Амерички град у ком по закону морате поседовати ватрено оружје

Кенесо, у савезној држави Џорждији, има сва обележја како човек замишља градић на америчког Југу.

Мирис печених колачића шири се из пекаре Ханисакл бискитс енд бејкери док одјекује клопарање оближњег железничког воза.

То је оно место на ком младенци остављају руком исписане поруке захвалности у кафатеријама, хвалећи „угодну" атмосферу.

Али постоји још један аспект Кенесоа који би неке могао да изненади – градски закон из осамдесетих захтева од становника да поседују оружје и муницију.

„Није то као да идете около и носите га на бедрима као на Дивљем западу", каже Дерек Истерлинг, градоначелник већ трећи узастопни мандат и самопрокламовани „пензионисани припадник ратне морнарице".

„Нећемо вам куцати на врата и рећи: 'Дајте да видимо ваше оружје.'"

Закон о оружју Кенеоса јасно наводи: „Да би пружила и заштитила сигурност, безбедност и генералну добробит града и његових становника, свака глава домаћинства која живи у градским оквирима мора да поседује ватрено оружје, заједно са муницијом."

Становници са менталним или физичким инвалидитетом, осуђеници за тешка кривична дела или они којима то вера забрањује изузети су од овог закона.

Према сазнању градоначелника Истерлинга, и више других локалних званичника, није било кривичних гоњења нити хапшења због кршења Члана ИИ, Параграф 34-21, који је ступио на снагу 1982. године.

И нико са ким је разговарао ББЦ није могао да каже шта би била казна кад би се установило да кршите овај закон.

Ипак, градоначелник инсистира да то „није симболичан закон".

„Не радим ствари само представе ради."

За неке, закон је извор поноса, посвета градском прихватању културе оружја.

За друге, то је извор срамоте, страница у поглављу историје преко које би најрадије прешли.

Али главно уверење међу грађанина у вези са законом о оружју је да одржава Кенесо безбедним.

Муштерије које једу пицу на парче у локалној пицерији кажу: „Ако ништа друго, криминалци треба да се забрину, зато што ако провале у ваш дом, а ви сте тамо, не знају шта имате код себе."

Није било убистава у 2023. години, према подацима полицијске службе Кенесоа, али су зато била два самоубиства ватреним оружјем.

Блејк Ведерби, чувар Кенесоове прве баптистичке цркве, има другачије мишљење о томе зашто су насилни злочини тако малобројни.

„У питању је став према оружју овде у Кенесоу који спушта стопу злочина ватреним оружјем, а не оружје само", каже Ведерби.

„Није важно да ли је то пиштољ, или виљушка, или песница, или ципела са високом штиклом. Ми штитимо сами себе и наше комшије."

Пет Ферис, који је постао градски одборник у Кенесоу 1984. године, две године након што је усвојен закон, рекао је да је закон настао као „политички став више него било шта друго"

Након што је Мортон Гроува у Илиноису постао први амерички град у ком је забрањено власништво над оружјем, Кенесо је постао први град који је то изричито захтевао, завршивши у вестима широм земље.

Колумна у Њујорк тајмсу из 1982. године описала је званичника Кенесоа као „жовијалне" у вези са усвајањем закона, али је истакао да „јенки криминолози" то нису.

Часопис Пентхаус је објавио причу о овоме на насловници са речима Оружани град САД: Амерички град у ком је илегално не поседовати оружје одштампаним преко слике плавуше у црном бикинију.

Слични закони о ватреном оружју усвојени су у још најмање пет градова, међу њима у Ган Барел Ситију, у Тексасу, и Вирџину, у Јути.

За 40 година откако је изгласан овај закон у Кенесоу, Ферис каже да је његово постојање углавном изветрило из свести грађана.

„Не знам ни колико људи заправо зна да тај закон постоји", каже он.

Исте године кад је закон о ватреном оружју ступио на снагу, рођен је Ведерби, чувар цркве.

Он се присећа детињства у ком би његов отац у полушали говорио: „Не занима ме да ли ти се не свиђа оружје, то је закон."

„Учили су ме да ако си мушкарац, мораш да поседујеш оружје", каже он.

Он данас има 42. години, али је први пут пуцао из оружја са 12 година.

„Скоро сам га испустио колико ме је уплашио", каже он.

Ведерби је у једном тренутку поседовао више од 20 примерака ватреног оружја, али каже да сада нема ниједно.

Продавао их је током година – међу њима и комад који му је отац оставио у аманет кад је умро 2005. године – да би прегрмео тешка времена.

„Бензин ми је био потребнији од оружја", каже он.

Једно место на које је могао да оде да би продао властито ватрено оружје била је продавница оружја Диркрик лоцирана у главној улици у Кенесоу.

Џејмс Рејбан (36) ради у продавници оружја откако је завршио средњу школу.

То је породични посао, каже он, који су покренули његов отац и деда, од којих обојица могу да се затекну тамо данас; његов тата позади како рестаурира оружје, а његов деда на трему испред како се опушта у столици за љуљање.

Из очигледних разлога, Рејбан је љубитељ Кенесоовог закона о оружју.

Добар је, наиме, за посао.

„Кул ствар у вези са ватреним оружјем", каже он с искреним одушевљењем, „јесте да га људи купују за самоодбрану, али многи од њих га воле као некакво уметничко дело или биткоин – као редак и вредан предмет."

Међу десетинама и десетинама оружја која висе на зиду за продају налазе се и сачмарице двоцевке на црни барут – сличне мускети – као и неколико винчестерки „какве се више не праве" из 19. века.

У Кенесоу обожавање оружја је далекосежно и иде даље од власника продавница оружја и средовечних мушкараца.

Крис Велш, мајка две тинејџерке, не крије да поседује ватрено оружје.

Она лови, чланица је клуба љубитеља оружја и пуца на локалном стрелишту са своје две девојчице.

„Власница сам оружја", признаје она, наводећи лични инвентар у који спадају „ругер ручни пиштољ, берета, глок и пет-шест сачмарица."

Међутим, Велш није љубитељка закона о оружју у Кенесоу.

„Срамота ме је кад чујем да људи причају он том закону", каже Велш.

„То су само стари обичаји Кенесоа којих се људи држе као пијан плота."

Она би волела кад би се људи са стране кад помисле на њен град сетили паркова, школа и вредности заједнице – а не закона о оружју „због кога је људима непријатно".

„Кенесо је много више од тога", каже она.

Градска одборница Медлин Орочена слаже се да је закон „нешто што би људи волели да се не разглашава толико унаоколо".

„То је само мали историјски куриозитет о нашој заједници.", каже она.

„Становници ће или преврнути очима помало га се стидећи или ће му се смејати."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]