална радница широког осмеха и активисткиња за права људи са инвалидитетом, једна од само две жене са Балкана на овогодишњој ББЦ листи 100 најутицајнијих у свету.

Сунђер Боб и шешир

У Црној Гори, која као многе државе на Балкану тек последњих година развија систем подршке особама са инвалидитетом, Маријета је завршила факултет, уписала мастер студије, запослила се и засновала породицу.

Редовно држи предавања младима о животу са инвалидитетом.

За ББЦ листу 100 жена је предложила међународна иницијатива OneNeurology, чија је амбасадорка.

Каже да јој је у прихватању сопственог инвалидитета или како га зове „чвора" много помогла психотерапија, али и породица и пријатељи.

После првог можданог удара, који је доживела у 15. години, остала су оштећења на крвним судовима мозга, који су при следећем удару, трајно онемогућена да преносе кисеоник.

„Други пут је исто као када прекинеш конац, па га завежеш, остане чвор и мој инвалидитет је мој чвор", каже Маријета за ББЦ на српском.

Остала је хемипареза - делимична одузетост десне стране и њој посебно мучно што види дупле слике којих не може да се ослободи.

Не може да се оперише или излечи, јер су јој очи потпуно здраве, али је обољење у центру за вид у мозгу.

Док разговарамо преко видео позива, зид иза ње у дому у Никшићу ми привлачи пажњу.

Изнад главе на гарнишни окачен је шешир са цветним ободом, а на зиду постер Сунђер Боба.

Окреће се и каже мрско да је шешир њен, „јер мора увек да се чува од сунца", а Сунђер Боб њеног сина Ђурађа који има две и по године и мамин осмех.

„Ништа друго не личи на мене", додаје са сјајем у очима иза наочара.

Екскурзија, па болница

Маријета је рођена 1988. у Беранама на северу Црне Горе, брдовитом граду названом по старословенској речи за овна, у којем живи око 29.000 становника.

Неуобичајено име за ове крајеве јој је дао старији брат, по сестри из Војводине.

Данас у шали каже да је брата „мрзела првих 10-15 година".

„Дао ми име које нико нема, па ми још прилепе неке надимке", препричава, смејући се.

„Сад је океј, запамте ме лакше."

Била је одлична ученица, у осмом разреду је учествовала на такмичењу из физике, а онда следи екскурзија која је све пореметила.

„Била сам у Бару, лекари не знају шта ми је, мисле да сам попила нешто.

„Ја не смем да будем померана, а они мене шетају", препричава шта су јој касније други рекли, јер се она тога не сећа.

Од тинејџерке која пише дневник о концертима, заљубљивањима и школи постаје утучена девојчица која пије јаке лекове, не користи „нормално" десну руку, тешко хода и бори се са хроничним болом и главобољама.

Годину и по дана није ишла у школу, записала је у недавно објављеним одломцима из дневника..

Драги дневниче,

Данас ми је рођендан. Не славим га, јер није вријеме за то. Није време ни за шта. Тако ти је то. Ја сам тако лоше. Трудим се да будем иста као и пре, али не иде. Школа је ужасна. Све је другачије и глупо.

Друштво, професори, ма све. Ја се осећам глупо и усамљено. Али, то је већ одавно. Не могу ти описати шта ме све нервира, али списак је подужи. Нисам ово више ја. То је неко други. И недостаје ми она стара ја!

Ево, плачем. Патетично и смешно, зар не? Мислим да је Бог требало да ме узме. Нисам ја за ово. Нисам.

Ове редове дневника 18. септембра 2003. потписала је као НИКО.

До тада се потписивала као М, Маки или физичарка.

'Маријета, ти не сањаш, ово је стваран живот'

После другог можданог удара, све се погоршало.

Уследиле су болнице и одласци у бање, нимало једноставни за девојчицу која се у пубертету преко ноћи „нашла у туђој кожи", не прихватајући да је то „њена кожа", описује данас.

Опоравак је почео од нуле - увежбала је да једе десном руком, а научила да пише левом.

У учењу и студирању су јој помагали мама и пријатељи, јер јој је дупли вид много отежавао читање.

Током једне од рехабилитација у Игалу, физијатрица ју је послала на вежбе, али и „на ћаскање" код психолошкиње.

Разговор са њом биће пресудан.

Терапеуткиња ће одмах препознати да је Маријетин тадашњи механизам одбране негирање стварности.

„Она ми каже: 'Маријета, ти не сањаш, ово је стваран живот, ти нећеш да се пробудиш из сна, мораш да радиш на себи и дођеш сутра код мене'.

„Одлазим у собу сва у грчу и чудим се како она зна", описује први сусрет са психотерапијом која ће од 2004. трајати годинама.

Каже да не зна „шта би било" да није срела ту психолошкињу, као и неке докторе које цени.

„Наишла сам на супер људе са којима могу да попричам о другим темама, имала сам среће, а не би требало да се има среће, него да то увек буде тако", додаје.

Зато се пре неколико година укључила и у иницијативу OneNeurology да скрене пажњу на неуролошка обољења, која су уз рак, међу најчешћим узроцима смрти у свету.

Признање ББЦ-ја јој пуно значи, јер „много може и превенцијом да се уради".

Предавања најбољи лек за предрасуде

Данас је Маријета саветница за младе у Канцеларији за младе Берана и средњошколцима и студентима пружа подршку и усмерење, као и савете за усавршавање у иностранству, попут Еразмус програма, на које је и сама често ишла.

Осмислила је и радионице „Живот са инвалидитетом" на којима говори о сопственом искуству основцима и средњошколцима.

Каже да су млади углавном врло заинтересовани.

„Те радионице су ми онако вау, то баш волим да радим", прича са пуно ентузијазма.

Прву је одржала 2016. године, за Међународни дан особа са инвалидитетом 3. децембра и каже да је била врло успешна.

Дељење искустава и животних прича најбољи су пут у борби са стереотипима и предрасудама међу младима, а и у стварању емпатије, верује Маријета.

„То је премоћан ефекат.

„После једног предавања ми је пришла девојка која је имала блажи мождани удар и каже, `све што си рекла, као ја да сам причала`."

Млади су пуни питања, а без осуђивања и после разговора са њима, често веома емотивних, осећа да је „урадила нешто важно".

„И пресрећна сам.

„Ти се оголиш пред њима скроз, њима донекле буде непријатно, а после тога и драго."

У Црној Гори, 11 одсто становника или нешто више од 68.000 људи има сметње при обављању свакодневних активности због дуготрајне болести, инвалидитета или старости, подаци су пописа 2011. године.

Почела од нуле и не одустаје

Пре три године уписала је и мастер студије, положила испите и спрема се да напише и одбрани рад.

Читање јој и даље „рак рана", а аудио књиге јој не би биле од помоћи, јер је „визуелни тип".

„Читам споро као пуж, па подвлачим, па то подвучено читам, али сам се некако довијала, на крају није испало лоше", описује како изгледа учење.

Родитељство представља још један, нови животни изазов, али је срећна што је нашла правог партнера, коме њен инвалидитет није проблем.

Томаш, који ради у маркетингу, јој је „партнер у злочину", каже радосно.

„Кад улазиш у родитељство, то је арена, нема списка шта треба урадити, али се трудимо", описује Маријета.

Недостајала јој је системска подршка, посебно психолошка. Знала је само да постоји гинеколошки сто за жене које користе колица.

Због слабости у рукама, највећи јој је страх био да не испусти дете док га носи или доји.

Маријета хода без помагала, а успева, каже, и да потрчи за сином.

Да вози не може, али воли да хода и зна колико је та вештина или „моћ" важна, јер је искусила како је кад је нема.

И не одустаје.

Сада је у четвртом месецу трудноће и на пролеће очекују девојчицу.

Напорно јој је да гледа филмове, обожава да иде у позориште и ужива у путовањима, а некад пише блог.

Труди се да јој инвалидитет, или ранац, како га некад назива, не буде претежак.

„Можеш да будеш киван на остатак света, зато што они немају инвалидитет, или то може да ти буде партнер.

„Ја сам једноставно морала да преболим, а било ми је тешко, јер сам се налазила у средини где већина људи нема никакав инвалидитет", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]