Зашто спортски ударци у главу могу да доведу до Паркинсонове и Алцхајмерове болести

Ако сте фудбалер, нема већег узбуђења него кад скочите ка лопту која јури на вас великом брзином, одиграте главом и упутите је у мрежу, постигавши гол за ваш тим.

А опет је све више доказа да непрестано играње главом доводи до повреде мозга која се манифестује деценијама касније као Алцхајмерова или Паркинсонова болест и болест моторног неурона.

Опасности контактног спорта познате су већ скоро 100 година.

Амерички патолог Харисон Мартленд је 1928. године објавио научни чланак у ком је тврдио да, „већ неко време, љубитељи борби и промотери признају да се међу трофејним боксерима дешава необично стање када говоре, речником из ринга, о 'омамљености од ударца'“.

Симптоми су подразумевали посртање у ходу и менталну збуњеност, а најчешћи су били код „спорих бораца, који су обично лоши боксери и примају значајну количину кажњавања у главу.“

У неким случајевима, опијеност од ударца узнапредовала би до деменције, касније класификоване као "дементиа пугилистица" – тип деменције који се дешава код боксера који су претрпели велики број повреда главе.

Испрва се мислило да се проблем своди само на свет бокса.

Али скорашњим деценијама тај се став променио.

Фудбалер Вест Бромвич Албиона и енглеске репрезентације Џеф Астл је 2002. године умро у 59. години након што му је постављена дијагноза ране деменције.

У Америци за то време, играч америчког фудбала Мајк Вебстер умро је изненада у 50. години од когнитивног назадовања и других симптома налик Паркинсоновој болести.

У оба случаја, преглед мозга ових спортских звезда показао је да су умрли од хроничне трауматичне енцефалопатије (ЦТЕ) – савременијег израза који је заменио дијагнозу дементиа пугилистица.

Било је и других запажених случајева.

Бивши играч Чикаго Берса Дејвид Дуерсон је 17. фебруара 2011. године умро од самоубиства након што је патио од депресије.

Накнадна анализа његовог мозга је показала да је и он имао ЦТЕ.

„ЦТЕ је заиста специфични облик дегенеративне мождане патологије, зато што је видимо само код људи са историјатом повреда главе или удараца главом“, каже Вили Стјуарт, специјалиста за неуропатологију на Универзитету у Глазгову, у Великој Британији.

Ово стање је такође препознатљиво зато што ако погледате у микроскоп, видећете одређени образац абнормалног таложења протеина званог тау у мозгу.

„Најбољи начин да се установи да ли би неко могао да има ЦТЕ је да му поставите питање 'јесте ли икада играли фудбал?' или 'јесте ли икада играли рагби?' Зато што ако сте професионални фудбалер и имате деменцију, онда су шансе да имате ЦТЕ у мозгу веома високе“, каже Стјуарт.

Од 2008. године, Ен Меки, професорка неурологије и патологије на Медицинском факултету Универзитета у Бостону позива бивше спортисте да учествују у истраживачким студијама да би научили како да поставе дијагнозу и лече ЦТЕ.

Меки и њене колеге су 2023. године анализирали дониране мозгове 376 бивших играча америчке Националне фудбалске лиге (НФЛ) и пронашли да је невероватних 91,7 одсто њих имало ЦТЕ.

Контингент је садржао бившег квотербека Филаделфија Иглса Рика Арингтона, који је играо за тим између 1970. и 1973. године, и бившег одбрамбеног играча Канзас Сити Чифса Еда Лотамера, који је играо на првом Супер Боулу.

Ово не представља прави ризик од добијања ЦТЕ-а међу играчима америчког фудбала, јер су људи који сумњају да би могли да имају ово стање можда склонији да донирају мозак у научне сврхе.

Међутим, контекста ради, присуство ЦТЕ-а међу општом популацијом је мање од 1 одсто.

Меки је такође поставила дијагнозу ЦТЕ код бивших играча бејзбола, бициклиста и звезда хокеја на леду.

У свим случајевима, заједнички садржалац били су поновљени ударци у главу.

Међутим, ту се не ради само о ЦТЕ.

Ударање лопте главом такође је повезано са другим дегенеративним можданим стањима.

У склопу текуће студије Утицаја фудбала на доживотно здравље и ризик од деменције (Фиелд) коју он води од 2019. године, Стјуарт и његов тим су проучили здравствене картоне скоро 8.000 бивших шкотских професионалних фудбалера и упоредили их са 23.000 чланова опште популације.

„Узели смо наше фудбалере и упоредили их са људима у заједници коју су рођени исте године, и живели су отприлике у истим областима", каже Стјуарт.

„На сваког фудбалера смо имали три упарене контролне особе, тако да смо имали добру представу о томе како нормално здравље и старење треба да изгледају.“

Студија је показала да су бивши професионални фудбалери више него пет пута склонији да добију Алцхајмерову болест; четири пута су склонији да болују од болести моторног неурона; и двапут склонији да добију Паркинсонову болест, за разлику од људи истог годишта из опште популације.

Свеукупно гледано, бивши професионални фудбалери су имали 3,5 пута више шансе да умру због неке неуродегенеративне болести него што је очекивано.

„Ризик је највећи на играчким положајима на којима смо видели највише играња главом“, каже Стјуарт.

„Дакле, одбрамбени играчи су у много већем ризику од нападача, а ако сте голман, у ризику сте отприлике као и било ко други у општој популацији.“

Стјуартово истраживање такође је показало да што дуже особа игра професионални фудбал, ризик је већи, варирајући од отприлике двоструког ризика код оних са најкраћим каријерама, до око петоструког повећање код оних са најдужим каријерама.

Бивши играчи међународне рагби уније такође су у већем ризику од неуродегенеративних болести.

Шта је, дакле, у вези са ударањем лопте главом оно што је толико штетно по мозак?

ЦТЕ има обичај да буде постављен као дијагноза тек након смрти, јер оставља индикативне чворове абнормалног протеина по имену тау у церебралном кортексу оболелих.

Међутим, Мајкл Липтон, професор радиологије у Медицинском центру Ирвинг на Универзитету Колумбија (ЦУИМЦ) користио је магнетну резонанцу (МРИ) за скенирање мозгова да би пронашао ране знаке овог стање код младих аматерских фудбалера.

„Ангажовали смо људе који су старији од 18 година и који играју у некој врсти организоване групе – тако да то може да буде универзитетски тим, али је чешће била рекреативна лига“, каже Липтон.

„Имамо много људи који уопште не ударају лопту главом и неке који ударају лопту хиљадама пута годишње.“

Његово истраживање је показало да играчи који ударају лопту главом чешће имају не само лошије резултате на тестовима учења и памћења, већ показују и јасне знаке оштећења у делу мозга непосредно иза чела – у области познатој као орбитофронтални кортекс.

„То је део вашег мозга који је непосредно изнад ваших очних дупљи“, каже Липтон.

Спољни слој орбитофронталног кортекса, који се састоји од беле материје, чини се да је посебно рањив.

„Бела материја је попут мреже која прекрива људски мозак, састављена од веома финих филамената званих аксони који преносе информације“, каже Липтон.

Ови фини филаменти су веома рањиви на рапидно убрзање узроковано наглом силом.

Изненадна промена брзине главе током ударца доводи до тога да мозак рикошетира унутар лобање, развлачећи аксоне, и нарушавајући њихову конективност.

„Ако замислите играњем главом, само ударање лопте је релативно благо – не изазива фрактуру лобање нити крварење у мозгу, нити било какву очигледну повреду, али оно што учини има потенцијал пренесе силу кроз читав мозак“, каже Липтон.

„Та сила присиљава мозак унутар лобање да се удаљава од тачке ударца.

„А мозак је изузетно мекан – малтене конзистенције желатина – и зато кад мозак прими један ударац као што је овај, он ће се компресовати, изврнути и деформисати, а то излаже аксоне великом напору.“

Накнадно истраживање Липтона и колега показало је да је јаз између беле и сиве масе у орбитофронталном кортексу тај који претрпи највише штете од играња главом.

Најчешћи играчи главом, који су пријавили да су ударили лопту главом више од 1.000 годишње, имали су значајно више оштећења у тој можданој области.

То је вероватно зато што сиве и беле масе имају различиту густину и померају се различитим брзинама кад се удара лопта.

То ствара чисту силу између два типа ткива.

Ми, међутим, не знамо шта се дешава после тога.

„Наше истраживање показује да се код ових релативно младих, здравих људи, нешто дешава у мозгу, али не изазива болест у том тренутку“, каже Липтон.

Неки од ових појединаца би могли да развију стања као што су ЦТЕ, Алцхајмерова болест, Паркинсонова болест или болест моторног неурона.

Али многи од њих то не чине.

Баш као и због броја пута када особа удари главом лопту за животног века, исто је тако могуће да су неки људи рањивији од других због комбинације генетике и фактора животног стила.

Код оних код којих дође до неуродегенеративне болести, једна хипотеза је да поновљени ударци у мозак могу да оштете њихове крвне судове, или покрену процес хроничне инфламације који на крају доведе до болести.

„Као реакција на оштећење влакана и крвних судова, јавља се исцелитељска реакција мозга [инфламација] да би покушала то да поправи“, каже Стјуарт.

„Могуће је да се крвни судови не опораве како треба, тако да су хронично пропустљиви и пропуштају ствари које не би смеле да стигну до мозга. Или би могло бити да се исцелитељска инфламација никад не искључи онако како би требало и на крају завршите са хроничним инфламаторним процесом.“

Или је могуће да оштећење на неуронима доводи до тога да они пропадну и умру, изазвавши временом све више и више проблема.

„Вероватно се ради о мешавини свега тога што доводи до дугорочних проблема, али то је оно што ми покушавамо да разлучимо“, каже Стјуарт.

Шта, дакле, можемо да урадимо да заштитимо спортисте и аматерске спортске играче од деменције касније у животу?

Технологија би могла ту бити од помоћи.

На пример, истраживачи са Универзитета Стенфорд у Калифорнији дизајнирају кациге за амерички фудбал са уграђеним течним ублаживачима удараца, који наводно ублажавају ударац у главу за око 30 одсто.

Смањење играња главом такође би могло да одигра извесну улогу.

У Великој Британији, као последица Стујартовог истраживања, играње главом је избачено из омладинског фудбала.

Његова група је такође покренула успешну кампању за смањење количине играња главом које се одиграва на тренинзима током недеље

„Оно што смо открили кад смо разговарали са фудбалерима било је да су током каријере играли главом можда 70.000 пута. Али само је неколико хиљада тих било током утакмица.“

„То је 68.000 удараца главом током недеље на које нико не обраћа пажњу, зато ајде да се решимо онолико њих колико можемо.“

Међутим, као и увек, превенција је најбољи лек.

„Кад бисмо само престали да ударамо главом о ствари, онда би тај ризик спао на нулу, али у практичном смислу, тешко је убедити људе да то ураде“, каже Стјуарт.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]