Најстарији пећински цртеж открива како је човек постао креативан

Шаблонски отисак шаке пронађен на индонежанском острву Сулавесију најстарији је до сада познати пећински цртеж на свету, тврде истраживачи.

Цртеж представља црвену контуру шаке чији прсти су накнадно преобликовани да би се добио мотив налик канџи, што указује на рани искорак у симболичкој машти, кажу истраживачи.

Сматра се да је цртеж стар најмање 67.800 година, што је око 1.100 година раније у односу на досадашњи рекорд контроверзног отиска шаке у Шпанији.

Ово откриће додатно поткрепљује тезу да је наша врста, Хомо сапиенс, стигла до ширег копненог подручја Аустралије и Нове Гвинеје, познатог као Сахул, око 15.000 година раније него што тврде неки истраживачи.

Током протекле деценије, низ открића на Сулавесију срушио је стару идеју да су се уметност и апстрактно размишљање код наше врсте нагло појавили у Европи током леденог доба и да су се одатле проширили.

Пећинска уметност сматра се кључним показатељем тренутка када су људи почели да размишљају истински апстрактно и симболички, што је врста маште која је у темељу језика, религије и науке.

Рани цртежи и гравуре показују да људи нису само реаговали на свет око себе, већ су га и представљали, делили приче и идентитете на начин за који није познато да је чинила нека друга врста.

Најновије откриће, објављено у часопису Природа (Натуре), доприноси све распрострањенијем схватању да се овакав начин размишљања код људи није први пут појавио у Европи, каже за ББЦ Њуз професор Адам Брам са Универзитета Грифитса у Аустралији, један од руководилаца истраживања.

Уместо тога, креативност је била урођена нашој врсти, а докази за то сежу до Африке, где смо еволуирали.

„Тако су нас учили када сам ишао на факултет средином и крајем 1990-их - да се креативна експлозија код људи догодила у малом делу Европе.

„Али сада видимо карактеристике модерног људског понашања, међу којима је и наративна уметност у Индонезији, због чега је тај евроцентрични став веома тешко одржив", каже он.

Најстарија шпанска пећинска уметност је црвени шаблонски отисак шаке у пећини Малтравијесу у западној Шпанији, за који се сматра да је стар најмање 66.700 година, мада је датирање спорно и неки стручњаци верују да није толико стар.

На острву Сулавесију су 2014. пронађени шаблонски отисци шака и фигуре животиња стари најмање 40.000 година, затим сцена лова стара најмање 44.000 година, а касније и наративни цртеж свиње и људи за који се верује да је стар најмање 51.200 година.

Свако од тих открића је померало границе префињеног сликовног изражавања све дубље у прошлост, каже професор Максим Обер са Универзитета Грифитса.

„Почели смо претпоставком о старости од најмање око 40.000 година, исто као у Европи, али како смо се приближавали пигменту, померили смо старост пећинске уметности на Сулавесију за још најмање 28.000 година у прошлост".

Најновије откриће налази се у кречњачкој пећини Лианг Метандуну на Муни, малом острву југоисточно од Сулавесија.

Цртеж је направљен техником прскања пигмента.

Древни цртач графита је ставио шаку на пећинску стену, а затим је око ње дунуо или испљунуо пигмент из уста, тако да је на стени остао отисак шаке када је склонио.

Један фрагментарни шаблонски отисак шаке прекривен је танким слојевима минерала за које је анализом утврђено да су стари најмање 67.800 година, што га чини најстаријим поуздано датираним пећинским цртежом на свету.

Оно што је кључно је да уметник није само распршио пигмент око шаке прислоњене на пећинску стену, кажу истраживачи.

Првобитне контуре шаке су касније пажљиво измењене – прсти су сужени и издужени да би подсећали на канџу, што је креативна трансформација за коју Брам сматра да је „нешто веома својствено човеку".

Он напомиње да нема доказа о таквој врсти експериментисања у уметности наше сродне врсте, неандерталаца, у њиховим пећинским цртежима у Шпанији пре око 64.000 година.

Чак је и та старост предмет жестоких расправа, јер неки истраживачи доводе у питање метод датирања који је коришћен.

Све до овог најновијег открића на острву Муни, сви познати пећински цртежи на Сулавесију пронађени су у крашком подручју Марос Пангкепу, на југозападу острва.

Чињеница да се овај знатно старији шаблонски отисак појављује на супротној страни Сулавесија, на засебном малом острву, указује да цртање на пећинским зидовима није било локални експеримент, већ пракса која је била дубоко укорењена у културама које су се шириле у том подручју.

Брам каже да су током година теренског рада његове индонежанске колеге откриле „стотине нових локалитета где постоји уметност на стенама" у забаченим подручјима, при чему су неке пећине коришћене више пута током десетина хиљада година.

У пећини Лианг Метандуну, други, знатно млађи цртежи на истој стени, неки од којих су настали пре око 20.000 година, показују да је ова пећина била средиште уметничке активности током најмање 35.000 година.

С обзиром да се Сулавеси налази на северној поморској рути између континенталне Азије и древног Сахула, ови датуми имају непосредан утицај на процену времена када су преци Абориџина први пут стигли у Аустралију.

Годинама је преовладавао став, заснован углавном на ДНК студијама и већини археолошких налазишта, да је Хомо сапиенс први пут стигао до древног копна Аустралије и Нове Гвинеје, Сахула, пре око 50.000 година.

Међутим, уз чврсте доказе да су се Хомо сапиенси настанили на Сулавесију и стварали сложену симболичку уметност још пре најмање 67.800 година, знатно је вероватније да су контроверзни археолошки докази о присуству људи у северној Аустралији пре око 65.000 година тачни, сматра Ади Агус Октавијана из индонежанске Националне агенције за истраживања и иновације (БРИН).

„Веома је вероватно да су људи који су стварали ове цртеже на Сулавесију били део шире популације која се касније ширила у том подручју и на крају је стигла до Аустралије".

Многи археолози су некада заговарали идеју европског „великог праска" ума, јер се чини да се пећински цртежи, резбарије, украси, и нови камени алати појављују истовремено у Француској и Шпанији пре око 40.000 година, убрзо после доласка Хомо сапиенса у Европу.

Спектакуларна пећинска уметност из леденог доба на неким локалитетима, као што су пећине Алтамира и Ел Кастиљо, подстакла је став да су се симболизам и уметност готово преко ноћи појавили у Европи током леденог доба.

Од тада су угравирани окер пигменти, перле и апстрактни симболи пронађени на јужноафричким налазиштима, као што је пећина Бломбос, који су стари између 70.000 и 100.000 година, показали да је симболичко понашање већ било успостављено у Африци много раније.

На основу тих открића, као и веома старих фигуративних и наративних слика пронађених на острву Сулавесију, ствара се нови консензус да је прича о људској креативности много дубља и распрострањенија, каже Обер за ББЦ Њуз.

„То указује да су ту способност људи имали веома дуго, барем у време када су напустили Африку, а вероватно и раније."

Погледајте видео о цртежу бизона у пећини у Индонезији

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk