Завист: Емоција коју често прикривамо

Сигурна сам да не постоји осећај од ког ми је више непријатно.

Кад видим људе чији животи изгледају сређено, дисциплиноване девојке у теретани и када чујем колико лако други организују време.

Тада осетим мешавину беса, туге и стида.

И завист коју прати питање - зашто не ја?

Углавном на прву не признам себи.

Рећи да завидиш некоме, једнако је лоше као гласно рећи да ниси добар.

Завист одређујемо као осећање непријатности које се јавља када спознамо да други поседују нешто што је предмет наше жеље, било да је реч о личном квалитету или некој врсти социјалног или материјалног добра, објашњава Ивана Јакшић, психолошкиња и доценткиња на Факултету политичких наука у Београду.

Ова емоција „може да се јави у безмало свакој друштвеној ситуацији и не постоје појединци који су на њу имуни", каже она за ББЦ на српском.

„Људи често кажу да нису завидни.

„То је зато што смо програмирани да ово осећање кријемо од себе", рекла је Јочи Коен Чериш, професорка на Градском универзитету Њујорка у Америци, раније за ББЦ.

Али зашто завидимо?

И како допуштамо да 'мало зелено чудовиште', како је Виљем Шекспир називао сродно осећање љубоморе, уништи наше односе са блиским људима?

Једино је разлика што је за љубомору потребно троје, посебно у партнерском или пријатељском односу, за који се плашимо да ћемо изгубити, а за завист само ја и неко са ким се поредим.

Осећање од кога нас је срамота

Код 23-годишње Тамаре Вукчевић завист се често појави када гледа туђе фотографије на друштвеним мрежама.

Тада схвати да се пореди са другима.

„Осетим немир и одмах кренем да умањујем нечији успех или позитивне поступке.

„Ако неком завидим на лепоти, помислим како није довољно образован, ако видим да је неко успешан, одмах кажем како сигурно нема времена да излази и слично", описује смеђокоса девојка за ББЦ на српском.

Док смо се у еволутивној прошлости поредили са врло ограниченим бројем припадника наше групе, савремена друштва омогућавају поређење са небројено већим скупом људи.

Друштвене мреже појачавају глад зависти, повезујући нас са огромним бројем људи којима им можемо завидети на огромном скупу особина или других добара, указује Јакшић.

Тамари се некад деси да завиди људима у њеној околини.

„Пошто ме од тог осећаја буде срамота, потрудим се да похвалим тог неког на кога сам љубоморна и тако спутавам негативно осећање", каже Тамара.

Упорна завист може негативно да утиче на психолошко функционисање.

„Ова емоција црпи емоционалну снагу и нарушава слику о себи кроз претерано концентрисање на личне недостатке", каже психолошкиња Јакшић.

Могу страдати и социјалне везе са људима којима завидимо, додаје она.

„Најбоље би било завист претворити у угледање", указује Јакшић.

Како је завист повезана са нашим жељама?

И Мина Петровић понекад пожели да „има особине које виђа код других".

„Некад ми се чини да су ствари које имају други много боље од нечег што имам ја.

„И онда ми се деси да преузимам туђе жеље", објашњава она.

Жеље које обликују други око нас називају се миметичке.

То могу да буду познате личности, породица, вршњаци.

„За разлику од потреба или апетита, које су телесне и непосредне, жеља настаје посредно", каже Александар Прица, докторанд филозофије на Филозофском факултету у Београду.

Он верује да нам филозофија може помоћи да разумемо у којој су вези завист и људске жеље.

„Ми желимо оно што видимо да други желе, у том смислу, жеља је увек имитативна.

„Када двоје људи желе исту ствар, обе је не могу задобити. Ту се рађа корен зависти", објашњава он за ББЦ на српском.

Идеја имитације жеље постаје нарочито значајна у филозофији 20. века, пре свега код филозофа Ренеа Жерара.

Сличан поглед имао је и Жак Лакан, француски психоаналитичар и психолог.

„Он прави јасну разлику између потребе и жеље, потреба је телесна и непосредна, док је жеља увек социјално конституисана.

„То значи да увек постоји неко или нешто изван нас што покреће оно што желимо, док истовремено, ми желимо и да нас други желе", каже Прица.

'Завидим људима и то ми помаже'

Мина Петровић верује да завист има добре стране.

„Пошто сам неко ко воли помало да се такмичи са другима, често ми се дешава да завидећи другима и поредећи се успем да урадим неке добре ствари.

„То ме је, на пример, убрзало да завршим факултет или да тренирам више", каже она за ББЦ на српском.

Значи ли то да завист може бити добра?

„Може бити попут огледала", указује професорка Коен Чериш.

„Помаже нам да признамо себи да завидимо и на чему завидимо и шта са свим тим можемо да урадимо", рекла је она.

Завист би могла имати везе и са жељом да се уклопимо.

„За људе као врсту је корисно да желимо све што побољшава шансе за преживљавање и репродукцију, а најчешће су то средства којим увећавамо материјалне ресурсе, побољашвамо социјални статус или долазимо до атрактивнијег партнера или партнерке", додаје Јакишић.

Али проблем настаје када је систем подешен „тако да жеља никада не пресушује и да њено испуњење не доноси онолико задовољства и среће колико смо предвиђали."

„Као појединце, овај механизам нас гура у трку која неће нужно увећати нашу личну срећу, али на нивоу врсте осигурава да изнова проналазимо начине да опстанемо.

„Уколико бисмо заувек били задовољни повољним околностима у којима се налазимо, пропустили бисмо прилику да покушамо да досегнемо још повољније", додаје психолошкиња.

Чувени филозоф Фридрих Ниче разликовао је 'добру и лошу' завист.

Лоша завист би била када двоје људи желе исту ствар, али пошто једна од њих није у стању да ту ствар задобије, он жели да уништи онога ко га поседује, објашњава Александар Прица.

Управо то је она „отровна" завист о којој говоримо у свакодневном језику, додаје.

„Добра завист не жели уништење другог, већ га, на известан начин, признаје и поштује.

„Она није отворено зла, већ суптилна и продуктивна, може да нас мотивише", објашњава он.

Како контролисати завист?

Тамара Вукчевић је често умањивала сопствене успехе, осећала фрустрацију, јер су други деловали да све раде лако.

„Шта год да урадим изгледа као да је небитно.

„Некад ми се чинило да све што имам или постигнем није довољно, јер стално упоређујем себе са другима", признаје.

А може ли се завист зауставити?

Не, али се може зауздати, тврди психолошкиња Јакшић.

„Важно је освестити вредности које су нам важне и искључити шум притисака који проистичу из друштвеног поређења".

Тада ће „неки објекти жеље проћи кроз овај вредносни филтер."

„Битно је освестити осећање зависти, чути ка ком објекту нас усмерава, а затим менталне капацитете усмерити на планирање како доћи до тога, уз очување позитивне слике о себи и односа са људима којим завидимо", закључује она.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk