Папа Фрања је био гласни критичар моћних, његов утицај се осећао далеко изван вере

Током 12 изузетно утицајних година за Католичку цркву, папа Фрања је зашао на неистражену територију и чинио је то на начине који ће одјекивати дуго у будућности.

Утицај папе осећао се далеко изван вере.

Изменио је лице Католичке цркве, успео да се повеже са онима изван ње преко интервенција на крупним социјалним питањима и помогао је да се децентрализује Ватикан.

Папа Фрања је наступао са неформалношћу и осмехом који је опуштао људе приликом сусрета са њима.

Било је то веома симболично за начело његовог уверења да Црква треба да пружи руку људима и да се повеже са њима у њиховим свакодневним животима, где год у свету да живе.

Чинећи то, постао је оштар глас против штетних радњи велики земаља и изражени пацифиста.

У оквиру католицизма, свакако су постојали људи који су га критиковали.

Неки традиционалисти би поготово били често разљућени поступцима које су сматрали сувише радикалним отклоном од учења Цркве.

Било је и оних који су сматрали да је требало да буде прогресивнији.

Од његовог избора 2013. године, папа Фрања је деловао као човек коме се журило да промени центар гравитације Цркве, далеко од хијерархије и дубље у руке верника, где год на свету да су се налазили.

„На почетку мог папства, имао сам осећај да ће оно бити кратко: не више од три или четири године, мислио сам", рекао је папа Фрања у аутобиографији Нада објављеној у јануару 2025. године, књизи која пружа увид у папина размишљања о његовом властитом наслеђу.

Један од његових првих чинова као папе био је да се одрекне папског апартмана на трећем спрату Апостолске палате, одлучивши се уместо тога да живи у истој гостинској кући у којој је одседао још као кардинал.

Неки су то доживели као знак да се одриче разметљивих обележја папства и знак скрушености по којој ће свакако постати славан - преузео је, на крају крајева, име свеца који се залагао за права сиромашних.

Али главни разлог за одрицања од папског апартмана, како је касније објаснио, указивао је на још једну од његових главних карактеристика: волео је да буде у близини људи.

За њега је апартман деловао као отуђено и тешко место за примање гостију.

д

У гостинској кући био је окружен свештенством и ретко би дуго остајао сам.

На иностраним путовањима у више од 60 земаља, приликом аудијенција у Ватикану и током небројених других догађаја, било је веома очигледно да је бити близу људима, а поготово младима, његова животна снага.

Друштвена питања и „несавршени католици"

У оквиру католицизма, сигнализирао је радикалну промену тона по неким друштвеним питањима.

„У Цркви су сви добро дошли, чак и они који су разведени, чак и они који су хомосексуалци, чак и они који су трансродни", написао је у аутобиографији.

Имајући у виду да Црква није признавала развод према канонском закону и да су претходне папе говориле о хомосексуалности као поремећају а не „људској чињеници", као што је то чинио папа Фрања, ово је био отклон који је такође бринуо традиционалисте.

Али чини се да је папа желео да Црква истражи и разуме свакодневне муке људи у новом светлу.

Признао је властито путовање до сагледавања ствари другачије у односу на то како их је посматрао у прошлости.

Прогресивни су поздравили папино саосећање за, како је рекао, „несавршене католике", али је постојала и широка свест о томе да речи прихватања од понтифика могу имати ефекта и на оне изван Цркве.

„Први пут кад је група трансродних особа стигла у Ватикан, отишли су у сузама, ганути зато што сам их ухватио за руке, пољубио их... као да сам урадио нешто изузетно за њих! Али оне су кћери Божије", написао је он у Нади.

Папа Фрања је отворено осуђивао земље које сматрају хомосексуалност злочином, а говорио је и о разводу као понекад „морално нужном", позивајући се на случајеве породичног насиља.

Међутим, има оних који сугеришу да је папа могао да оде даље у подстицању на промену учења Цркве.

Хомосексуални „чинови" остају грех у католицизму, брак и даље може бити склопљен само између мушкарца и жене, развод се и даље званично не признаје, а сам папа је остао веома чврсто против промене рода и сурогат мајчинства.

Током читавог његовог папства, а и дуго пре тога, папа Фрања је такође увек остајао чврст у уверењу да жене не могу да буде свештенице.

Он, међутим, јесте описивао Цркву као „жену" и охрабривао пастве широм света да проналазе више лидерских улога за жене на начине који су у складу са католичким учењима која тренутно не дозвољавају женама да буду рукоположене.

Године 2021, сестра Рафаела Петрини била је именована за генералну секретарку папске државе, а под папом Фрањом Ватикан је отпочео текући процес истраживања да ли жене могу преузети улогу ђакона, асистирајући у богослужењима.

Ипак, неки реформисти су остали разочарани што није дошло до више напретка кад је у питању равноправност жена, у вери у којој су већина припадника цркве жене.

Током позније фазе његовог папства, папа је покренуо амбициозан трогодишњи консултантски процес са циљем процењивања мњења међу чак 1,4 милијарде католика.

Организоване су десетине хиљада слушалачких сесија широм планете, са намером да се на површину изнесу питања до којих је католицима највише стало.

Испоставило се да су улоге жене и начини на које би Црква могла постати инклузивнија за ЛГБТ+ католике били високо на тој листи.

Иако сам процес није довео до одлучних дела на било ком од ова два фронта, он јесте говорио много о жељи папе Фрање да његов понитификат не буде укорењен у Риму и клерицима, већ у животима верника из целог света.

Сложено наслеђе

Током читавог његовог папства, посебан нагласак стављан је на обраћање онима на економским и политичким маргинама, а његове речи и дела охрабривале су његове свештенике да постану ближи обесправљенима.

Питање достојанства за мигранте било је од огромне важности за њега током читавог његовог папства, али исто тако и градња мостова ка другим хришћанским деноминацијама, другим верама и онима који не верују.

Повремено би неким католичким традиционалистима папин однос са јавношћу деловао неодговарајуће за некога на његовом положају, попут његове посете центру за тражиоце азила надомак Рима у пролеће 2016. године кад је опрао и љубио стопала избеглица међу којима су били муслимани, хиндуси и коптски хришћани.

Поред тога што је почео страствено да стаје у одбрану миграната – једном отишавши да положи венац на водама где су погинули многи од њих на опасним путовањима – такође је повезао утицај климатских промена са сиромаштвом.

У говорима, па и оним пред америчким Конгресом, и у једном од најважнијих властитих дела енциклики Лаудато Си, папа Фрања је говорио о угрожавању животне средине које се своди на то да богате земље наносе штету сиромашним.

Изричито анти-ратно оријентисан, папа је често говорио о томе како је ратни сукоб исто што и неуспех.

Он је рат у Гази назвао „тероризмом" и од ране фазе позивао на примирје.

Срео се са породицама Израелаца које је отео Хамас 7. октобра 2023. године, али је страствено говорио о патњи палестинских цивила у Гази, нарочито деци, и свакодневно звао Цркву Свете породице у граду Гази.

Али неки су понекад жељу за градњом мостова доживљавали као препреку да папа Фрања заузме чврст став против разних злоупотреба.

У очима многих, није успео недвосмислено да осуди руску агресију на Украјину или да се позабави надзором и прогоном католика у Кини.

Од самог почетка његовог папства, чекали су га огромни задаци суочавања са злоупотребама које су биле много ближе кући.

Пошаст корупције одавно је харала вишим ешалонима Католичке цркве.

У раној фази, папа Фрања је угасио хиљаде неауторизованих рачуна у Ватиканској банци, а у другој половини његове владавине увео је нова правила за финансијску транспарентност.

По начину на који је решавао ужасе сексуалног злостављања деце почињених од оних који су имали везе са Католичком црквом било је савршено јасно да је знао да је то нешто по чему ће бити оцењиван.

„Од самог почетка мог папства, осећао сам да се од мене очекује да преузмем одговорност за све зло које су починили одређени свештеници", написао је он у Нади.

Као илустрацију размера проблема који и даље траје, Католичка црква је 2020. године објавила списак живих припадника свештенства само у САД за које се показало да су оптужени за сексуална злостављања - у њих је спадало и свештенство повезано са дечјом порнографијом и силовањем.

Било их је око 2.000.

„Уз срамоту и покајање, Црква мора да тражи опрост за стравичну штету коју је то свештенство нанело сексуалним злостављањем деце, што је злочин који оставља дубоке ране од бола", написао је он недавно.

Међу другим иницијативама, папа Фрања је увео правила која су значила да припадници Цркве имају одговорност да пријаве злостављање ако имају сазнања о њему, иначе ризикују да буду уклоњени са положаја.

Иако је правио грешке у проценама, повремено јавно подржавајући свештенство мада су постојали наводи да није успело да се избори са злостављањем, папа Фрања није оклевао да се извини за властите грешке и за тешке пропусте Цркве.

И у Ватикану и у иностранству често би се сретао са жртвама злостављања Цркве.

Извињавање за злостављања био је главни нагласак неких његових путовања у иностранство.

Огроман део наслеђа папе Фрање чини начин на који је променио више ешалоне Католичке цркве преко његовог избора нових кардинала.

Штавише, око 80 одсто кардинала који ће изабрати новог папу наименовао је сам папа Фрања.

Оно што је фасцинантно у вези са тим изборима је њихов диверзитет - многи од њих потицали су из Јужне Америке, Африке и Азије.

Део мисије папа Фрање био је да консолидује промену центра гравитације католицизма даље од Европе, где је он у паду, ка местима на којима цвета, и да се то одсликава у вођству саме Цркве.

Постхумне поплаве посвета њему у част из читавог света могле би бити један од знакова да та промена функционише.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу.

Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]