Прљави веш и чоколадице: Како су венецуелански затвореници кријумчарили поруке из затвора

У малом стану у комплексу за социјално становање близу Каракаса, Адријана Брисено држи нешто што изгледа као комад смећа, али у старом омоту од чоколадице је скривена порука.

„Татице, узми ово да се засладиш мало“, гласи порука исписана плавим мастилом.

„Волимо те.“

Написао ју је Брисенин син оцу Анхелу Годоју, док је био затвореник у озлоглашеном венецуеланском затвору Ел Хеликоиде.

Првобитно изграђен 1950-их као луксузни трговачки центар, он никад није био завршен, а касније су га преузеле озлоглашене венецуеланске обавештајне службе.

Постао је симбол владине репресије.

У истрази Уједињених нација тврдило се да су тамо одвођени арбитрарно хапшени или отети људи, и, у неким случајевима, мучени.

Годој је један до стотине политичких затвореника ухапшених под председником Николасом Мадуром и заточених у бескрајном притворском систему Венецуеле, понекад годинама.

Више од 600 људи је пуштено откако су америчке снаге заробиле Мадура у војној операцији почетком јануара 2026, али према групи за заштиту права затвореника Форо Пенал, још стотине су и даље иза решетака.

Годој је један од двојице затвореника који је за ББЦ описао кажњеничке ћелије, присилну изолацију и претње члановима породице са којима су се суочавали пре него што су били пуштени.

Казна

„Ставили су ми лисице, тукли ме, вређали ме и навукли ми фантомку на главу док су ме стављали у патролна кола“, каже активиста за људска права Хавијер Таразона, док описује тренутак кад је био ухапшен у јулу 2021. године.

Знао је да се нашао на радару венцуеалнских агенција за државну безбедност, али му је и даље било тешко да прихвати оно што се догађа.

„Првих неколико сати је било ужасно“, каже Таразона, присетивши почетка патње која ће потрајати више од четири и по године.

После хапшења, одведен је у скучену кажњеничку ћелију, где су слати сви нови затвореници.

Била је препуна пацова и бубашваба, а мирис јој изазивао „мучнину“.

Таразона, шеф невладине организације за заштиту људских права Фундаредес, привукао је пажњу власти зато што је позивао на покретање званичне истраге о наводним везама између високих званичника венецуеланске владе и герилских група у суседној Камбоџи.

Ухапшен је заједно са братом Хозеом.

Њих двојица су била држана заједно са још једним активистом у скученој ћелији.

Просторија је била толико мала да су морали да се смењују ако су желели да легну и ставили су комад картона преко мокрог чвора као приручни душек.

Група за заштиту права затвореника Форо Пенал каже да су ове мале кажњеничке ћелије, познате као „тигрићи“, уобичајено обележје венецуеланског затворског система.

„Били смо у њима 46 дана“, каже Таразона.

„Онда су одлучили да нас преместе у други простор у истом ходнику, нешто већи, али једнако одвратан и једнако депресиван.“

Нису могли да виде дневно светло и нису могли да схвате да ли је у току дан или ноћ.

Чувари су им давали оброке у различитим добима дана како би им пореметили осећај за време, додаје он.

Изолација

За Годоја, највећи напор нису били услови у којима је држан већ раздвојеност од најмилијих - „терет незнања где су вам чланови породице, како су, зато што су вас изопштили - изоловали су вас од читавог света.“

Овај политички активиста каже да га је велика група службеника безбедности привела без упозорења испред његовог дома.

Потом су га затворили без икаквог контакта са породицом 96 дана.

„Морам да претпоставим да им је циљ да вас сломе“, каже он за тај период.

После више од три месеца, он каже да му је један стражар рекао да власти размишљају о томе да дозволе његовој жени Адријани да га зове телефоном, али само ако буде мање објављивала на друштвеним мрежама и ако више не прича за медије.

Адријана Брисено каже да је после хапшења њеног мужа, без објашњења добила отказ на послу у државној телекомуникационој компанији, иако је тамо радила 21 годину.

Рекла је да је остати сам код куће са њеним сином учинило да се осећа рањивом, па је одлучила да се пресели.

„Плашила сам се да би људи могли да се појаве и провале у мој дом.“

Првих неколико недеља после хапшења њеног мужа, она чак није ни знала где су га затворили.

Прошло је 25 дана док јој званичници нису коначно потврдили да је он у Ел Хеликоидеу, и тек јој је тад било дозвољено да му однесе одећу, лекове и постељину.

Требало је још више - 96 дана - да јој дозволе редовне посете.

Претње

Таразона каже да се његова породица такође нашла на удару власти.

„Услед саслушања, званичник је рекао: 'Да ли знате ову жену?'“.

Званичник је држао фотографију Таразонине 70-годишње мајке коју су власти ухапсиле.

Таразона каже да му је човек тада запретио: „Сними видео који ти тражим, или ће твоја мајка ићи у затвор.“

Затворске власти су желеле да Хавијер пристане да буде снимљен како оптужује друге активисте за злочине.

„Увек сам то одбијао“, каже он.

„Увек сам одбијао зато што сам знао да ће моја мајка издржати то мучење.“

Неколико сати касније, она је била пуштена.

Стога је Таразону више мучило друго питање.

Осећао се одговорним зато што је његов брат завршио у затвору заједно са њим.

Његов брат није био део невладине организације коју је водио Таразона.

Он га је само возио на дан хапшења.

„Осећао сам велику кривицу“, објашњава Таразона.

„Мој брат ми је упорно говорио да он плаћа за нешто што није била његова одговорност.

„И то ми је био велики терет.“

И Таразона и Годој негирају злочине за које су оптужени и кажу да никад нису добили одговарајуће правно заступање након што су приведени.

Таразона каже да му је било ускраћено право да ангажује властитог адвоката.

Било му је само дозвољено да види адвоката кога му је доделио суд седам месеци након што је затворен, иако се суочавао са оптужбама за издају, тероризам и позивање на мржњу.

Током његових 1.675 дана проведених у притвору, каже да је видео адвоката мање од пет пута.

Годој је био оптужен за тероризам, злочине мржње и позивање на оружани устанак.

Међутим, каже да никад није видео оптужницу и није знао ко му је адвокат, упркос томе што је био држан тамо више од годину дана.

ББЦ Мундо је контактирао државног тужиоца Венецуеле, Министарство информација и Министарство одбране ради коментара о оптужбама које су изнели бивши затвореници, али није добио одговор до објављивања овог текста.

Кренимо напред

Таразона каже да није дозволио да га то искуство претвори у бесног човека.

Током његовог заточеништва, чувари су пронашли књигу и нека писма која је писао.

За казну је био смештен у изоловану ћелију.

„Нашао сам светлост у тој патњи и том болу“, објашњава он.

„Нашао сам прилику да размишљам нашироко и да радим на опроштају.“

„Изашао сам убеђен да Венецуеланци морају да пођу ка помирењу, да се поново уједине, зато што је ова ситуација кроз коју пролазимо трагедија, трансгенерацијска траума.“

Вративши се у породични дом, Адријана Брисено држи стару мајицу са неколико реченица исписаних неуредно хемијском оловком по њој.

Порука на чоколадицама биле су начин на који је породица слала поруке Годоју у затвору, а он би им овако одговарао - пишући на прљав веш који се износио из затвора.

„Адријана, ти си најлепша жена на свету“, гласи једна.

А ту је и порука за његовог сина: „Бриљирај на школским часовима, важи?“.

„Ови начини за слање порука јавили су се први пут у Ел Хеликоидеу“, каже Годој.

„Послужиле су као мост између многих затвореника и њихових породица.“

Иако су му биле дозвољене посете од жене после споразума који су направили са властима, ове тајне личне поруке су му и даље много значиле.

Венецуеланска вриштељка дужности председника земље Делси Родригез рекла је парламенту у јануару да ће Ел Хеликоиде бити претворен у социјални, спортски и културни центар за полицијске породице и заједнице из околних области.

Иако је ослобађање затвореника из затвора поздрављено, неке групе за заштиту људских права су описале потез као покушај да се опере прошлост ове установе.

Као и Таразона, Годој се нада да земља може да настави даље у миру.

„После свог тог злостављања, после све те суровости, после свог тог зла, чини се немогућим да тражим од људи, да тражим од мојих колега политичких затвореника, да избаце то, да избаце то из срца и душа“, каже он.

„Сваки траг мржње, озлојеђености, огорчености, незадовољства.“

„Нека интереси земље дођу на прво место, невезано за политичку странку или амбиције.

„Кренимо напред без мржње, озлојеђености или огорчености, да бисмо изградили ту предивну Венецуелу.“

Продуцирао и приредио: Питер Бол

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk