Невидљива и заборављена деца рођена из силовања током рата у Босни и Херцеговини

Детаљан опис вишеструког силовања њене мајке и свих траума које је после тога прошла, уз завршну реченицу у извештају - да је остала трудна са једним од силоватеља и родила дете - Ајна Јусић из Сарајева прочитала је са 14 година.

На извештају je стајало и име детета - њено.

„Била је то потпуна траума и помрачење свести", сећа се Ајна за ББЦ деценију и по касније.

Иако није била у рату, осетила је, каже, „тај ратни шамар."

Четири године касније, када је напунила 18, сличну истину сазнала је и Лејла Деjмон, на другом крају Европе.

Лејлу је као бебу усвојио пар из Велике Британије, новинари који су извештавали из рата у Босни и Херцеговини.

Знала је да је усвојена, али су јој тек када је постала пунолетна рекли да ју је „мајка дала на усвајање да је не би задавила".

Јер, и њена мајка родила је дете после силовања у рату и преживела је озбиљне психичке трауме.

„То је прилично чудан концепт за размишљање - да вас повреди неко кога нисте ни упознали", каже Лејла за ББЦ.

Осећала је, каже, „физичку бол".

„То је искуство као ниједно друго", додаје.

Током рата у Босни и Херцеговини који је трајао од 1992. до 1995. године, силовано је и сексуално злостављано између 12.000 и 50.000 жена, процене су Уједињених нација.

Из силовања је рођено, процењује се, неколико хиљада деце, иако званични подаци не постоје.

БиХ нема регистар ове деце, али Ајна и Лејла чланице су прве организације на свету која их окупља, под називом - Заборављена деца рата.

Организацију је 2015. покренула психијатрица Амра Делић.

„Чак и у то време, говорити о деци рођеној због рата, био је табу", каже Делић за ББЦ.

Седам година касније, БиХ би могла да постане прва земља света која ће доделити деци рођеној из ратног силовања статус цивилних жртава рата.

Јавна расправа о промени закона који би то омогућио у Федерацији БиХ, једном од два ентитета у земљи, завршена је 21. септембра 2022.

Да ли закон штити децу жртви силовања

БиХ је подељена на два ентитета - Федерацију, у којој махом живе Бошњаци и Хрвати и Републику Српску, у којој претежно живе људи српске националности.

Ту је и посебан дистрикт Брчко, смештен на североистоку земље, за који важе посебне регулативе.

У Федерацији је 2006. усвојен Закон о цивилним жртвама рата, а жртве силовања и сексуалног злостављања препознате су законом и добијају месечну надокнаду.

У Брчко дистрикту, усвојена је Одлука о заштити цивилних жртава рата две године касније.

Слично законско решење као у Федерацији постоји у Републици Српској од 2018.

Ипак, децу рођену силовањем први пут су препознали тек законском регулативом у Брчко дистрикту током лета 2022.

Иако су симболички уписани у закон, нису добили никаква права.

„Али и ово је нешто, почетак", каже Ајна.

Ајнина прича: 'Жена са дететом без мужа'

Ајна је кришом тражила мајчина документа из рата по кући јер ју је цело детињство морила мисао ко јој је отац.

Мајка јој никада није рекла, Ајна није питала, али је „осећала да нешто није у реду".

„Сва деца су знала то име, име оца, само ја не", каже Ајна.

Могла је да мисли „да су се развели, да је погинуо у рату, као и многи очеви мојих вршњака".

„Али у мом случају је било другачије."

Ајна је данас млада жена од 29 година, психолошкиња која воли да гледа кошарку са пријатељима.

Живи у Сарајеву и води организацију Заборављена деца рата.

Каже за себе да је једно време била „навучена на семинаре, истраживања, волонтерски рад".

„Биле су ми, ваљда, потребне информације да бих изашла на крај са свим ужасима сопственог живота", објашњава Ајна.

Животну причу не говори први пут у јавности.

Ипак, није јој лако да почне да је одмотава и као да несвесно жели да још мало продужи разговор о другим, обичним темама.

Ужаси које помиње, објашњава, почели су још пре њеног рођења.

Тада су Ајнину мајку 1992. силовали војници Хрватске армије у месту Завидовићи у централној Босни.

Мајка је завршила трудна у првој сигурној кући у Босни за преживеле од сексуалног насиља, прича Ајна.

„Имала је тада непуне 22 године", додаје.

Ајна је прве године живота провела у сигурној кући, међу 150 жена жртви силовања и сексуалног злостављања.

После неколико година, мајка се, каже, вратила у родни крај.

„Са дететом и без мужа", додаје Ајна.

Већи део детињства, Ајни није било јасно зашто мајку комшије и познаници називају погрдним именима.

„Говорили су да је промискуитетна, да треба да се срами", сећа се.

„Чак су ископали мајчиног момка из основне школе и рекли ми - то ти је тата."

Ајни није било јасно зашто људи говоре толико ружног о њој, „када је она дивна".

„Верујем да се и данас то догоди, да се жена врати у мало место са бебом и без мужа, људи исто реаговали", додаје.

Нису само зли језици одраслих отежавали одрастање Ајни.

Патила је и због вршњачког психолошког насиља јер су јој деца препричавала оно што би чула од родитеља.

Зато су се Ајна и мајка, а затим и њен очух, стално селили.

„Очух је ту био светла тачка", каже Ајна.

За њу је он „најквалитетнији пример како човек треба да се односи према некоме ко после трауме проживљава и ужасе околине".

„Али ја сам одрасла без тачне информације о мом пореклу, могу рећи да се мајка не љути."

Та истина, додаје, „једноставно није дошла до ње" јер је мислила да „ако мајка не прича о томе, то није тема коју треба да помиње".

Питање које је прати

Истину је открила по пресељењу у Зеницу, где је пошла у средњу школу.

Питање ко јој је отац сада више није било само на улици и у оговарањима, сада је стигло и до званичних установа.

Први пут га је чула када се уписивала у Медицинску средњу школу када је службеница питала за име оца.

„Ја сам рекла - тата је умро, а она је тражила смртни лист."

У том тренутку, видела је мајку како ужурбано улази у школу и разговара тихо са службеницом.

Други пут, каже, „није било мајке да је спаси".

Професор историје ју је пред целим разредом питао за име оца.

„Ја сам отворено рекла да не знам, не знам ни сад ни одакле ми та храброст", сећа се.

Рекла је да, као замену, може да понуди име очуха и то је био пресудни тренутак када је одлучила да мора да сазна истину.

„Када сам била дете, па чула задиркивања, ја бих се и потукла или узвратила погрдно", каже она.

„Али када имате 14 година и сви то име знају, а само ви не знате - нешто се преломи."

Схватила је да ће је питање о имену оца пратити где год да оде.

Сазнање

Процес сазнавања истине започела је сама.

Када не би био никог код куће, претраживала би старе мамине документе, а једног дана је пронашла први део одговора.

Били су то искази о преживљеном насиљу из сигурне куће, полицијских служби, лекарске комисије.

„Јасно је стајало да је мајка после остала трудна и родила дете са именом Ајна Јусић", каже Ајна.

Ајна скреће поглед и размишља. Наставља, само наизглед истим тоном.

„Трагала сам ко сам, али када сам сазнала, ћутала сам готово девет месеци", додаје.

Тек када су сви около, и у школи и изван ње, приметили да се чудно понаша и прави проблеме, суочила се са мајком.

„Био је то најтежи тренутак у мом животу", описује.

„Ја сам се бојала да јој нисам подсетник на све што се догодило, она се бојала да ја мрзим."

Иако је сусрет био јако емотиван, а разговор тежак, Ајна се никада није покајала.

Јер, од тада, каже, „обе уживају једна у другој".

„Јер смо оно што јесмо и знамо сопствену чистоћу у свему томе."

Лејлина прича: Када те одбије неко кога ни не познајеш

Као и Ајна, Лејла Деjмон има 29 година и страствено се интересује за психологију. Верује у терапију разговором.

Лејла тренутно живи у Манчестеру, другом по величини граду у Великој Британији, северно од Лондона.

Бави се маркетингом, воли шетњу, јогу и одласке у ресторане.

Иако је нисам упознала уживо, делује као практична млада жена ведрог духа.

Пре 11 година се није тако осећала.

Тада су јој родитељи који су је усвојили рекли истину о њеном оцу - да је силовао Лејлину мајку током рата у Босни и да она није имала снаге да задржи дете.

Одлучили су да је право време да јој саопште истину током тронедељног одмора баш у Босни.

Лејлини родитељи, Ден и Сијан Дејмон су током извештавања из ратом захваћене Босне, интервјуисали Лејлину мајку после порођаја 1992.

Када су схватили шта је све преживела и у каквим условима живе деца у сиротишту у Босни, одлучили су да усвоје бебу.

„Била сам преплављена", сећа се Лајла.

„Тешко је схватити рат и његове последице ако га ниси преживео."

Прво је помислила „које је све страхове њена мајка искусила."

Наредне године су Лејли биле најтеже.

„Силовање је таква тема да се, чим је поменете, људи осећају невероватно непријатно.

„Међутим, што више покушавате да избегнете нешто што је болно или непријатно, то је горе", каже.

Требало јој је много времена да схвати да јој је потребна помоћ.

„Био ми је неопходан неко да ме води кроз цело искуство идентитета, одбацивања и сексуалног насиља."

Ишла је на терапију девет месеци, али каже да без љубави и подршке родитеља и пријатеља, никада не би могла да преброди тај период.

Иако су јој пријатељи много помогли „некада им је било јако тешко да разумеју све, јер никада нису били у Босни".

„Знали су само један део мене, каква сам у Енглеској", додаје.

Упознавање са биолошком мајком

У првом тренутку, каже да није знала да ли ће икада упознати биолошку мајку.

„Мислила сам да ће ме опет на неки начин одбити", додаје.

Знала је „да би то болело, иако је није познавала."

Ипак, годину дана касније, Лејла је позвала амбасаду БиХ у Великој Британији.

Одлучила је да жели да упозна мајку.

Дописивале су се четири или пет година, пре првог сусрета уживо, који је организовала Ајна.

Лејла је месецима била забринута због сусрета, њених и мајчиних емоција, да је не подсећа на страхоте које је преживела, али и начина комуникације.

„Ја не говорим босански, она не говори енглески", објашњава.

Најзад су се упознале 2017.

Лејла је дошла у Босну, а сусрет описује као „надреално искуство".

Сви остали су ушли су у собу пре Лејле.

Када је угледала мајку, страх због непознавања језика је ишчилио, а емоције наврле.

Данас, каже Лејла, имају добар однос.

„Увек одем да је видим када дођем у Босну", додаје.

„Као земља коју волим, Босна ће ми увек бити други дом."

Ипак, сваки пут, Лејли се чини да може да „омирише утицај рата у просторији", као и свих сећања које их море.

Упознавање Ајне и Лејле: Деца из зло(чина)

Лејла је њену причу испричала за ББЦ у Лондону још 2014, када је имала 21 годину, али није знала никога ко је проживео ништа слично.

Ајна је тада већ седам година знала истину о властитом пореклу, али није познавала другу децу сличне судбине.

Упознала су се захваљујући Амри Делић, неуропсихијатрици и психотерапеуткињи из Тузле.

Она је годинама радила за женама жртвама ратног силовања.

„Неке од тих жена су имале децу из тог (зло)чина", прича Амра за ББЦ.

Иако се бројне институције баве женама жртвама, децом се нико није бавио, додаје.

За термин - деца рођена због рата - први пут је чула у јуну 2015, када је на међународној конференцији упознала децу окупације из Немачке, односно рођена из силовања почињених у Другом светском рату.

Делић је одлучила да спроведе истраживање колико деце сличне судбине има у Босни, како живе и које су њихове потребе.

Рехана, Божица и Халида само су неке од жртава сексуалног насиља у Босни и Херцеговини:

На све могуће начине се довијала да окупи децу рата - личне контакте, звала је институције, школе, домове за децу, удружења психолога, стране организације.

„То је био најтежи део", сећа се она.

Међу онима са којима је разговарала је, каже, „владала атмосфера опште анксиозности".

„Пронашла сам више деце него што је учествовало после у истраживању", објашњава.

„Нека деца или њихове мајке су одбили учешће, а наилазила сам и на децу која још не знају истину о свом пореклу."

Затим је позвала све који су се одазвали на састанак.

Састанак који мења живот: '15 глава које те разумеју'

Ајна је пре састанка познавала само једног човека исте судбине као њене.

„Најсветлија тачка живота јесте била када сам упознала Алана", момка који је такође рођен из силовања, каже Ајна.

„Било је то светло на крају тунела. Када сам га додала на Фејсбуку, то светло гори."

Онда ју је позвала Амра Делић и питала да дође на састанак.

Тог априла 2016, ушла је у собу са 15 непознатих људи, а Делић им је представила прве резултате истраживања.

Ајна каже да је први пут „осетила да није једина на свету".

„Седела сам у просторији са 15 глава које би ми рекле - разумем."

Сусрет је, каже, био диван, а сви су после њега разговарали и са родитељима.

„Било је ту и црног хумора, али није било потпитања, сви смо се разумели."

Лејла каже да јој је неописиво значило што је упознала Ајну и осталу децу.

„Како живим у Великој Британији, осећала сам се невероватно изоловано, као да нигде не припадам", каже она.

Осетила се растерећено јер није морала ништа да објашњава јер су окупљени „и сами слично искусили".

Сиромаштво и депресија

Ајна је студије завршила у Сарајеву, али без помоћи државе.

Да би платила стан и храну, годинама је радила по кафићима.

За разлику од деце чији су родитељи погинули у рату, према законима у Босни, није имала право на посебне стипендије током школовања, првенство при добијању стана, психолошку и додатну здравствену помоћ.

„Као дете ратног силовања, била сам потпуно невидљива, а тако специфична."

До сличних сазнања дошла је и у истраживању Амра Делић.

„Деца рођена због рата одрастала су без подршке и помоћи друштва, неки од њих су и емоционално запостављени и живе у екстремном сиромаштву", каже она.

Многи су, додаје, ускраћени за праву истину о пореклу.

Ова деца се суочавају и са повећаним ризиком од развоја менталних поремећаја, попут депресије и пострауматског синдрома, каже психотерапеуткиња.

„Стигматизација је била присутна у 85 одсто случајева, а половина их је изјавила да је стигма негативно утицала на квалитет њиховог живота, односе са другима и постигнућа."

Како су деца Босне и Херцеговине преживела рат:

Делић је одлучила, заједно са младима које је окупила, да изађе у јавност 2018. године.

„Јако је важно препознати и друштвено признати децу рођену због рата као рањиву категорију", додаје она.

„Тако им враћате достојанство и осећање припадања."

Ајна мисли да је удружење Заборављена деца рата посебно битно јер не говоре о рату, већ о последицама.

„Не говоримо о томе шта је било пре 30 година, већ о нама који данас живимо и корачамо", каже Ајна.

Мисли и да је веома важно што је удружење етнички и политички необојено.

„Људи свих етничких група су доживели силовање током рата", додаје.

Већ скоро деценију, Лејла говори да је дете рођено из сексуалног насиља.

„И чини се да постоји благи помак у нашем препознавању", каже Лејла.

„Међутим, деца су остала без подршке кроз детињство и адолесценцију, осећајући се усамљено, изоловано и одбачено. То је цео живот трауме и бола."

Ајна, Лејла и Амра сада се надају новом правном решењу - које треба да се усвоји изменом закона у Федерацији.

Према предлогу закона, који је једногласно усвојен током лета 2022, деца рођена из силовања би први пут на свету добила права као цивилне жртве рата.

„Подразумева се да смо се сви родили на нормалан начин", каже Ајна.

„А нико, сем тог закона у Брчком, није признао начин на који сам се ја родила, а за који ни мајка ни ја нисмо криве."

Још једну борбу воде чланови удружења Иницијатива једног родитеља.

Они су пречешљали устав и законе и схватили да у њима не постоји обавеза да се у личним документима упише име оца.

„А то име вам буквално на сваком кораку траже", каже Ајна.

Тако су на адресе 75 општина у Федерацији послали захтев за измену, у ком се тражи да у било којем документу, дипломи, здравственим налазима, не мора да пише име оца.

„То је измена која кошта нула марака, а нама ће променити живот да не пишемо то име", додаје Ајна.

До сада су, уз велику подршку јавности у БиХ, успели да промене регулативу у 11 или 12 општина.

У Ајниним здравственим налазима и даље стоји име оца, али не и на дипломи са факултета.

Не мора да га пише ни када иде у општину Сарајево, којој припада.

Имена нових очева

Лејла живи далеко од проблема у Босни, али каже да је ноћу држи будном што види да се исто насиље и у другим ратовима понавља.

„Највећи ми је страх што знам да ће се ново људско биће наћи у истом болу."

Обе младе жене захвалне су што имају једна другу.

Када је срела Ајну и друге чланове удружења, Лејла каже да је „знала је да заиста разумеју".

„Колико год то грозно звучало, лакше вам је када знате да начин на који сте се ви родили - није једини такав случај на свету", каже Ајна.

Први пут је Ајна очево име прочитала у мајчиним налазима.

Јер, мајка је дала процену, на основу датума њеног рођења и физичког изгледа, ко би од силоватеља могао да јој буде отац.

Ипак Ајна никако не би пристала да га упозна.

„Ако бих у животу дозволила себи такву врсту контакта, пристала бих да дођем на изрицање пресуде за све што је учинио", каже.

„За спокој сопственој души и мир."

Нико од људи које је Ајнина мајка означила као силоватеље, није осуђен.

„Делимо исти ваздух и ходамо истим асфалтом са силоватељима."

Можда вас интересује и ова прича:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]