Долина гробница и данас крије мрачне тајне масакра у Сребреници

Сеоским путем обасјаним врелим јунским сунцем пролази једва покоји аутомобил, док се у даљини чује ударање чекића по дрвеним гредама, основама крова обновљене џамије у Каменици.

По страни од главног пута ка Зворнику, тридесет година после краја рата, у селу живи једва хиљаду становника, пет пута мање него почетком 1990-их.

Смењују се обновљене и напуштене куће које гута коров, а дуж пута, на сваких пар стотина метара, из густе зелене траве извирују бели споменици, немо објашњење злокобног послератног назива овог села ушушканог у брда источне Босне.

Каменица је „Долина гробница".

У њој су, месецима после масакра у јулу 1995, када су снаге Војске Републике Српске по уласку у Сребреницу убиле више од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака, откривене такозване секундарне масовне гробнице.

Да би се прикриле размере злочина, прекопавана је земља где су жртве првобитно биле бачене, а њихова тела су по ноћи багерима убацивана у камионе и одвожена на различита места у околини Сребренице, највише на простору Каменице.

„Ни данас не знам зашто је изабрана Каменица као место да се оставе те гробнице.

„Да ли је зато што овај пут не повезује Каменицу ни са једним већим местом. Или зато што су рачунали да се у Каменицу нико неће вратити", говори локални имам Селвир Муминовић.

'Једна кост овде, друга онде, ниједно комплетно тело'

У Каменици је откривена највећа секундарна гробница, названа Каменица 10, где је пронађено 1.553 делова тела.

Међу њима су били посмртни остаци Хасана Селимовића, брата Садика Селимовића, који скоро 30 година ради као истражитељ масовних гробница.

„Када отвориш гробницу, видиш - једна кост овде, друга онде, ниједно комплетно тело", говори Селимовић.

Био је на ексхумацији Каменице 10 подозревајући да су Хасанови остаци тамо.

Годинама касније, када је ископавана гробница где је очекивао да ће пронаћи тело најмлађег брата Сабахудина, није могао да присуствује.

„Требало је да дође сведок злочина.

„Нисам био сигуран како бих реаговао када пронађем брата, а нисам човек који воли освету", говори.

Истражитељ Садик Селимовић данас делује као човек чињеница.

Пошто је рањен 9. јула у селу Бибићи поред Сребренице, баш пред масакр, пребачен је у болницу, а одатле у логор Батковић.

Размењен је у септембру 1995, када је и сазнао да је остао „једини мушки члан породице".

Убијени су му отац, тројица браће, мушки рођаци.

То што догађаје може да представи као фактографски запис, не значи да са њим не живе „језиве слике” убијених, међу којима су били жене и деца.

Тешко налази речи да објасни зашто је постао истражитељ масовних гробница.

„Само ме је вукла жеља за проналаском мојих и да ћу једног дана стајати на њиховом гробу.

„Ни о чему другом нисам размишљао. Кад откријемо гробницу, нисам могао сачекати јутро кад ћу отићи на њу да радим", говори.

Касније, „то је постао посао као остали".

„Али није, није свеједно", говори док разговарамо у канцеларији у оквиру Меморијалног центра Сребреница у Поточарима.

Уместо у овој просторији испуњеној наслаганим папирима, Селимовић је чешће за воланом црног теренца којим обилази места где би могле бити гробнице.

И даље осети „разочарање и очај" када се неко место узалудно претражује и „задовољство" када пронађу неког од несталих.

„Прође неко струјање од главе до пете, као неки смирај", говори показујући рукама како се осећаји крећу кроз њега.

„Свака гробница, тело, свака пронађена кост имала је властиту причу. Све су то људске судбине. Кад касније сазнаш шта стоји иза, некад буде теже, некад лакше", каже.

Они чија се судбина не зна

Међу белим надгробним споменицима, нишанима, поглед привлачи празнина без обележја.

Сенад Ђозић оставио је место на мезарју у Поточарима за тело оца, несталог пре три деценије.

„Сви који смо преживели, свесни смо да су нестали убијени.

„Али размишљам, хоћу ли доживети да бар део посмртних остатака мога оца укопам, да знам где му је гробно место", говори Ђозић.

Његов отац Асим је међу приближно 1.000 људи чија се судбина не зна ни данас.

На гробно место, остављено за Асима, сенку баца нишан његовог сина, Сенадовог брата Елвира, који је имао 21 годину када је убијен.

Његови остаци су пронађени у две гробнице у Каменици, премештени из оближњег Козлука.

Идентификовани су 2013, када су Сенад и други чланови породице „изгубили сваку наду".

„Иако си свестан да је убијен негде, кад ти то саопште, нека тежина се створи унутра.

„Али је и лакше јер постоји место где се може отићи и изговорити молитва за његову душу", тихо прича Ђозић.

На 30. годишњицу обележавања геноцида, на мезарју у Поточарима биће сахрањени остаци још шест убијених Бошњака.

У већ постојеће гробове биће спуштени посмртни остаци 75 жртава пронађених у међувремену, објашњава Селимовић, истражитељ Института за нестале.

„Постоји више од 20 идентификованих жртава које породице не желе да укопају због малог броја костију", говори.

Највиши званичници Републике Српске из ратног периода, Радован Караџић и Ратко Младић, осуђени су за геноцид у Сребреници пред Међународним кривичним судом за Југославију (МКСЈ) у Хагу.

Ипак, породице жртава осећају да није затворено најмрачније поглавље у историји Европе од Другог светског рата у 20. веку.

„Проћи ће много година, а можда се и никад неће моћи ставити тачка на јул 1995", каже Ђозић, данас кустос у библиотеци у Сребреници.

'Можда су живи'

После пада Сребренице, Сенад Ђозић и његова породица надали су се да су отац и брат живи.

„Мислили смо да се можда негде крију, да су у неком логору који није откривен", говори Ђозић.

Исту наду је међу многим породицама жртава видео и форензички техничар Роберт Мекнил када је у априлу 1996. године стигао у Тузлу са првим тимом међународних истражитеља.

Становао је код две жене, мајке и ћерке, у Тузли.

„Никада ми нису рекле ко им је нестао, али није било ниједног мушког члана породице.

„Мајка је увек постављала један празан тањир на сто", присећа се данас.

Одатле је одлазио у привремено постављену мртвачницу у старој фабрици у оближњој Калесији.

Испред зарђале гвоздене капије стално су се окупљале жене у нади да ће сазнати судбину мушкараца из њихових породица.

Стајале су на сунцу, гледајући кроз решетке капије, а форензичарима није било дозвољено да са њима разговарају, описао је Мекнил у књизи Grave faces, преносећи искуства из Босне и са Косова, где је такође био део форензичког тима.

„Временом су схватиле да неће добити информације и почеле су да одлазе.

„Осећао сам да би требало да им се каже, те 1996. идентификација је била изузетно тешка", говори.

По повратку у Босну 1998, сазнао је да је идентификовано само осам од стотина тела сребреничких жртава на којима је радио.

Постављање ДНК лабораторије у Сарајеву 2001. омогућило је брже откривање идентитета жртава и враћање посмртних остатака породицама.

Ипак, још се трага за више од 7.000 несталих током рата у Босни и Херцеговини, међу којима је и око хиљаду несталих из Сребренице.

„Са одмицањем времена, немамо ни сведока да нам покажу гробнице, ни квалитетне информације", указује Селимовић.

Доста директних извршилаца масакра није одговарало за злочин и људи се боје, јер се проналаском сваке гробнице, отварају даља питања, напомиње.

„Људи су били вољни да разговарају у једном периоду, али како је почело негирање злочина, обичан човек, који има породицу, размишља 'шта ми се може десити ако кажем шта знам'", каже.

Како је злочин прикривен и откривен

Први извештаји о масакру у Сребреници објавили су страни медији на основу сателитских снимака ископаних рупа, за које се сумњало да су масовне гробнице, у августу 1995. године.

Низала су се ужасавајућа искуства преживелих, а међународне хуманитарне агенције бележиле су хиљаде несталих.

Под све већим притиском, српско руководство у Босни више није могло да ограничава приступ области око Сребренице, али је истовремено, у покушају да прикрије размере злочина, више масовних гробница прекопано, а посмртни остаци премештени су на друга места.

Сателитски снимци америчких агенција забележили су и одреднице нових гробница, описаних као секундарне.

У измештању по наређењу војних званичника Срба из Босне, учествовали су и цивили, радници локалних предузећа.

Међу њима је било и оних који су само три месеца раније укопавали тела, показала су касније сведочења пред међународним и домаћим судовима.

„Али то се радило ноћу... Да нас кобајаги АВАКС не би снимио. Тако су нам рекли, војна власт рекла", испричао је сведок на суђењу у Београду Недељку Милидраговићу и другима за масовно убиство више стотина бошњачких цивила у селу Кравица.

Он је учествовао у укопавању тела у примарну гробницу Глогова.

„После два, три месеца" ископавао је одатле посмртне остатке.

„Петнаест ноћи смо вадили та тела, од земље одвајање.

„Кад смо све то завршили... опет су нас сазвали да нас, не знам ни ја због чега, да нам дају по десет литара нафте и да попијемо кафу, ето шта смо добили касније, на крају свега", испричао је сведок.

Долина гробница

На мермерном зиду споменика страдалим Бошњацима у Каменици, протеже се уклесана црна вијугава линија.

Дуж пута кроз села Доња и Горња Каменица, ова мапа показује где је од 1998. године до 2009. пронађено 13 масовних секундарних гробница са посмртним остацима сребреничких жртава.

Уклесана је и 14. тачка - гробница за тела пет Бошњака, спаљених 1992. године.

На почетку рата, муслиманско становништво је махом побегло из Каменице.

Међу њима је била и породица Селвира Муминовића, која је заједно са хиљадама избеглица спас потражила у Сребреници.

Селвир је заједно са мајком успео да стигне до Тузле, док је његов отац прешао пешице више од сто километара у јулу 1995, бежећи ка зони коју је контролисала Армија Босне и Херцеговине.

У опустошеном селу уништених кућа, три године после краја рата, на ливадама обраслим коровом откривене су прве две секундарне масовне гробнице.

У мају и јуну 1998, поред наслаганих тела пронађене су зелене стаклене флаше и налепнице које су истражитеље упутиле ка Козлуку, месту где су сребреничке жртве прво сахрањене у близини тадашње фабрике воде.

У наредним годинама, посмртни остаци из секундарних гробница повезивани су са онима пронађеним у примарним на основу полена и састава земље који је успут преношен.

Спој међу различитим местима укопавања откриван је и на основу испаљених метака, тканина којима су појединим жртвама биле прекривене очи, и жице којима су им биле везиване руке.

„Док нисам дошао у Босну, видео сам смрт у различитим облицима, убиства деце.

„Али у Босни сам занемео пред бројем жртава и суровошћу којој су неки људи били изложени пре смрти", говори форензичар Роберт Мекнил.

Поједине гробнице у Каменици откривали су и мештани по повратку у село, на њиховим имањима.

Један Муминовићев комшија је хтео да посади поврће на делу ливаде где је трава била зеленија.

„Када је ашовом померио земљу, открио је људску кост.

„Замислите да сад, у свом дворишту, на месту где желите посејати кромпир, лежи више од 300 убијених.

„Нисмо могли да замислимо да је овде толико тела било", говори имам.

Муминовић се вратио са породицом у Каменицу са жељом да остане, јер се у родном селу осећа „потпуним физички и психички".

„Каменицу би можда најбоље описала реч 'између'.

„Између живота који се жели живети и сећања на тамна времена", говори имам.

Сећања готово свих повратника уклесана су у спомен обележје.

„Хтели смо да то буде место где ће сви они који имају потребу моћи да оду.

„А онда да се покушају вратити у стварност овога света где треба да се боримо и даље", говори.

'Рат је бесмисао'

Борбу за истину наставља и Садик Селимовић.

Кад не ради, већину времена проводи у родном селу Залужју, где док разговарамо припрема дочек за унуке.

„Моја кућа је на граници - из дворишта гледам у Србију. Хиљаду пута се запитам зашто је то тако требало.

„Битно је да се процес заврши, али мислим да неће. Још овде у овом региону, а не изузимам ниједну земљу, владају режими који су владали 1992, преобучени из опанака у ципеле", каже.

Ни Роберт Мекнил, иако хиљадама километара далеко, никада није оставио Сребреницу иза себе.

Враћа јој се као амбасадор организације Remembering Srebrenica UK.

„Наивно сам веровао да ће, када моћни људи буду осуђени у Хагу, други диктатори два пута размислити пре него што учине исто.

„То се очигледно није догодило, а историја се стално понавља и свет заборавља. Када је избио рат у Украјини, политичари у Великој Британији су говорили да то први рат у Европи после Холокауста", каже.

Борба Сенада Ђозића је да сачува сећање на убијене.

Од рођака је чуо да му је отац на крају рата стрељан у Кравицама, али до сада није успео да потврди те податке.

Последње очеве речи које му је упутио на растанку у Сребреници биле су: „Ако те неко пита колико имаш година, реци годину-две мање", говори данас.

Припадници војске Републике Српске одвајали су војно способне мушкарце, а Сенад, тада низак и мршав 16-годишњак, био је на граници.

То му је можда спасило живот.

„Само молим бога да се никад више не понови.

„Рат је бесмисао. Налогодавци и извршиоци морају одговарати, а ја никога не мрзим", говори.

Фотографије сателитских снимака преузете су из доказног предмета П02103 са суђења Вујадину Поповићу и другима пред МКСЈ и уступљене су љубазношћу Програма Механизма за информисање заједница погођених сукобима.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]