Екопоетика: Може ли књижевност да нас научи како да бринемо о природи

У срцу једне од најпознатијих прича америчке књижевности, романа Моби Дик Хермана Мелвила, крије се дубока и сложена веза између човека и природе, борба за разумевање и поштовање неухватљивог, дивљег света.

Кит, главни јунак, величанствени и мистериозни морски џин, није само животиња већ симбол природе која истовремено очарава, плаши и инспирише.

У бољем разумевању овог књижевног дела може нам помоћи екопоетика, уверен је Урош Ђурковић, књижевни критичар и теоретичар књижевности са Института за српску културу Приштина - Лепосавић на Косову.

„Екопоетику најједноставније можемо објаснити као спој књижевности и екологије.

„Екологија није само наука о очувању животне средине, она се бави стаништима и односима живих бића у екосистему, па је тако екопоетика нов начин гледања на књижевни текст који обраћа пажњу на ванкњижевну стварност", објашњава он за ББЦ на српском.

У свету суоченом с катастрофама изазваним климатским променама, масовним изумирањем врста и еколошком анксиозношћу, чини се да књижевност и уметност нису имуне на еколошке теме.

Напротив.

Постоје уметници и научници који су и еколошки активисти, али свако замишљање природе у књижевности може бити повезано са екопоетиком, додаје Ђурковић.

Кад проговоре корали

Капетан Ахаб, јунак романа Моби Дик, жели да убије белог кита, јер му је одгризао ногу кад га је ловио.

Зато окупља нову посаду и по други пут креће у лов, временом схватајући да не може да покори природу.

Скоро два века од настанка овог романа, уметнике и даље заокупља живи свет.

Размишљање о томе шта је природа, шта знамо о њој и како су та знања сачувана је кључ екопоетике, каже песник и Томислав Аугустинчић за ББЦ на српском.

„Чини ми се да екопоетику другачијом од књижевности чини тежња за критичким промишљањем", објашњава он.

Док је током прошлог лета боравио на Зларину, острву у Хрватској, инспирисали су га корали, ситни морски организми који живе у колонијама и граде коралне гребене спајајући органско и неорганско.

Ипак, веровао је да није довољно да само опише природу.

Пошто је уједно и антрополог, бавио се путем корала од морских дубина до златара и продавница, односно начинима на које их људи деценијама користе и злоупотребљавају.

„Трагао сам не за мотивима колико за умреженостима, одразима и учинцима људске употребе.

„Претерана експлоатација корала у 19. и 20. веку довела до савременог еколошке конзервације која угрожава медитеранске предузетнике; јер су уплетени у глобалне односе експлоатација и капитала".

Боравак у природи је кључан за екопоетику, верује песникиња Јелена Жугић.

Када пишемо о природи, често то радимо као да смо од ње одвојени, као спољни посматрачи, али права промена настаје кад дозволимо себи да будемо њен део, објашњава она за ББЦ на српском.

Када као писци не бирате град или природу, средиште или обод - настаје својеврсна симбиоза.

„Станете у центар живе енергије веће од себе, покушате да јој помогнете да замахне даље своје силе, и да оне природно животним потенцијалом, просто прелију све остало", описује песникиња сопствено стваралаштво.

Природа као дом

Иако се корени екопоетике могу пронаћи у ранијој књижевној традицији, она се појавила крајем 20. и почетком 21. века.

Када је 1975. године збирка песма „Острво корњача“ (Turtle island) америчког песника Герија Снајдера освојила Пулицерову награду, био је то доказ да књижевност и екологија могу да створе заједницу.

Стихови о дивљим планинама, медведима, ветру, води и митовима инспирисали су генерацију еколошких активиста.

Његове песме постале су део еколошког покрета 1970-их година у Америци и надахнуле су не само читаоце, вец́ и политичке иницијативе, попут заштите шума на западној обали Сједињених Држава.

Екопоетика нам пружа перспективу у чијем центру није човек, проматра шта нам поручује окружење, као активини чинилац радње, објашњава Урош Ђурковић.

Снајдер је повезао источну духовност, екологију и песнички језик..

„Природа није место за посету. Она је дом", говорио је Снајдер.

У екопоетици се користи термин „оикос", што значи куц́а или место становања, објашњава Урош Ђурковић.

„Природа је човеков дом", али и сам процес писања поезије може бити „једна врста повратка дому.“

Због ширине научног поља којим се бави, екопоетика може бити повезана и са феминизмом, друштвеним покретом који се залаже за равноправност полова.

Екофеминизам обухвата идеју да су потчињавање природе и потчињавање жена блиско повезани.

„Простор куће је везан за женски принцип и везан је за природу, док је простор ван дома за мушкарца, али и за културу.

„Дакле, за традиционално патријархално виђење мушкарац је онај који преноси културу, али је он ван дома, и управо овим динамикама се баве екофеминисткиње", додаје Ђурковић.

Класици кроз сочиво природе

„Ливада крај реке сања. Зрикавци тужни зричу. Помрлих трава душе

још лебде врх откоса што се лагано суше. О, ви не знате тужну о смрти трава причу."

Песма о покошеној ливади, написана средином 20. века српске списатељице Десанке Максимовић може бити један од примера екопоетике.

„Екопоетски нису само текстови који имају непосредан политички ангажман и не морају бити везана само за савремену књижевност или научну фантастику, већ екокритика може бити сочиво кроз које посматрамо канонска књижевна дела.

„Кроз ову перспективу покушавамо да превазиђемо границе између културе и природе", каже Ђурковић.

Екокритика, као грана књижевне теорије и интердисциплинарне анализе, испитује однос између човека, језика и природе, отварајући простор за ново разумевање текста и света у ком се он чита.

„Екокритика је академска дисциплина која проучава природу, док екопоетика подразумева и моменат стваралаштва", додаје Ђурковић.

Поезија српских песника попут Стевана Раичковића, Десанке Максимовић и Васка Попе може бити посматрана у том кључу, објашњава он.

Тако је, рецимо, и Одисеја, један од античких епова европске књижевности, екопоетско путовање кроз свет природних сила.

Одисеј не осваја природу, већ је препуштен њеним законима, пловећи морем.

Слично је са и делом Бура, чувеног енглеског писца Вилијама Шекспира, где је море место бродолома и започињања радње.

„Море је активни учесник, и заједно са океанима, и другим воденим просторима проучава се у оквиру плаве хуманистике, дисциплине која се бави начином на који су море и океан обликовали људску машту.

„Што нам само показује колико је екопоетика широка и шта све обухвата", додаје Ђурковић.

Српски научници у светлу екопоетике

И прозна дела српских научника могу се проматрати кроз екопоетику, верује Ђурковић.

Широки зелени пашњак кроз који се смењују годишња доба и путовање, чији је главни јунак грудва снега изашао је из пера српског научника астронома и математичара Милутина Миланковића.

„Ја сам од снега начинио једну малу грудву и бацио је тако да се котрља низ брег.

„При сваком своме обртају, та груда нешто доживи.

„Овде се утиснула у њу борова иглица, овде зрнце шљунка, онде камичак.

„Она се котрља даље и бива све већа, остављајући траг у снегу", пише он.

„Слично је и са писањем Атанасија Стојковића, аутора прве књиге из физике на српском или Николе Тесле, свуда где можемо уочити како се научни концепти могу јављати у литератури", додаје он.

То што у књижевности можемо да „пронађемо одбљеске социологије, психологије, али и природних наука, само говори о њеној дубини."

„А екопоетика нам помаже да кроз литературу изградимо и сачувамо свет који нас окружује", закључује Ђурковић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]