Како Трамп користи 'теорију лудака' да промени свет (и успева му)

Упитан прошлог месеца да ли планира да се прикључи Израелу у нападима на Иран, амерички председник Доналд Трамп је рекао:

„Могао бих. А можда и нећу. Нико не зна шта ћу урадити."

Дозволио је да свет поверује да је пристао на двонедељну паузу да би омогућио Ирану да настави преговоре.

А онда их је ипак бомбардовао.

Почео је да се испливава образац: најпредвидљивија ствар у вези са Трампом је његова непредвидљивост.

Он се предомишља. Он је противречан. Он је недоследан.

„Трамп је саставио изузетно централизовану операцију доношења одлука, можда чак најцентрализованију, макар у области спољне политике, још од Ричарда Никсона", каже Питер Трубовиц, професор међународних односа у Лондонској школи економије.

„А то чини да политичке одлуке све више зависе од Трампове личности, његових преференција, његовог темперамента."

Трамп то користи у политичке сврхе; учинио је властиту непредвидљивост кључном стратешком и политичком предношћу.

Издигао је непредвидљивост на статус доктрине.

И сада, та карактерна особина коју је донео у Белу кућу покреће њену спољну и безбедносну политику.

А то је почело да преобликује читав свет.

Политиколози то називају Теоријом лудака, у којој светски лидер жели да убеди непријатеље да је по нарави способан за све, како би изнудио уступке од њих.

Ако се користи успешно, она може да буде облик принуде и Трамп верује да му се вишеструко исплаћује, доводећи америчке савезнике у положај у ком их он жели.

Али да ли је то приступ који може да функционише и против непријатеља?

И да ли би његова мана могла бити то што, уместо да буде мађионичарски трик осмишљен да превари противнике, он је заправо заснован на добро утврђеним и јасно документованим карактерним особинама, са последицом да је његово понашање временом све лакше предвидети?

Напади, увреде и загрљаји

Трамп је започео други председнички мандат пригрливши руског председника Владимира Путина и нападајући америчке савезнике.

Увредио је Канаду рекавши да треба да постане 51. америчка држава.

Рекао је да је спреман да размотри употреби војне силе ради анексије Гренланда, аутономне територије америчког савезника Данске.

А казао је и да Америка треба да поврати власништво и контролу над Панамским каналом.

Члан 5 повеље НАТО обавезује сваку земљу чланицу да притекне у помоћ у одбрани свих других.

Трамп је довео у питање посвећеност Америке да то уради.

„Мислим да је Члан 5 на апаратима", саопштио је Бен Валас, бивши британски министар одбране.

Конзервативни државни тужилац Доминик Грив је рекао: „За сада је трансатлантски савез завршио своје."

Низ процурелих текстуалних порука открио је културу презира према европским савезницима у Трамповој Белој кући.

„У потпуности делим са вама ваш презир према европским гребаторима", рекао је амерички министар одбране Пит Хегсет својим колегама, додавши:

„ЈАДНО."

Раније ове године у Минхену, Трампов потпредседник Џеј Ди Венс изјавио је да САД више неће бити гарант европске безбедност.

Чинило се да је то преокренуло наглавачке 80 година трансатлантске солидарности.

„Оно што је Трамп успео да уради је да унесе озбиљну сумњу у кредибилитет америчких међународних обавеза", каже професор Трубовиц.

„Какав год прећутни договор те земље у Европи да су имале са Сједињеним Америчким Државама, о безбедности, о економским и другим питањима, оне су сада подложне новим преговорима у делићу секунде.

„Мој утисак је да већина људи у Трамповој орбити мисли да је непредвидљивост добра ствар, зато што омогућује Доналду Трампу да изврши амерички утицај за максималну добит…"

„То је нешто што је научио из преговарања у свету некретнина."

Трампов приступ се вишеструко исплатио.

Пре само четири месеца, сер Кир Стармер саопштио је Доњем дому парламента да ће Велика Британија повећати буџет за одбрану и безбедност са 2,3 одсто БДП-а на 2,5 одсто.

Прошлог месеца, на самиту НАТО, то се повећало на чак 5 одсто, што је огромно повећање, које сада следе и све друге земље чланице Савеза.

Предвидљивост непредвидљивости

Трамп није први амерички председник који је користио Доктрину непредвидљивости.

Кад је 1968. године амерички председник Ричард Никсон покушао да оконча рат у Вијетнаму, установио је да је северновијетнамски непријатељ неумољив.

„У једном тренутку је Никсон рекао саветнику за националну безбедност Хенрију Кисинџеру: 'Треба да поручиш севернокорејским преговарачима да је Никсон луд и да не знаш шта ће да уради, тако да им је боље да пристану на споразум пре него што ствари постану стварно луде'", каже Мајкл Деш, професор међународних односа на Универзитету Нотрдам.

„То вам је теорија о лудаку."

Џули Норман, професорка политике на Универзитетском колеџу у Лондону, слаже се да сада постоји Доктрина непредвидљивости.

„Врло је тешко знати шта следи од дана до дана", тврди она.

„А то је одувек био Трампов приступ."

Трамп је успешно искористио властиту репутацију нестабилности да промени трансатлантске одбрамбене односе.

И, очигледно, да би задржали Трампа уз себе, неки европски лидери су почели да му ласкају и да му се улагују.

Самит НАТО прошлог месеца у Хагу био је демонстрација покорног додворавања.

Генерални секретар НАТО Марк Руте је претходно послао председнику Трампу (илити „Драгом Доналду") текстуалну поруку, коју је Трамп пустио у јавност.

„Честитке и хвала на вашем одлучном деловању у Ирану, било је заиста изузетно", написао је он.

Поводом саопштења које је тек требало да уследи да су све чланице НАТО пристале да повећају буџет за одбрану на 5 одсто БДП-а, он је додао:

„Постићи ћете нешто што НИЈЕДАН председник деценијама није могао да уради."

Ентони Скарамучи, који је претходно у првом мандату служио као Трампов директор комуникација, рекао је: „Господине Руте, он покушава да вас понизи, господине. Он буквално седи у председничком авиону и смеје вам се."

И то би могло да се покаже као слабост у сржи Трампове Доктрине непредвидљивости: њихови поступци би могли бити засновани на идеји да Трамп жуди за улагивањем.

Или да жели краткорочне победе, које воли више од дугих и компликованих процеса.

Ако је стварно тако и њихове претпоставке су тачне, онда то ограничава Трампову способност да изводи мађионичарске трикове да би заварао непријатеље – уместо тога, он има утврђене и јасно документоване карактерне црте којих су они сада сви постали свесни.

Погледајте видео: НАТО шеф назвао председника Трампа 'татицом'

Непријатељи имуни на шарм и претње

А онда је ту и питање да ли Доктрина непредвидљивости или Теорија о лудаку може да функционише на непријатељима.

Украјински председник Владимир Зеленски, савезник коме су Трамп и Венс очитали буквицу у Овалној соби, касније је пристао да уступи Америци уносна права на коришћење украјинских минералних ресурса.

Владимир Путин, с друге стране, наизглед остаје имун подједнако и на Трампов шарм и на претње.

У четвртак, после телефонског разговора, Трамп је рекао да је „разочаран" што Путин није спреман да оконча рат против Украјине.

Али шта је са Ираном?

Трамп је обећао његовим присталицама да ће окончати америчко учешће у „вечним ратовима" на Блиском истоку.

Његова одлука да удари на иранска нуклеарна постројења била је до сада можда најнепредвидљивији политички избор његовог другог мандата.

Питање је да ли ће имати жељени ефекат.

Бивши британски министар спољних послова Вилијам Хејг тврдио је да ће она постићи управо супротно: веће су шансе да ће навести Иран да покуша да набави нуклеарно наоружање него да одустане од њега.

Професор Деш се слаже с тим.

„Мислим да је сада врло вероватно да ће Иран донети одлуку да дође до нуклеарног оружја", каже он.

„И зато не бих био изненађен кад би се они сада примирили и урадили све што могу да заврше пун циклус и изведу нуклеарну пробу.

„Мислим да лекција Садама Хусеина и Муамера ел Гадафија није промакла другим диктаторима суоченим са САД и потенцијалном сменом режима...

„Стога, Иранци ће осећати очајничку потребу за врхунским средством одвраћања и угледаће се на Садама и Гадафија као на негативне примере и Кима Џонга Уна из Северне Кореје као на позитиван пример."

Један од вероватних сценарија је консолидација Исламске Републике, према речима Мохсена Миланија, професора политичких наука на Универзитету Јужне Флориде и аутора књиге Успон Ирана и ривалитет са САД на Блиском истоку.

„Кад је 1980. године Садам Хусеин напао Иран, његов циљ је био пад Исламске Републике", каже он.

„Десило се управо супротно."

„То је била и израелска и америчка калкулација... Ако се решимо челних људи, Иран ће се брзо предати или ће се читав систем урушити."

Губитак поверења у преговоре?

Ако гледамо унапред, непредвидљивост можда не функционише на непријатељима, али није најјасније ни да ли се могу одржати скорашње промене које је она донела међу савезницима.

Иако је могуће, тај процес је у великој мери изграђен на импулсу.

И могла би да се јави забринутост да ће САД бити виђена као непоуздан преговарач.

„Људи неће желети да имају посла са Америком ако не буду веровали Америци у преговорима, ако нису сигурни да ће Америка стати уз њих по одбрамбеним и безбедносним питањима", тврди професор Норман.

„И зато мислим да ће им се изолација коју многи из света МАГА прижељкују обити о главу."

Немачки канцелар Фридрих Мерц је први рекао да Европа сада мора да постане оперативно независна од Америке.

„Важност канцеларовог коментара је да је то признање да се амерички стратешки приоритети мењају", каже професор Трубовиц.

„Они се неће само вратити на стање у којем су били пре него што је Трамп преузео дужност.

„Дакле, да, Европа ће заиста морати да постане оперативно самостална."

То ће захтевати да европске земље развију много већу европску одбрамбену индустрију, да набаве опрему и стекну способност коју тренутно имају само САД, тврди професор Деш.

На пример, Европљани имају неке софистициране глобалне обавештајне капацитете, каже он, али већи део тога обезбеђује Америка.

„Европа, кад би морала да се осамостали, такође би морала да повећа способност самосталне производње наоружања", додаје он.

„Број људства би такође могао да представља проблем. Западна Европа би морала да се угледа на Пољску да би видела колика јој је количина људства потребна."

А да се дође до свега тога биће потребне године.

Да ли су, дакле, Европљани били довољно заплашени Трамповом непредвидљивошћу да направе најдраматичнију промену безбедносне архитектуре западног света од краја Хладног рата?

„То јесте допринело", каже професор Трубовиц.

„Али још важније, Трамп је пустио нешто у свет... Политика у Сједињеним Америчким Државама се променила. Приоритети су се променили. За коалицију МАГА, Кина представља већи проблем од Русије. То можда не важи и за Европљане."

А према професору Миланију, Трамп покушава да консолидује америчку силу у светском поретку.

„Врло је мало вероватно да ће он променити поредак успостављен после Другог светског рата. Он жели да консолидује положај Америке у том поретку зато што Кина угрожава амерички положај у њему."

Али све ово значи да се одбрамбени и безбедносни императиви са којима се суочавају Америка и Европа размимоилазе.

Европски савезници су можда задовољни што су, користећи ласкање и стварне промене у политици, успели да Трампа углавном држе на њиховој страни; он јесте, на крају крајева, потврдио приврженост Члану 5 на најскоријем самиту НАТО.

Али непредвидљивост значи да то не може да се гарантује – и деловали су као да су прихватили да не могу више самозадовољно да се ослањају на то да ће САД поштовати историјску обавезу према њиховој одбрани.

И, у том смислу, чак и ако Доктрина непредвидљивости потиче од мешавине свесног избора и Трампових веома реалних карактерних особина, она ипак функционише, макар на некима.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]