Колико вас живцира нечије врпољење

„Ако видим да неко лупка прстима по столу, одмах ми пада на памет да му ножем одсечем прсте", поверава се анонимни пацијент истраживачу.

„Када видим да неко прави заиста мале покрете које понавља, као што мој муж савија прсте на ногама, осец́ам се физички лоше", каже друга жена.

„Суздржавам се, али ми се поврац́а".

Звучи познато?

Ако је тако, можда и ви имате стање које се зове мизокинезија, мржња према врпољењу, дефинисана као негативни афективни или емоционални одговор на призор нечијих малих и понављајуц́их покрета.

Научници настоје да сазнају више о овом феномену чији узрок је још непознат.

Током најновијег истраживања објављеног у часопису ПЛоС Оне, стручњаци су обавили детаљне разговоре са 21 особом из групе за подршку људима који имају мизокинезију.

Уобичајени окидачи код тих људи били су покрети ногама, рукама и стопалима, нервозно цупкање ногом, и лупкање прстима.

Други, мање чести окидачи били су шкљоцање хемијском оловком и вртење прамена косе.

Људи су често пријављивали ствари које се поклапају са другим познатијим стањем званим мизофонија - мржња према звуку, дефинисана као изузетно негативна реакција на одређене звукове, попут дахтања и гласног мљацкања.

Немогуц́е је тачно утврдити колико људи има мизокинезију.

Недавна канадска студија показала је да би једна од три особе могла да има негативне реакције на врпољење других и да доживљава бес, гађење и осећај мучења.

Разговарала ам са др Џејн Грегори, клиничком психолошкињом на Универзитету Оксфорду у Уједињеном Краљевству (УК), која проучава и лечи мизокинезију и мизофонију.

„Ова два стања се врло често јављају упоредо", рекла је за ББЦ њуз.

Иако нема конкретних података, др Грегори каже да су та стања вероватно изненађујуц́е честа.

„Очигледно је да људи вец́ дуго пате од тих стања, али једноставно није постојао назив за њих".

Озбиљност ове аверзија према врпољењу је различита, каже она.

„Неке људе може јако да живцира врпољење или покрети који се понављају без да то много утиче на њихов свакодневни живот", каже она.

Други, међутим, могу „да имају заиста снажну емоционалну реакцију, могу да доживе бес, панику или патњу, и једноставно не могу да филтрирају та осећања".

Др Грегори настоји да током њеног рада упозна људе који имају екстремније симптоме.

Многи од њих су одрасли који годинама пате од мизокинезије, али неки су у раним тинејџерским годинама и доживљавају је први пут.

'То једноставно експлодира у вама'

Андреа, 62-годишњакиња из Уједињеног Краљевства, каже да је добила мизофонију и мизокинезију са 13 година, али да та стања тада нису била препозната.

Једно од њених најранијих сец́ања је на девојчицу у школи која је живцирала јер је стално чачкала нокте.

„Њена аверзија према покретима је углавном усредсређена на руке људи, шта раде рукама и шта додирују", каже она.

Други окидач за њу је када људи делимично покрију уста руком док говоре, и покушава то да не гледа јер има осец́ај да је уста боле.

Андреа каже да је бес који доживљава експлозиван и тренутан.

„Ту не постоји мисаони процес.

„Нема никаквог објашњења.

„То само експлодира у вама и зато је толико узнемирујуц́е".

Каже да је испробала различите стратегије да управља овим стањем, али да реакције не може да га блокира.

Сада се клони друштва, живи сама и ради од куц́е, и каже да је цео њен живот осмишљен тако да избегава ствари које могу да је узнемире.

Андреа каже да има много пријатеља који је подржавају и разумеју што понекад мора да промени начин на који комуницира са њима.

„Лакше је једноставно се повуц́и и покушати то преживети.

„Не можете стално да тражите од других људи да не раде неке ствари".

Каже да не криви друге што се врпоље и разуме да су поступци вец́ине људи ненамерни и да се чине из навике.

Андреа каже да јој је заиста помогла што је њена искуства поделила у групи за подршку на Фејсбуку.

'Накупи ми се много беса'

Џлл из Кента у Енглеској, која има 53 године, је такође у тој групи.

Каже да јој због мизокинезије срце убрзано лупа.

„Окидач може да буде све, од цупкања ногом до тога како неко изгледа и држи виљушку.

„Постајем бесна, толико ми се беса накупи.

„Срце почне пребрзо да ми лупа.

„То је као акутни одговор на стрес - бори се или бежи".

Балон у стомаку који ће да пукне

Џули, која има 54 године и живи у Кингстону на Халу у Енглеској, каже да је главни осец́ај који има анксиозност.

„Пре неки дан сам била у аутобусу и пролазила је госпођа која је махала обема рукама.

„Нисам могла да одвојим поглед од ње.

„То ме чинило анксиозном, не бесном.

„То су блесаве твари, као да ми неко скува шољу чаја и онда кесицу чаја ставља у шољу и вади је, горе-доле, горе-доле, горе-доле. Зашто?".

„Или ако неко седи и цупка ногом, не могу да одвојим поглед.

„А ако скренем поглед, морам да се осврнем да видим да ли то још увек ради".

Каже да тај непријатан осец́ај може да је изједа сатима.

„Нисам иначе љута. Само осец́ам као да имам балон у стомаку који ће да пукне.

„То није бес, то је тескоба".

Џули каже да се не плаши да замоли људе да престану да раде то што јој смета, али да углавном оде.

Признаје да је због мизокинезије несрећна.

„То интернализујем и не волим себе што се овако осећам".

Као опрезни меркат на стражи

Др Грегори каже да такво стање може бити изузетно исцрпљујуц́е и да спречава људе да се усредсреде и раде нормалне ствари.

„Део њиховог мозга стално размишља о том покрету", објашњава она.

„У глави могу да им се јаве насилни призори.

„Желе да зграбе особу и приморају је да престане... иако иначе нису агресивни".

Што се тиче разлога због којих неки људи имају ове окидаче, др Грегори каже да би то могао бити појачан основни инстинкт за преживљавањем - као код мерката који држи стражу да би упозорио на могућу опасност.

Тај осец́ај упоређује са посматрањем „некога ко бежи" или „се шуња иза вас".

„Код неких људи тај осећај не може више да се искључи.

„Ваш мозак непрестано прати шта се догађа".

У бучном, ужурбаном савременом животу то баш и није добро, каже она.

А ако стално имате окидаче, фрустрација и бес могу да расту.

Неким људима највише сметају навике непознатих, а другима вољених људи.

Један од уобичајених начина на који људи покушавају да управљају стањем је да избегавају да гледају како се неко врпољи или да скрену пажњу на нешто друго, каже др Грегори.

Други покушавају да избегавају људе колико год је то могуће.

Ако постоји само један изоловани визуелни окидач, као на пример вртење прамена косе, др Грегори каже да је понекад могуц́е користити терапију сагледавања ситуације из различитих углова.

„Можете то намерно да посматрате и да поново покушате да схватите зашто неко уопште прави тај покрет".

Тиме може да се смањи бес и анксиозност, каже она.

„Многи људи се осец́ају заиста неугодно или посрамљено због тако снажних реакција", додаје др Грегори.

„То само по себи може да буде проблем јер ако се потискују, емоције могу да постану јаче и горе".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]