Балкан и дипломатија: Владимир Роловић, амбасадор „убијен да би се разбила Југославија"

„Хало, упали су у амбасаду, држе Вашег оца."

Жана Роловић се и данас, 51 годину касније, јасно сећа ових речи.

Чула их је као девојка 1971. године, када су је из југословенске амбасаде у Стокхолму позвали да је обавесте да је њен отац Владимир Роловић, амбасадор у Шведској, киднапован, а затим и убијен.

„Тата је радио и борио се за сопствену државу, за Југославију, а то га је на крају и убило", каже Жана Роловић данас за ББЦ на српском.

Убиство Владимира Роловића је први атентат на највишег дипломатског представника СФР Југославије у свету, „најрадикалнији чин хрватских екстремних националиста, који су живели у емиграцији", каже Хрвоје Класић, професор историје на Филозофском факултету у Загребу за ББЦ.

„Роловић је убијен да би се разбила Југославија", додаје Класић.

„У међувремену, годинама после овог убиства, у таласу национализма током коначног распада Југославије 1990-их, једном од убица је у Хрватској подигнут споменик у родном месту."

Ко убија кога: Шта је претходило убиству

Роловић и његов убица Миро Барешић рођени су на истом подручју, али су имали потпуно другачију представу како треба да изгледају границе држава на Балкану.

Роловић је био Црногорац, предратни комуниста и првоборац у Другом светском рату, објашњава Класић.

„Амбасадор је био на бројним истакнутим политичким заповедним функцијама током рата, а и након рата је био везан за сигурносне обавештајне службе у СФР Југославији", каже историчар.

Касније је био на челу Голог отока, острва у Хрватској, који је током СФР Југославије служио као затвор за политичке неистомишљенике Јосипа Броза Тита.

Са ове позиције отишао је у дипломатију, па је радио у амбасадама у Норвешкој и Јапану, а затим и Шведској.

Хрват Миро Барешић је те 1971. имао 21 годину.

Дванаест месеци раније, побегао је из Хрватске у Шведску јер није хтео да служи војску и већ је имао криминални досије, каже Класић, професор Филозофског факултета у Загребу.

„Сведоци кажу да Барешић у Стокхолм није дошао као националиста, али да се брзо повезао са људима који то јесу били".

Екстремни нациoналисти у Скандинавији били су „наследници усташких политичара и војних заповедника који су после Другог светског рата успели да побегну из Југославије јер се нису слагали са комунистичким режимом", објашњава.

Широм света, по западној Европи и Јужној Америци, хрватски ултранационалисти су током 1950-их и 1960-их формирали револуционарне организације, попут Хрватског ослободилачког покрета, Хрватског народног отпора и Хрватског револуционарног братства.

„У овим организацијама су одустали од усташког имена, али су идеје биле исте", каже Класић.

„Они су веровали да су Хрвати у инфериорном положају у Југославији и желели су да она нестане и да Хрватска буде самостална, по сваку цену."

Како је настао усташки покрет

Усташа је назив за хрватску револуционарну организацију основану 1929. године у Италији, као одговор на шестојануарску диктатуру краља Југославије Александра Карђорђевића.

Идеологија организације се заснива на хрватском сепаратизму, ултрадесничарским идејама и терористичком приступу остваривања независности Хрватске.

Као тајно друштво основао ју је Анте Павелић током прогонства, а припадници ове организације називају се усташама, по старој хрватској речи за побуњенике.

По избијању Другог светског рата, усташе су преузеле власт 1941. године, као савезници Адолфа Хитлера и Сила Осовине, и основали Независну државу Хрватску (НДХ) у подручјима данашње Хрватске, Босне и Херцеговине и делу Војводине.

Силе Осовине су чиниле Немачка, Италија и Јапан, наспрам Савезника, Велике Британије, Француске, Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза.

Усташке власти су одговорне за убиства и прогоне Срба, Јевреја, Рома и других политичких неистомишљеника у концентрационим логорима попут Јасеновца.

После победе Савезника, припадници Усташа су махом побегли у иностранство.

Три метка и телефонски позив

Тог јутра, 7. априла 1971. године, Жана Роловић је убеђивала оца да не иде у амбасаду.

Тек је дипломирала, дан је био миран и сунчан и хтела је да, после заједничког доручка, са оцем оде у град.

„Али је он рекао да има посла у амбасади", сећа се Жана.

У дом Роловића су тог преподнева у процедуралну посету дошли гости из кинеске амбасаде, када је зазвонио телефон.

„Мајка је седела у салону са дипломатама из Кине, па сам се ја јавила.

„Мушки глас ми је рекао да је југословенска амбасада нападнута", каже.

Тада су Миро Барешић и Анђелко Брајковић, под изговором да су дошли да аплицирају за визу, зауставили амбасадора Роловића на ходнику.

„Покушали су га да онеспособе, али је Роловић имао пиштољ код себе", препричава Класић.

„Ипак, пиштољ је био закочен, тако да су га ударили у главу и закључали у собу."

Испалили су три метка Роловићу у главу, а затим се предали.

Жана Роловић каже да је у Шведску тада послат целокупан медицински тим неурохирурга из Југославије који су покушали да му спасу живот.

Роловић је од последица рањавања преминуо осам дана касније.

„У Београд смо се вратили заједно са ковчегом, специјалним авионом Владе Југославије", додаје Жана.

Влада Црне Горе је тражила да авион прво слети у Подгорицу како би амбасадору, Црногорцу, одали почаст, али је њена мајка одбила.

Убице су осуђене на доживотни затвор.

Зашто је убијен Роловић: 'Генерал за генерала'

Владимир Роловић је, верује његова ћерка, и раније претпостављао да је угрожен, јер је читала „депеше које је отац слао у Југославију".

„У последњој је указивао југословенском врху на тешку повезаност хрватске емиграције и национализма.

„Мислим да је то био сигнал и упалила се црвена лампица", каже.

Њеној мајци је, каже Жана, тада рекао да се не изненади ако га опозову.

Амбасадору је нуђено лично обезбеђење, али је одбио.

Међутим, „тражио је да се боље обезбеди амбасада која се, зачуђујуће, налазила у стамбеној згради на петом спрату", сећа се она.

За обезбеђење дипломата у иностранству одговорна је земља домаћин, објашњава Живадин Јовановић, некадашњи југословенски дипломата, за ББЦ.

„Амбасадора у сваком часу чува земља пријема и то је њена одговорност", каже Јовановић, који је радио у амбасадама СФРЈ у Канади, Кенији и Анголи.

„Постоје земље, попут Америке, које своје маринце шаљу у своје дипломатске и конзуларне мисије и имају физичко обезбеђење за своје амбасадоре, али Југославија то никада није практиковала."

Након овог атентата, додаје он, Шведска је потпуно променила безбедносни дипломатски протокол, који је утврђен Бечком конвенцијом.

„И шведска Влада је била јако изненађена, а за југословенску дипломатију је убиство био велики шок и ударац", додаје Јовановић.

Атентат на Роловића је за Јовановића био „резултат националистичких хрватских снага и њиховог агресивног деловања против независне СФРЈ".

„Био је то драстичан терористички напад на највишег представника једне суверене европске земље који се завршио трагичном смрћу", каже он.

„Дошло је до повампирења сепаратизма и антикомунизма."

Миро Барешић је на суђењу „говорио да је атентат извео пошто је био љут на фабрику у Шведској јер су протежирани људе који су били у дослуху са Југословенима, а њега су шиканирали", каже Класић.

„Према сведочењима људи из те фабрике, испоставило се да је управо Барешић провоцирао раднике и претио им, па је управа била принуђена да га отпусти", објашњава он.

Поред теорије да су атентатори били блиски сарадници хрватске ултрадесничарске организације која је желела да пошаље поруку да хрватска емиграција не прихвата СФР Југославију, Класић каже да је било и другачијих мишљења.

Вјекослав Лубурић Макс, вођа Хрватског народног отпора, једне од националистичких организација и некадашњи заповедник свих логора у НДХ, међу којима је и Јасеновац, убијен је 1969. године у Шпанији.

„Лубурић је убијен са три ударца, а Роловић са три хица.

„Такође, Миро Баришић је у амбасади у Стокхолму оставио фотографију Илије Станића, човека који је убио Лубурића", објашњава Класић.

Стога су многи историчари тумачили да је убиство Роловића било обављено по логици „генерал за генерала".

„Јер, Роловић је имао чин резервног генерала из Другог светског рата, а Лубурић је био усташки генерал у истом рату", додаје Класић.

Хрватско пролеће и хрватски ултранационалисти - имају ли везе

Исте године када је убијен Роловић, настала је и организација Хрватско пролеће, која је унутар хрватског дела Савеза комуниста радила на мобилисању хрватског национализма унутар СФР Југославије.

Уз комунисте су се пробудиле и студентске организације које су користиле национални идентитет као карту у међурепубличким играма СФР Југославије.

Међу поборницима су били и многи хрватски интелектуалци, политиколози, економисти и уметници. Једна од идеја Хрватског пролећа било је и мењање Устава СФР Југославије, али и Хрватске.

Желели су лабавију федерацију, којом би бројне надлежности и одлуке о Хрватској, које су доношене на савезном нивоу, биле пребачене на локални ниво.

Ипак, Класић каже да припаднике Хрватског пролећа никако не треба мешати са ултранационалистима.

„Заговарачи Хрватског пролећа су били комунисти који су желели да Хрватска добије већу слободу, али унутар граница Југославије.

„Други су заправо били терористи са антијугословенским и антисрпским осећајем", објашњава он.

Подметање бомби, тровање водовода, отмица авиона

Убиство амбасадора у Шведској је био најрадикалнији чин хрватских десничарских екстремиста, али није био једини.

Чланови ових група су раније подметали експлозив у биоскоп у Београду, али и покушали да затрују воду у Хрватској, како би уништили туристичку сезону, објашњава Класић.

Годину дана по убиству Роловића, у Гетербургу је отет шведски авион који је летео за Стокхолм.

У замену за ослобађање талаца, отмичари су тражили да Барешић буде пуштен из затвора.

Шведске власти су пристале, а Барешић је са отмичарима одлетео у Шпанију, а затим у Парагвај.

Поново је ухапшен у Америци 1978. и враћен у Шведску у затвор, у којем је био до 1987. године.

У Америци је 1976. Звонко Бушић са још четворицом сарадника отео авион.

Осуђен је на 32 године затвора у САД, али је касније депортован у Хрватску, где је преминуо 2013. године.

За неке домољуби, за друге терористи

И Звонко Бушић и Миро Барешић су међу делом хрватске заједнице „доживљавани као домољуби и патриоте, иако су били терористи", објашњава Класић.

Барешић је 1990. са лажним документима дошао у Хрватску, тик пред распад Југославије.

Убијен је у рату у Хрватској 1991. године „под неразјашњеним околностима", а у родном Шибенику му је подигнут и споменик, каже Класић.

„За хрватске власти током рата, хрватски терористи су ипак били већи националисти, па их власт није посебно помињала", каже он.

„Али сама чињеница да убица амбасадора Југославије и данас има споменик у земљи која је била део те Југославије - нешто говори."

Жана Роловић се у Стокхолм поново вратила - због још једног убиства.

„Живот је невероватан и стално се враћа", говори она.

„Моја старија ћерка је била удата за шведског дипломату, који је убијен у Ираку, па смо отишли на сахрану."

Депеше које је њен отац слао су нестале из југословенских архива и никада нису пронађене, иако је то породица више пута тражила од свих каснијих власти, па и Србије.

„Политика је за мене, од смрти оца, остала прљава делатност, а екстремизам лакше препознајем", каже Жана.

„Драго ми је што се њоме нико из породице више не бави."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]