Заборављени дијалог Србије и Косова

Година коју су појели (изборни и протестни) скакавци.

У 2025. години, Александар Вучић, председник Србије, и Аљбин Курти, премијер Косова, нису били ни близу састанка у оквиру дијалога Београда и Приштине у којем посредује Европска унија (ЕУ).

Косовски премијер готово 12 месеци провео је у техничком мандату и политичкој нестаблиности понављања избора, док се српски председник суочио са масовним и дуготрајним протестима широм земље.

У биланс године улазе укупно два састанка у коме су се барем шефови преговарачких тимова Србије и Косова, Петар Петковић и Бесник Бисљими, нашли за истим столом.

И неће бити изненађење ако и 2026. буде изгледала веома слично, јер кључни захтеви демонстраната у Србији нису решени, па се друштвена криза наставља.

Поновљени избори на Косову донели су нешто лакшу математику за састављање нове владе, али ће договор власти и опозиције бити неопходан када се на пролеће буде бирао нови председник Косова.

Све је деловало много другачије када се почетком године у дијалог укључило једно сасвим ново лице.

Петер Соренсен, дански дипломата и добар познавалац Балкана, 1. фебруара званично је наследио Мирослава Лајчака на месту европског посредника.

У међувремену, Соренсенов једногодишњи мандат готово да је истекао, али је већ продужен до фебруара 2028.

'Дијалог бољи од репутације' или 'најнижа тачка'

Осим што у 2025. није било састанака на највишем нивоу, готово да се о дијалогу није ни говорило.

У Београду и Приштини, владајуће гарнитуре биле су забављене унутрашњим проблемима, што се често узимало и као изговор зашто је немогуће донети озбиљније или важније одлуке у нормализацији односа Србије и Косова.

Петар Петковић и Бесник Бисљими комуницирали су само са медијима блиским њиховим преговарачким странама, а на упит за изјаве за ББЦ на српском одговор није стигао ни из Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, ни из кабинета потпредседника Владе Косова.

Објаве на мрежи Иксу једини су начин комуникације европског посредника са јавношћу.

Готово годину дана од постављања на одговорну функцију, Петер Соренсен се ниједном није појавио пред медијима, изложио сопствену стратегију и циљеве, па затим свео биланс после годину дана рада, пружио прилику за постављање питања.

Дијалог Београда и Приштине нестао је из јавности, па је све то учинило да делује - заборављено.

„Дијалог је много бољи него што му је тренутна репутација.

„Тешко је израчунати докле се стигло, колико договора је постигнуто и примењено, али од оних који су блиски разговорима знам да је постигнуто око 90 договора, да је 30 потпуно испуњено, око 40 делимично, а око 20 нимало", пружа зрно оптимизма Штефан Лене, виши истраживач Карнеги Европа, у разговору за ББЦ на српском.

За Матеа Бономија, истраживача италијанског Института за спољне послове, разговори Београда и Приштине стигли су до мртве тачке.

„Ово је најнижа тачка енергије и будућности дијалога.

„Охридски споразум је деловао као камен који ће померити ствари, а на крају је постао готово надгробни споменик овог процеса јер га ниједна од страна не узима у потпуности озбиљно и не примењује у целости."

Охридским споразумом из марта 2023. Србија и Косово сагласили су се о француско-немачком плану за нормализацију односа.

Између осталог, подразумевао је размену сталних мисија Србије и Косова, да Приштина формира „одговарајући ниво самоуправе за српску заједницу", а да Београд не блокира улазак Косова у међународне институције.

Годину и по дана касније, ове тачке су небројено пута прекршене, председник Србије понавља да споразум није потписао, мада га јесте прихватио, а косовски званичници тврде да Србија мора да почне да испуњава обавезе, да би они испуњавали сопствене.

Од наводно јасно договорених тачака, дошло се до слободних тумачења која представљају препреку и да се преговарачи поново нађу за столом.

„Фундаментални проблем остаје суштинска разлика о питању статуса, па је Европска унија користила много 'конструктивних нејасности' да би се неки напредак постигао, али је та суштинска разлика тровала атмосферу и у веома техничким питањима.

„Перспектива чланства Србије и Косова у ЕУ било је нешто што је ЕУ могла да понуди, али је процес придруживања био веома успорен, изгубио је кредибилитет", сматра Штефан Лене.

Бриселске институције покушале су да удахну нови живот процесу придруживања Унији отварајући и затварајући преговарачка поглавља Црне Горе и Албаније.

Ипак, ни чињеница да је примена Охридског споразума везана за европске интеграције Србије и Косова, па и за добијање средстава из посебно формираног европског Плана раста, мотивација за стварне реформе није пробуђена.

Листа критика за удаљавање од основних европских правила и вредности упућених властима у Београду све је дужа, док се Косово и даље налази под делимичним санкцијама Брисела због једностраних одлука које погађају косовске Србе.

„Једина погодност може бити придруживање ЕУ и ту не треба да поново измишљамо точак, већ само да учинимо да се окреће.

„Процес није имао кредибилитет, па је било врло једноставно за политичке елите да се кладе против процеса и биле су у праву - они који су се кладили на ЕУ, завршили су каријеру", каже Матео Бономи.

Како пробудити преговоре?

Иако се, бар јавно, о томе нису водили никакви разговори, одлазећу годину је обележио и један помак у односима Београда и Приштине.

Четири општине на северу Косова, у којима су Срби већина, на локалним изборима поново су добили српске градоначелнике.

На власт се вратила Српска листа, блиска званичном Београду, али овога пута уз пуно признање симбола и под свим знамењима независности Косова.

Процес примопредаје власти је протекао без проблема, готово као да се о управљању овим општинама пре две године није водио физички сукоб, на улицама и пред зградама општина биле барикаде, а ангажоване су биле и међународне мировне снаге.

За Штефана Ленеа, управо би то могла да буде добра полазна тачка за ново поглавље у разговорима Србије и Косова.

„Европска унија ради на повратку српских полицајаца, судија у косовски систем и, ако би то успело, припремило би терен за много важнија и већа питања у дијалогу."

Срби који су радили у полицији и судству на северу Косова повукли су се у новембру 2022. из локалних институција, уз захтев да Приштина почне да примењује споразуме.

Лене каже да би, у почетку, тема преговора могла да буду питања која назива „воћем које виси на ниским гранама и лако га је убрати", попут енергетике, међусобног признавања диплома, управљања границом.

„У почетном периоду, свакако ће се разговарати на техничком нивоу.

„Али када се дође до суштинских тема, пре свега из Охридског споразума, разговори ће морати да се помере на највиши политички ниво и надам се да ће то моћи да се догоди у 2026. години."

Ипак, питање вере у процес преговора, али и испуњавање договореног, добрано је уздрмано.

„Мислим да нема много политичара у ЕУ који би посудили сопствено лице и углед евентуалном договору или сусрету Вучића и Куртија, а који касније не би био спроведен и успешан.

„Поверење није ниско само између две стране, већ и од ЕУ", сматра Матео Бономи.

Поверење би даље могао да крњи и изговор сталних политичких криза и нестабилности на обе стране.

После парламентарних, Косово на пролеће чекају председнички избори који се спроводе у Скупштини Косова, са врло високим прагом да би били успешни.

Уколико се странке власти и опозиције не договоре о председнику, што ће бити неопходно, цео процес може да се врати на почетак - и доведе поново до парламентарних избора.

Друштвена нестабилност, протести и захтеви за изборе остају реалност у Србији, а све је ближи и евентуални редовни излазак на гласање у 2027. години.

Без обзира на све потешкоће, италијански стручњак за Балкан упозорава да времена нема много, посебно у непредвидивом свету међународних околности које се лако и непрестано мењају.

„Косовска државност јесте више учвршћена него пре неколико година, али су односи са Србијом још дубље замрзнути, а то представља и већу опасност него пре.

„Време није савезник јер много тога у кратком року може да се промени", закључује Бономи.

Скоро 18 година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.