Ко је све осуђен за операцију 'Олуја' (и зашто Готовина и Маркач нису)

„Нешто мало ствари, пара и то је све“.

Тако Милан Стамболија описује шта је у августу 1995. понео из породичне куће у Двору, хрватском месту на граници са Босном и Херцеговином, када је почела операција 'Олуја', завршна етапа рата у Хрватској.

Око 200.000 Срба, у дугим колонама трактора и аутомобила, тада је напустило подручја Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације, где је током ратних 1990-их постојала самопроглашена Република Српска Крајина (РСК).

„Народ је видео да нема шта ту да тражи и кренуо је егзодус“, каже 60-годишњи Стамболија, некадашњи борац РСК, за ББЦ на српском.

„До Новог Града у Босни, на другој страни реке Уне, где сам ишао у економску школу, има седам километара - требало нам је дан и пола ноћи да стигнемо, толика је гужва била.“

Три деценије касније, док питање 'Олује', као и сваког августа, изазива нове тензије у односима Србије и Хрватске, бројне жртве и даље траже правду.

Поступци су вођени на више фронтова.

Пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ), где је суђење хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу - осуђеним, па ослобођеним - изазвао бурне реакције у региону, као и судовима у Хрватској и Србији.

Ипак, тек неколико случајева је стигло до епилога.

Иако је прошло тридесет година, нису процесуирани сви злочини над цивилним становништвом почињени током и после 'Олује'.

„Реч је о врло спором приближавању правди“, каже Весна Тершелич из хрватске невладине организације Документа - Центар за суочавање са прошлошћу, за ББЦ на српском.

„Неки поступци су правоснажно окончани, али је заиста реч о малом броју".

Пристрасност у процесуирању ратних злочина у региону, где се „чешће гоне припадници друге стране сукоба, и даље је присутна", додаје Филип Војта са Института за кривично право и криминологију Универзитета у Берну, у Швајцарској, за ББЦ на српском.

О Олуји

Војно-полицијска акција 'Олуја' почела је 4. августа.

У наредних неколико дана сломљена је побуна дела Срба у Хрватској, која је 1991. прогласила независност од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Срби из Хрватске - којих је, према попису из 1991. године, међу 3,7 милиона становника било 580.000 - проглашавају РСК, са Книном као главном градом.

Са подручја ове самопроглашене државе, коју није признао ни званични Београд, током рата је расељено, према проценама Уједињених нација, око 190.000 Хрвата.

Око ње су вођене велике борбе, окончане операцијом Олуја, када званични Загреб стиче контролу над целом територијом Хрватске.

„Увек кажем да Олуја има две стране медаље - с једне је то велика и важна војна победа, али са друге морални дебакл и хрватске војске и Хрватске као такве, због убијених стараца, запаљених кућа и других злочина“, каже Ивица Ђикић, аутор књиге Готовина - стварност и мит, за ББЦ на српском.

Број жртава и избеглих и даље је предмет спорења Србије и Хрватске.

Према подацима Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) и Црвеног крста, Хрватску је у августу 1995. напустило око 200.000 Срба.

Дуга избегличка колона била је и мета бројних напада - убијено је 76 људи, налази су хрватског Хелсиншког одбора за људска права (ХХО).

До краја 1995. убијено је 438 људи који су одлучили да остану у њиховим домовима.

Организовано и системски су спаљена цела подручја и села, далеко после завршетка операције, наводи се у извештају ХХО.

Запаљено је најмање 22.000 кућа, а многе су опљачкане и уништене, додају.

Државно тужилаштво Републике Хрватске (ДОРХ), наводи бројку од 214 жртава 'Олује' и то 47 „обичних" убистава и 167 ратних злочина.

У недавном истраживању организације Документа помиње се 2.353 идентификованих жртава рата повезаних са операцијом 'Олуја' и догађајима који су уследили, од 25. јула 1995. до 14. јануара 2001. године.

Неки од злочина:

ББЦ новинар Џон Скофилд убијен је 9. августа на путу од Карловца ка Бихаћу у Босни и Херцеговини, када је напустио возило да сними паљење кућа.

МКСЈ и случај Готовина

Један од најпознатијих поступака пред трибуналом у Хагу вођен је против хрватских генерала због 'Олује' - Анте Готовине, Младена Маркача и Ивана Чермака.

Чермак је 2011. ослобођен.

Готовина и Маркач су тада осуђени на 24 и 18 година затвора због злочина против човечности.

Међутим, само годину дана касније дошло је до преокрета - ослобођени су кривице у жалбеном поступку, тесном већином од три према два гласа.

„Дијаметрално супротни закључци расправних и жалбених већа нису куриозитет када је реч о међународним кривичним судовима, већ саставни део судске праксе“, каже Војта, истраживач и предавач међународног кривичног права.

Шта се ту догодило?

Према првостепеној пресуди,Готовина и Маркач учествовали су у заједничком злочиначком подухвату чија је сврха била протеривање српских цивила са територија под српском контролом.

Циљ тадашњег хрватског председника Фрање Туђмана је био да се Крајина насели Хрватима, додаје се.

Суд је навео да је гранатирање Книна, Обровца, Бенковца и Грачаца било противправно, јер је било насумично, па су бомбе падале и по цивилним метама, што је представљало злочин против човечности.

Међутим, у пресуди из 2012. није доказано да су напади били противправни, односно да су гађани цивили, закључило је жалбено веће.

Оцена је зависила од тога на коју удаљеност од војних циљева су падали пројектили - у првостепеном поступку наводи се и на 300 до 700 метара, што их чини насумичним.

Тада је одређено и да 200 метара представља „прихватљиву маргину грешке", праг између законитих и незаконитих удара.

Међутим, тај стандард - и кључни доказ - оборен је у жалбеном поступку, где је одређен као правно неутемељен, тако да су Готовина и Маркач ослобођени.

Међународно кривично право се развијало кроз компромисе унутар међународне заједнице, што је доводило до несигурности и противречја у тумачењу злочина, као у случају пресуда у предмету Готовина и други, сматра Војта.

„Међународни кривични суд је прописао да се кажњавају само напади који узрокују 'очито превелику' колатералну штету - с нагласком на 'очито' - у односу на очекивани војни добитак", каже Војта.

„Ипак, и овај критеријум мора се тумачити и примењивати од случаја до случаја, у зависности од конкретних околности."

Ослобађајућа пресуда је у Хрватској махом одушевљено дочекана.

„Данас је гледају као на међународни сертификат о чистоћи 'Олује', да је била потпуно легална, легитимна и морално чиста, иако пресуда не каже да није било злочина - напротив, они се констатују“, објашњава Ђикић.

„До тог тренутка је и било друштвених кругова и гласова који су говорили о томе, али су они после 2012. сведени на неколико невладиниих организација, новинара и интелектуалаца.“

Дакле, за злочине током и после 'Олује' пред трибуналом у Хагу нико није осуђен.

Стамболија се осећа „огорчено“.

„Знамо ми да то није добро, али претежно то људи овде више и не коментаришу", каже.

„Схватили смо одавно да не вреди кидати живце и бити бесан без разлога, треба се чувати за породицу и посао...

„Шта да радимо, истрпимо, ћутимо.“

Лична карта: Анте Готовина

Рођен је 12. октобра 1955. недалеко од Задра.

Југославију напушта као тинејџер и неко време проводи на трговачком броду, пре одласка у француску Легију странаца.

Тамо је стекао репутацију „опасног војника са склоношћу ка лепим женама", писао је ББЦ о Готовини 2011. године.

Већи део 1980-их провео је у Латинској Америци, нарочито у Гватемали, где је обучавао паравојне снаге из бруталног грађанског рата, додају.

Службовао је и у Парагвају, Колумбији, Аргентини и Бразилу, а на крају је стекао и француско држављанство.

У Француској је 1980-их осуђен за пљачку и изнуду, због чега је завршио у затвору.

Кривична пресуда га је навела да се пребаци у сектор приватног обезбеђења, а у Хрватску стиже са проглашењем независности 1991. године.

„Стреловито је напредовао у рату... У Хрватску је дошао као подофицир и за три-четири године је догурао до генерала“, каже Ђикић, аутор књиге о Готовини.

Када је одбио да сарађује у истрагама о ратним злочинима, хрватски председник Стјепан Месић послао га је 2000. у превремену пензију, као и још шест генерала.

Годину дана касније, Готовина је оптужен пред МКСЈ.

У међувремену је побегао у изгнанство, а шпанска полиција ухапсила га је 2005. на Канарским острвима, како би се суочио са суђењем у Хагу.

О његовом животу је у Хрватској снимљен и филм Генерал (2019), у којем га игра Горан Вишњић.

„Готовина се од 2012. до данас у јавном животу понаша и држи врло коректно - ретко даје изјаве, обично када су неке јубиларне годишњице 'Олује' и то што каже ни на који начин није проблематично", каже Ђикић.

„Имајући у виду његов углед у друштву и шта би све могао политички, заиста се понаша зрело и одговорно, за разлику од многих других у друштву и политици."

Поступци у Хрватској и Србији

После изрицања ослобађајуће пресуде у случају Готовина, где је „утврђен утврђен велики број релевантних чињеница о злочинима, терет одговорности за наставак процесуирања је пао на махом хрватско правосуђе", каже Весна Тершелич.

„Та одговорност сада тоне у заборав, а очекивања породица жртава наравно да су још ту, што је велики проблем“, истиче она.

Шта то значи у пракси?

Тек четири поступка за ратне злочине пред хрватским правосуђем, против укупно девет припадника војних и полицијских јединица.

Донете су две правоснажне осуђујуће пресуде, за злочине у Прокљану и Мандићима, као и за злочин у Кијанима код Грачаца.

У два поступка донете су ослобађајуће пресуде.

„И то је све, нема више... За бројне друге злочине ништа се не помера са мртве тачке“, истиче Тершелич.

„У 2024. нисмо забележили нити један поступак против окривљених који су били припадници хрватске војске или полиције.“

У хрватским тужилаштвима евидентирано је 6.390 кривичних пријава за злочине почињене за време и после операције „Олуја“, преноси Документа.

Од тога се 439 односе на припаднике оружаних снага.

Према тој статистици, осуђено је 2.380 људи, али никада није објављено ко су, нити за која кривична дела.

„То никада нисмо ни видели, а све је мање наде да ћемо икада видети“, каже Тершелич.

У Хрватској се, објашњава, пресуде „анонимизирају“.

Осуђеници се прво помињу инцијалима, а потом се насумично бирају слова.

„То је врло несретна пракса, не видимо разлог зашто се то ради, зато је и назив нашег годишњег извештаја за 2024. био скривена правда.“

Дугорочно гледано, управо судски поступци пред националним судовима могу имати знатан друштвени утицај, наглашава Војта, који се бави и транзиционом правдом.

„Осим утврђивања чињеница о злочинима и пружања правде жртвама, тиме се шаље и важна порука, да је могуће променити начин на који друштво посматра колективни идентитет - не једнострано, где су једни искључиво жртве, а други починитељи.

„Таква промена је кључно полазиште за развијање дијалога међу друштвима погођеним оружаним сукобом и за изградњу заједничке будућности, али за то мора постојати и континуирана политичка воља“, истиче Војта.

У међувремену се активирало и Тужилаштво за ратне злочине Србије.

У мају 2022. подигнута је оптужница против четворице високих офирица хрватске војске због ратног злочина над српским цивилима.

Сумњиче се да су 7. и 8. августа 1995. наредили авионско ракетирање колоне избеглица на Петровачкој цести и у месту Сводна у Босни и Херцеговини.

Међународни суд правде

Олуја се нашла и пред Међународним судом правде (МСП), највишим светским судом који пресуђује у споровима држава.

И то у оквиру међусобних тужби Хрватске и Србије за геноцид.

У пресуди из фебруара 2015, МСП је утврдио да су српске и хрватске снаге између 1991. и 1995. починиле тешке злочине, од којих неки имају материјалне елементе геноцида, али да намера није била да се етничка група уништи, већ да се њени припадници „насилно уклоне“ с одређених делова територија.

„Суд напомиње да стране не оспоравају да је значајан део српске популације напустио Крајину, што је била директна последица операције 'Олуја', посебно гранатирања четири града", наводи се у пресуди.

„Транскрипт са састанка на Брионима јасно показује да су највише хрватске политичке и војне власти биле свесне да ће 'Олуја' изазвати масовни егзодус српског становништва“, додаје се.

Реч је о аудио снимку кључне седнице хрватског војног врха, одржане на Брионима 30. јула 1995. године - четири дана пре почетка операције 'Олуја'.

На снимку се чује како тадашњи хрватски председник Фрањо Туђман договара с хрватским војним врхом начин на који треба спровести ту операцију.

„Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану", једна је од најпознатијих Туђманових реченица са тог снимка.

Транскрипт је тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију користило против Готовине, Маркача и Чермака као доказ да је договарано етничко чишћење.

„У извесној мери, они су војно планирање и засновали на том егзодусу који су сматрали не само вероватним, већ и пожељним“, истиче се у пресуди Међународног суда правде.

Живот после Олује

Иако је од 'Олује' прошло много времена и многи починитељи и налогодавци више нису живи, и даље треба тражити да буду кажњени барем неки од злочина, сматра Ђикић.

„Али не полажем велике наде... Готово је, завршена је та прича“, каже кратко.

„И Хрватска и Србија ће на све то увек гледати једнодимензионално и бити потпуно у криву, зато што не желе да виде сопствену одговорност за то што догодило – то ће тако трајати довека.“

Нажалост, у државама бивше Југославије и даље делују „политички актери који подржавају деструктивне наративе и поделе, а не дијалог", сматра и Војта.

Тершелич додаје да ситуација није добра не само за жртве 'Олује', већ и за уопштено поштовање међународног хуманитарног права.

Гледајући шта се све дешава у свету, сматра, а пре свега у Украјини и Гази, ово „није сретан тренутак за преживеле и породице жртава које очекују правду“.

Милан Стамболија за то време живи неки други живот.

Време, попут многих „његових Крајишника“, данас мери до 'Олује' и од ње.

Најважније је, ипак, истиче, да му је глава остала на раменима, посебно због тешког рањавања 1991. године, док је био на ратишту.

Неколико месеци после 'Олује', у Сомбору му се родила ћерка, а данас живи у Бусијама, селу недалеко од Београда, насталом после рата на простору бивше Југославије.

Он и његова три брата тамо имају кућу до куће.

Има ли осећај да су прошле три деценије?

„Нисам бројао године, гледао сам само на циљ који треба да се заврши, а то је да ишколујем децу, изведем их на прави пут, да се скућимо - и то смо завршили.

„Сада, боже мој, дајемо себи неки други правац, можемо мало и да одемо на одмор, што пре нисмо могли... Радило се и градило", каже.

У Хрватску, где данас живи тек око 124.000 Срба, више никада није ишао, чак ни оцу на сахрану.

„Када је рат у питању био сам професионалац, не бојим се ничега, али не желим никоме да пружим могућност да ме уцењује и испитује.

„Уопште немам потребу да идем тамо“, каже он.

Ипак, сваки август враћа емоције.

„Једина правда на овоме свету је што нико на њему није остао довека.

„И сви који су нам то радили, па и они који су их подржавали, на крају ће завршити као и ми сви“.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]