Како је Данска продала Девичанска Острва Америци и има ли то везе са Гренландом

Претио је да ће увести царине од 10 одсто европским савезницима који се противе његовом циљу да преузме арктичко острво, али је потом на Светском економском форуму у Давосу рекао да од тога одустаје, као и да неће преузети Гренланд „силом" јер је постигнут „оквир будуц́ег споразума око Гренланда“.

Трамп инсистира да је његовој земљи потребан Гренланд због националне безбедности и није искључио употребу војне силе да би га преузео.

Његове захтеве одбили су лидери Гренланда и Данске, чије је ово острво полуаутономна територија.

Али иако је амерички експанзионизам поново узео маха под Трампом, идеја да Америка контролише данску територију потекла је много пре актуелног председника.

Пре више од 100 година, Вашингтон је закључио куповину групе карипских острва од Данске - далеко од арктичке хладноће Гренланда.

Ово је прича о томе како су Данска Западноиндијска острва (Дански Антили) постала Америчка Девичанска Острва и како је ослабљена европска сила уступила део прекоморске територије новој сили тога времена.

Шта су Америчка Девичанска Острва?

Америчка Девичанска Острва, близу Британских Девичанских Острва, али одвојена од њих, америчка су територија у Карибима, источно од Порторика.

Са 83.000 становника, састоји се од главних острва Сент Џон, Сент Томас и Сент Крој, као и више од 40 острваца и ниских пешчаних спрудова.

Иако су већина становника острва амерички држављани, територија није у потпуности интегрисана у вашингтонски политички и правни оквир.

Становници, стога, не могу да гласају на председничким изборима уколико се не преселе у државу и за њих важе само одабрани делови америчког Устава.

Већина становника на острвима корене вуку још од поробљених Африканаца, који су били силом доведени у регион током трансатлантске трговине робљем да би радили на плантажама шећера.

Погледајте видео: Зашто Трамп толико жели Гренланд

Зашто су Америчка Девичанска Острва припадала Данској?

Вековима су острва била данска колонија позната као Данска Западноиндијска острва.

Током 16. и 17. века, Шпанија, Енглеска, Француска и Холандија повремено су оспоравале контролу над овим острвима, у области коју су пирати са Кариба често користили као уточиште.

Данска је 1684. године преузела контролу над Сент Џоном и успоставила суверенитет над њим.

Недуго пре тога, исто је урадила са Сент Томасом.

Данска је потом почела да гради веће плантаже шећера на острвима, искоришћавајући поробљене Африканце које су на острва доводили европски трговци.

Зашто је Америка била заинтересована за острва?

У другој половини 19. века, ствари су почеле да се мењају.

Данска је гледала како слаби њена сила на светској сцени, у исто време како је Америка почеле да излази из Грађанског рата.

Потом је администрација председника Ендруа Џонсона пожелела да прошири амерички утицај, истовремено елиминишући европски утицај на континенту.

Његов државни секретар Вилијам Хенри Сјуард бацио је око на Данска Западноиндијска острва у склопу његовог плана за мирно ширење територије.

Лука на Сент Томасу била је од посебног значаја за америчке стратеге, делом зато што је доживљена као идеална база за контролу над Карибима.

Истовремено, цена шећера је почела да опада и Данска је почела да заступа став да су јој ова острва више на терету него што од њих има користи.

То је довело до тога да две владе почну да преговарају о могућој продаји острва и 1867. године оне су потписале споразум да ће их САД преузети у замену за злато у вредности од 7,5 милиона долара, што је износило 164 милиона данашњих долара.

Та трансакција, међутим, није била реализована.

Само годину дана касније, Вашингтон јесте успео да прошири утицај другде, јер је финализовао куповину Аљаске од Руског царства за око седам милиона долара.

Била је то Сјуардова коцка која је довела до бројних критика, па чак и подсмеха, од оних у САД који су сматрали да је то пука смрзнута земља без било какве економске или стратешке важности.

Контроверза која је пратила куповину Аљаске довела је до тога да амерички Конгрес на крају не ратификује споразум за куповину Данских Западноиндијских острва.

Први светски рат и куповина Америчких Девичанских Острва

Куповина није покушавана поново скоро пола века.

Тек су по избијању Првог светског рата и претње да Немачка заузме стратешки добро позиционирана острва од Данске изгледи коначно почели да нагињу у корист САД.

Европа се изнуривала у дугом рововском рату, а Савезници су жудели за уласком Америке у рат на њиховој страни како би победили Немачку и остатак Централних сила.

Тадашњи председник Вудро Вилсон није успео да придобије Конгрес или општу јавност у вези са уласком у сукоб.

Али све већа стрепња од напада немачких подморница, које су уливале страх и трепет на америчке трговачке и путничке бродове, промениће тај дискурс.

Потапање Лузитаније 1915. године, путничког линијског брода погођеног са немачке подморнице уз ирску обали са губитком 1.200 живота, само је појачало напетост, према америчком Стејт департменту.

Астрид Андерсен, више истраживачица Данског института за међународне студије, објашњава да зато што је Данска била неутрална током рата, „Вашингтон се плашио да би Немачка могла да изврши инвазију на њу и преузме контролу над острвима и луком на Сент Томасу.“

Да су та острва пала у немачке руке, могла су да постану савршена база из које би подморнице могле да покрећу нападе на бродове или чак америчку територију.

Изградња Панамског канала 1914. године такође је појачала америчко интересовање за регион, јер би контрола над острвима пружила гаранције безбедности стотинама бродова који пролазе пловним путевима сваке године.

Уз економске интересе и националну безбедност на уму, Вашингтон и Копенхаген су потом започели преговоре.

Амерички став у то време, каже Андерсен, има извесних сличности са ставом који заузима председник Трамп данас.

„Присутни су одјеци онога што чујемо данас, јер су Сједињене Америчке Државе рекле: 'Или нам их продајте, или ћемо извршити инвазију на њих“, каже Андерсен.

Према интернет страници америчког Стејт департмента, Вилсонов државни секретар издао је упозорење Данској да, уколико одбије да прода територију, САД би могле да окупирају острва како би спречиле њихово потенцијално заузимање.

Почетком овог месеца, Трамп је рекао новинарима у Вашингтону да Гренланд мора да буде „у поседу“ САД да би оне спречиле Русију и Кину да то учине, додавши да ће то спровести „лакшим путем“ или „тежим путем“.

Коначно, у августу 1916. године, Данска и САД су се договориле око продаје острва за 25 милиона долара у злату, што је еквивалент око 630 милиона данашњих долара, према Блумбергу.

Тај споразум је такође утро пут америчком признавању данског суверенитета над Гренландом.

У склопу овог споразума, наиме, САД су се обавезале да се неће противити данском „ширењу политичких и економских интереса на читав Гренланд“.

Овај пут, конвенцију су ратификовале обе државе.

То је подржао и дански народ, који је на референдуму гласао убедљивом већином за продају.

У реалности, „већина Данаца није доживљавала та острва као део Данске“, каже Андерсен.

Историчарка истиче да ни у том покушају, као ни у претходном, локално становништво острва није добило прилику да се огласи по том питању.

Али кад је у питању Гренланд сада, проблем је да овај пут Данска не жели да га прода.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk