Зашто китимо јелку и палимо бадњак пред Божић

Пошто сам рођена пред Нову годину у социјалистичкој Југославији, живим уз причу да су ме као бебу донели кући и ставили под јелку.

И стварно годинама сам волела да одоздо с пода посматрам украсе и титраје лампица, док су иглице свуда около.

Ипак, далеко важнији у нашој кући су увек били Бадње вече и Божић, нераздвојни породични празници.

Као што је природна јелка, начичкана украсима, мирис и слика Нове године, тако ми је пуцкетање ватре у камину у који се уз варнице ложи бадњак, суво храстово дрво, звук Божића.

Док се широм света украшавају четинари и гирланде у децембру, бадњак се на Балкану везује за Божић који неке православне цркве обележавају 7. јануара.

Сваке године ове обичаје понављамо, а знамо ли шта симболизују?

Одакле су дошли и уселили се у наше домове?

Бадњак је део претхришћанске религије, која је касније христијанизована, објашњава етнолог Александар Репеџић.

„У народном веровању бадњак симболизује жртву, жртвује се старо дрво на огњишту да би се родило ново за почетак нове године.

„Хришћанство и Српска православна црква сматрају да је то ватра где се Христос први пут огрејао кад се родио (у пећини у Витлејему) и зато се пали бадњак“, каже Репеџић за ББЦ на српском.

Храст има велики значај у српском народном веровању, као дуговечно и јако дрво, а код Словена је био свето дрво.

Многи одлазе у шуму рано ујутро 6. јануара на Бадњи дан да исеку дрво, а у градовима се гране купују на пијацама и у радњама.

Пракса паљења бадњака на јавним местима, данас врло популарна у Србији, почела је тек у другој половини 19. века, у време краља Милана, када су их официри и војска уносили на тргове, напомиње етнолог.

Одакле нам јелка и зашто се баш на њу стављају свећице и кугле?

Као што се бадњак ложи вековима, тако је и употреба зимзеленог дрвец́а, венаца и гирланди као симбола вечног живота био обичај још код старих Египц́ана, Кинеза и јевреја, пише енциклопедија Британика.

Обожавање дрвец́а било је уобичајено међу паганским Европљанима и преживело је њихово преобрац́ање у хришц́анство.

У скандинавским земљама настављено је са обичајима украшавања куц́е и штала пред Нову годину како би се уплашио ђаво.

У Велику Британију стигло је из Немачке и даље се раширило по читавом свету посебно током викторијанског доба - краљица Викторија владала је од 1837. до 1901.

Она и њен супруг принц Алберт, рођен у Немачкој, били су познати као велики љубитељи Божиц́а, писао је ББЦ.

Међутим, традиција је почела још раније.

Потекла је из Немачке, где је принц Алберт заправо рођен, а у Енглеску је уведена за време владавине краља Џорџа Трећег.

Његова супруга Шарлот је била Немица и верује се да је она украшавала дом за породицу 1790-их.

Али су краљица Викторија и принц Алберт прославили кићење јелке и дома пред празнике.

У почетку су људи стављали гранчице на столове, јер су биле мање и скромније.

Када је постало могуц́е набавити вец́е јелке из Норвешке, Британци су почели да их стављају на под, са поклонима испод који су се делили на Бадње вече.

Није случајно одабрано зимзелено дрвеће, јер је јарко зелено, са много иглица и усред зиме.

Занимљиво је да Норвешка и данас шаље велике јелке у Велику Британију.

Од 1947. сваке године на Трафалгар скверу у Лондону се светиљкама украшава поклон дрво високо око 20 метара из околине Осла у знак захвалности за помоћ Норвешкој током Другог светског рата.

Мада данас кићење јелке и дома пред празнике нема много везе са религијом, на врх се обично ставља звезда или анђео.

Хришћани верују да су тројица мудраца са истока пратили звезду до пећине у којој се Исус родио и где су му даровали злато, смирну и тамјан.

Погледајте видео о монасима са Косова који оплемењују древни мирис тамјана

Прва јелка на простору данашње Србије, о којој постоје писани извори, окићена је 1859. у Суботици, писала је Политика.

Суботичанин Лајош Велђи, оснивач једног од првих обданишта у овом граду у тадашњој Аустроугарској, окитио је малишанима велико Божићно дрво како би прославили рођење малог Исуса.

Сва деца су добијала поклоне: у папирној кеси смокве и орахе, шећер у разним облицима, лутку обмотану „сјајним златом", што им је причињавало велику радост, пише на сајту Града Суботице.

„Тек после Првог светског рата када се Србија ујединила са Војводином код нас долази кићење јелке.

„Јелка је посебно била популарна у време Социјалистичке Федеративне Републике Југославије када су је сви домови имали и сви смо се томе радовали“, каже етнолог.

Деценијама се ови обичаји преплићу на Балкану.

У неким деловима Србије се бадњак кити попут јелке и ставља на воћњаке или штале, а симболика је иста, чува се до Малог Божића или Нове године (14. јануара) како би наговестио долазак родне године и бољитка, додаје Репеџић.

За православне вернике бадњак је и симбол Христа, његовог уласка у свет и његове љубави.

„Бадњак је симбол новог живота и наде. Има још једно тумачење: бадњак је наговештај Христовог страдања и његовог крста.

„Име бадњак повезано је са речју бдети, јер се на тај дан бдило чекајући рођење Господа Исуса Христа“, пише на сајту СПЦ.

Коринђање, пијукање... али свуда бољитак и поклони

Поклони и радост су у сржи Божићних празника.

Један од бројних обичаја који се задржао у Западној Србији и Шумадији је пијукање.

На Бадње вече, када се у кућу унесу бадњак, слама и пшеница, дарови за децу се сакривају у слами.

Пре свечане, традиционално посне вечере, деца прво обилазе сламу пијучући као пилићи док мајка кокодаче, а тек потом ваде поклоне и слаткише.

У Банату деца дарове добијају од суседа, али тек после коринђања.

Коринђаши уочи Божића по комшилуку певају песмице, а домаћини излазе из кућа и награђују их.

Овај обичај се задржао у Банату и у многим деловима Србије, али са различитим називима.

Негде су то коледари, у Срему су вертепи који представљају мудраце који су дошли да се поклоне Исусу.

„За Божић у Хомољским местима има коледара, који певају песме од куће до куће.

„Раније су ишли млади момци и уколико их неко не би даровао, они би шаљивом песмом нагрдили домаћина“, каже етнолог Александар Репеџић.

У селима Лазница и Вуковац постоје слични обичаји само се зову профакуц и старци.

„Пошто је Лазница влашко село, профакуц је влашка реч за преправљање, ту младићи праве маске и у центру села плаше мештане и девојке, нападајући их и у шали симулурајући сношај.

„Божићно маскирање има за циљ да отера зле духове, заштити село и донесе плодност“, додаје етнолог који је о њима радио и кратки филм.

„Нажалост, ови обичаји нестају, јер је све мање људи у селима“, каже Репеџић.

Погледајте архивски видео: Прослава православног Божића у избегличком кампу у Лондону 1950-их

Код нас у Ваљеву се и даље у многим кућама пијуче, а неко ставља и новац у сламу.

Ми деценијама братски поделимо слаткише и уживамо у вечери и филмовима.

Ујутро на Божић дочекамо положајника, једемо обредну погачу - чесницу у којој се скрива сребрњак и свињско печење.

Најлепшу гранчицу бадњака чувамо целе године, а јелку док не раскитимо, чак и пластичну, и даље гледам из свих углова.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]