Рат у Босни и музика: Како је звонило за крај часа у сарајевској поп-рок школи

Некако с пролећа 1992. године у Сарајеву је засвирала ратна балада.

Град је потпуно блокиран, прекинути су канали снабдевања храном, домови су остали без струје и воде.

Експлозије граната и рафалне паљбе убрзо су постали једини звуци који су одзвањали чаршијом и градским улицама.

Звонило је за крај часа и у сарајевској поп-рок школи.

Већина њених полазника и професора напустила ју је током рата, а многи бендови који су чинили музичку сцену распали су се пошто су њихови чланови избегли из града.

Они који су остали, гледајући како да преживе у окупираном Сарајеву, гитаре и микрофоне су махом одложили у футроле, а песму оставили за нека срећнија времена.

„Рат је све разбио, како неће поп-рок сцену", говори Петар Јањатовић, рок критичар, за ББЦ на српском.

Сарајевска поп-рок школа, како је популарно називана тамошња гитарска музичка сцена, изродила је многе важне југословенске бендове и извођаче.

Ондашњи рок критичари су је високо котирали, одмах иза београдске и загребачке.

Индекси, Бијело дугме, Забрањено пушење, Црвена јабука, Плави оркестар и Мерлин, само су неке групе „сарајевске поп-рок школе" који су у измењеним поставама и форматима наставили да функционишу и после рата, али углавном ван завичаја.

„Не бих рекао да је она престала да постоји, само је мало пресељена", говори Дражен Жерић Жера, фронтмен групе Црвена јабука, за ББЦ на српском.

'У измешаном Сарајеву нисмо веровали да ће се десити рат'

У граду на Миљацки до почетка рата у слози су живели муслимани, Срби и Хрвати.

Тако је било и са бендовима, сви су били браћа по инструментима, а за националност нико није марио.

Зато је и непосредно по избијању сукоба у Хрватској, Сарајево одговорило Јутеловим концертом за мир - 28. јула 1991. на коме је свирало десетак југословенских група, а и неколико активних састава локалне „поп-рок школе".

Главни покровитељ био је Јутел (Yutel) - југословенски телевизијски информативни канал, по коме је догађај и назван.

Више од 20.000 људи у олимпијској дворани Зетра узвикивало је тада најскупљу реч у Југославији - мир.

На бини, између осталих, смењивали су се Црвена јабука, Плави оркестар, Хари Мата Хари, Дино Мерлин и Неле Карајлић.

„Мир, брате, мир" поручено је и са антиратног концерта у центру Београда, априла наредне године када је већ Сарајево било под опсадом.

„Ми, нормални људи, нисмо могли да верујемо да ће се десити такав рат јер смо некако мислили - толико смо измешани, толико је тешко лоцирати насеље у коме је више Срба, муслимана или Хрвата", говори Давор Сучић, познатији као Сејо Сексон - раније гитариста, а сада фронтмен послератног Забрањеног пушења, за ББЦ на српском.

Иако многи становници престонице Босне и Херцеговине до првог пуцња нису веровали да ће до оружаних сукоба доћи, демантовани су пролећа 1992.

По појединим насељима су ницале барикаде, а улицама су шпартале паравојне формације и наоружани људи.

„Могли сте да их видите како парадирају околином Сарајева, како се постројавају и како копају ровове.

„Мада су се сви до задњег дана клели да рата неће бити и да су то заправо само вежбе јединица војске", објашњава Сучић.

Каже да је на Грбавици, сарајевском насељу, по кафићима виђао људе са „кокардама и мајицама Драже Михаиловића (четничког вође из Другог светског рата)".

Атмосфера је, додаје, била „мрачна и тешка", али је упркос томе град и даље живео.

„Одвијале су се приредбе, радила су позоришта, клубови су радили, а ја сам негде 4. априла, гледао Партибрејкерсе у Сарајеву", говори Сучић.

Био је то последњи рок наступ пред опсаду града која је почела следећег дана.

Они који су избегли и они који су остали

Многи сарајевски музичари су почетак рата дочекали у Сарајеву, али су га убрзо напустили, било у властитој режији или у избегличким колонама.

„Ја сам се испалио, како су Сарајлије говориле, 19. новембра 1992. са конвојем Словенаца, јер ми је покојна мајка била Словенка", каже Ненад Нено Јурин, некадашњи клавијатуриста легендарних Индекса и оснивач групе Код (Cod), за ББЦ на српском.

Он је из града под опсадом, као избеглица, „игром случаја" доспео у словеначки приморски град Порторож.

Каже да је прва гранатирања родног града, почетком маја, „проматрао са радног места у Скендерији", где је био запослен као организатор културног програма.

Војници Југословенске народне армије (ЈНА), а касније Војске Републике Српске, позиционирали су се по брдима око сарајевске котлине, одакле су нападали град различитим наоружањем.

Уз артиљеријску подршку, ЈНА је 2. маја покушала да заузме центар Сарајева, зграду Председништва БиХ и остале државне институције, да би наредног дана уследило извлачење преостале војске и официра из града.

Тада је у Добровољачкој улици запуцано на колону у пратњи Унпрофора. Убијено је седам припадника ЈНА.

Тог 3. маја је и за Сучића почела „велика трагедија и несрећа за све Сарајлије".

„Тада смо први пут видели озбиљне инциденте на улицама, запаљене тенкове, транспортере, мртве људе, заробљене војнике и све те атрибуте који красе рат", додаје.

Поред Јурина, у Словенију су се током рата преселили и певач групе Плави оркестар - Саша Лошић Лоша и југословенски глумац и вођа састава Бомбај штампа - Бранко Ђурић Ђуро.

Неки сарајевски музичари су се одселили и за Београд, као на пример дотадашњи фронтмен Забрањеног пушења - Ненад Јанковић, познатији као Неле Карајлић.

А било је и оних који су одлазили директно у иностранство попут Златка Арсланагића из Црвене јабуке - прво у Лондон, па у Канаду, и Срђана Јевђељића, тада члана групе Ђино Банана (Gino Banana), данас певача светски познатог састава Култур шок (Kultur Shock) из америчког града Сијетла.

Музичка раја из Сарајева усред рата

Музичари који нису напустили родни град гледали су да сачувају главу на раменима, али упркос ратним околностима проналазили су и начин да запевају и засвирају.

Тако је од малобројних Сарајлија који су остали, настала група Боснијан бенд ејд (Bosnian Band Aid) која је снимила песму Help Bosnia now, а потом и спот у гранатама разрушеној олимпијској дворани Зетра.

У бенду су, између осталих, били Младен Војичић Тифа, бивши певач Бијелог дугмета и Дражен Жерић Жера, данашњи фронтмен Црвене јабуке.

Тифа је новембра 1993. године одржао ратни концерт у дворани Слоге.

У организацији наступа је учествовао и Милан Тривић, некадашњи новинар Јутела и један од идејних твораца концерта за мир из 1991.

„То је невероватан догађај. Од неких Украјинаца и страних трупа смо добили по литар, два нафте да имамо за агрегат за струју", рекао је Тривић раније за ББЦ на српском.

Дражен Жерић Жера каже да су странци и њему прискочили у помоћ почетком 1993. године.

Тада је одржан акустични концерт док се унаоколо пуцало из снајпера и грувале су гранате.

„Неки Французи су нам дали нафту за агрегате и онда смо свирали концерт у Позоришту младих Сарајево, снимали са четири камере, са шинама", присећа се фронтмен Црвене јабуке.

„У слично време је радио анплагд у Лондону Ерик Клептон", додаје, иронично се осмехујући.

Песме које су тада свирали, објављене су на првом послератном албуму Црвене јабуке - У твојим очима.

Уочи концерта су, каже, вежбали и имали пробе свакодневно, на -25 степени целзијуса.

„Био је проблем наћи воду, струју, акумулатор, шта ћеш појести, а што се тиче духа сарајевског, живот је ишао даље."

Жера је родни град напустио 1994.

„Требало је да изађем на седам дана по неке уговоре у бивши Југотон, да нешто наплатим и да се вратим, али ми нису дали и тако сам отишао", објашњава музичар.

Пут га је потом навео у Немачку, а онда у Загреб где и данас живи.

Давор Сучић се током рата у Сарајеву посветио позоришту и раду на хумористичкој радио и ТВ емисији Топ листа надреалиста.

„Урадио сам и музику за документарни филм Вука Јањића Чекајући пакет базиран на причи о људима којима долазе пакети из разних градова региона и света да се санира глад у Сарајеву која је владала", говори познати Сејо Сексон.

Каже да је град тада „живео са изненађујуће пуно оптимизма, радости и хумора".

Никада се, додаје, „није исмејао као у рату", а није било ни „топлије и оптимистичније фазе" у његовом животу.

„То је заиста било нешто најближе комунизму - сви су људи делили и подржавали један другог".

Међутим, каже и да су многи рат доживели „психички тешко", као и да су се последице осећале годинама по окончању сукоба.

„Ја сам дуго иза рата био потпуно неспособан да плачем.

„Прошло је четири, пет година од рата да сам први пут због нечега заплакао", каже Сексон.

Он се после рата преселио у Загреб и поново покренуо Забрањено пушење, док је Неле Карајлић под истим именом наступао у Србији.

Београдска група је касније променила назив уEmir Kusturica & The No Smoking Orchestra.

Прослављени филмски редитељ, такође рођени Сарајлија, свирао је гитару у овом бенду.

Крајем ратне 1994. године у Сарајеву је концерт одржао и певач групе Ајрон Мејден (Iron Maiden) - Брус Дикинсон, ризикујући живот.

„То је тим људима било изузетно охрабрење и просто знак да нису баш остављени сами, као што нажалост јесу били", каже рок критичар Петар Јањатовић.

Сарајевска поп-рок школа

Сарајевска поп-рок школа је термин који обједињује музику, односно бендове и извођаче из главног града Босне и Херцеговине који су стварали у периоду од 1960. до 1992. године.

Међу пионирима ове сцене биле су групе Пауци, Ехо 61, Плави дијаманти и, свакако, најпознатији и најдуговечнији - Индекси.

„За њих ће многи зналци сарајевске сцене и Сарајлије рећи да су, по њима, највећи бенд који је Сарајево икада имало", наводи рок критичар Петар Јањатовић.

У Сарајеву је почетком седамдесетих почела са радом група Јутро коју је гитариста Горан Бреговић 1974. трансформисао у Бијело дугме.

Јањатовић каже да је овај бенд „порушио све рекорде у историји тадашње сцене и самим тим показао многима другима шта може да се уради".

Бијело дугме је 28. августа 1977. одржало концерт код Хајдучке чесме у Београду - до тада највећи рок догађај на простору Југославије са неколико десетина хиљада људи у публици.

Издали су десетак студијских и живих албума, а кроз бенд су прошли, између осталих, певачи Жељко Бебек, Младен Војчић Тифа и Ален Исламовић (Дивље јагоде), гитариста и певач Милић Вукашиновић (Ватрени пољубац), клавијатуриста Лаза Ристовски и многи други.

На сарајевским улицама је рођен и покрет Нови примитивизам, предвођен бендовима Забрањено пушење и Елвис Ј. Куртовић.

Продукт овог покрета била је и популарна хумористична радио и ТВ серија Топ листа надреалиста.

Јањатовић каже да је панк рок и нови талас „са закашњењем стигао у Сарајево", па је тако један од представника тог звука, бенд Конгрес, култну плочу Зарјавеле тробенте објавио тек 1984. године.

Сарајевска поп-рок школа је управо 1980-их досегла зенит, предвођена новијом генерацијом бендова, међу којима су били Плави оркестар, Црвена јабука, Хари Мата Хари, Мерлин, Валентино и други.

Већина бендова сарајевске поп-рок школе је објављивала албуме за сарајевску издавачку кућу Дискотон чија је зграда срушена гранатама током рата.

Легендарни статус стекли су још и Здравко Чолић, Кемал Монтено, Јадранка Стојаковић и многи други.

'Није нестала, већ се променила'

Већина бендова сарајевске поп-рок школе, посебно из 1980-их, и данас ради, али махом у измењеним поставама и ван родног града.

Музичари који су отишли, углавном се нису враћали.

Ипак, многи актери сарајевске сцене не сматрају да је она током рата замрла.

„Сарајевска поп-рок школа није нестала, променила се, као и другде, у духу новог времена", сматра Нено Јурин из Индекса.

Његово мишљење дели и млађи колега Дражен Жерић Жера који каже да је школа само „расељена".

„Захвалан сам свему што смо научили од Бреге, Индекса, Кемала Монтена и што данас радимо песме, како смо тада научили и то јако успешно", додаје фронтмен Црвене јабуке.

Давор Сучић каже да је сарајевска сцена сада појачана новим снагама попут састава Лету штуке, Скроз и Хелем Нејсе.

„Сарајево је и данас један од културолошки и интелектуално најјачих градова у региону и прави највеће спектакле јер се мало ко може поредити са Мерлином и Дубиоза колективом", додаје.

Петар Јањатовић сматра су преостали сарајевски бендови из доба Југе и даље утицајни и значајни.

„И сигурно за њих може да се каже да их откривају и новије генерације", закључује рок критичар из Београда.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]