Љубав, губитак и дужност: Украјински фото-репортери причају приче о рату

За три године откако је Русија покренула потпуну инвазију на Украјину, стотине фотографа документовале су утицај рата на људе на фронту и у цивилним областима. Неки од њих поделили су са нама приче о њиховим фотографијама које су објављене у ББЦ-јевим репортажама од фебруара 2022. године.

Влада и Константин Либеров

Пре избијања потпуног рата, брачни тандем радио је свадбене фотографије и портрете у црноморском лучком граду Одеси.

Убрзо су се пребацили са „овековечавања љубавних прича на документовање руских ратних злочина", присећа се Влада.

Она из прве руке познаје ризике њеног посла.

После експлозије приликом посете Доњецкој области 2023. године, остала је са шрапнелом заглављеним дубоко у њеном боку, за који су лекари проценили да не може да се извади.

Ова моћна слика Константина Либерова, настала лета 2024. године, појављивала се у ББЦ-јевим извештајима о украјинској офанзиви преко руске границе у Курску.

На њој се види војник како теши очајног друга након повратка из напада у којем им је страдало неколико сабораца.

За Либерова ова слика одражава део збуњености овом операцијом у оквиру саме војске.

„Изгубити пријатеља у нападу унутар Русије, уместо током одбране наше земље у Украјини, веома је тешко", рекао је он.

„Направио сам ову фотографију због емотивног ефекта који је све то оставило на мене. Она говори много о ситуацији и колико им је било тешко."

Фотографисање тако дубоко потресних сцена оставило је трага на овим локалним фото-репортерима.

„То није нешто о чему разговарамо превише са колегама, јер је сувише болно", каже Влада.

„Налазите се у веома тешкој ситуацији, а нико до краја не зна које би могло да буде решење."

Једна њена фотографија из 2023. године дочарава припадника украјинске полицијске јединице Бели анђели после неуспешног покушаја да убеди једног од последњих становника да напусти источни град Авдејевеку пре него што упадну руске снаге.

Прича је била део ББЦ-јевог чланка о разорном 24-часовном руском бомбардовању.

Човек је тражио од полиције да евакуише његовог брата из подрума изгореле зграде, али је он и даље одбијао да оде.

„Наредног дана нисмо могли да се вратимо због жестоког гранатирања", присећа се Влада.

„Ситуација се значајно погоршала и нисам сигурна да је могао да преживи. Боли кад не можете да се вратите на та места."

После документовања толико много губитака и патње, брачни пар је почео више да цени тренутка радости.

Дмитро, који се борио у Украјини више од деценије, фотографисан је пошто му се жена породила.

„Навикли смо се да га сликамо по рововима.

„А онда видите овог крупног, храброг војника како плаче док узима малу ћерку у руке и ви схватите да се војници попут њега боре за овакве тренутке. Не само за себе, већ и за свакога у Украјини."

Валерија Деменко

Од 2016. године, Валерија Деменко бележи рад украјинске државне службе за хитне случајеве (ДСНС) у североисточној области Суми, и она се сада придружује спасилачким тимовима који се шаљу у области погођене руским гранатирањем.

„Увек је тешко...

„Никад не знате каква вас опасност чека. Посебно је тешко кад нападну стамбене зграде."

Један тренутак који јој се урезао у сећање везан је за упечатљив призор припадника хитних служби на згаришту петоспратне зграде која се срушила после руског гранатирања, са становницима који су још били унутра.

Валерија се присећа како су радници хитне службе били присутни на локацији четири дана заредом.

Пронашли су четворо мртвих, али никад нису успели да пронађу тело нестале девојчице.

„На једном од виших спратова била је лутка...

„То је значило да је дете живело тамо, а могло је и да буде више деце."

Иако су све њене колеге емоционално на ивици, она жели да свет види њен рад.

„Дајемо из себе последњи трачак снаге да бисмо документовали руске злочине против мирољубивих Украјинца."

Александар Ермоченко

Александар Ермоченко је провео последњих 11 година документујући украјински рат као фото-репортер у источној Доњецкој области.

И он је често извештавао о територији под руском контролом, али „никад није помислио да ће фотографисати рат код куће".

„Страх на лицу власника уништене куће исти је с обе стране фронта. Увек је важно показати да је крв исте црвене боје."

ББЦ има мање приступа фото-репортерима који извештавају из Русије, јер Кремљ ограничава приступ међународним новинарима, а руске новинске агенције су углавном државне.

ББЦ се обратио руском фотографу да допринесе овој причи, али није добио никакав одговор.

На слици изнад, Ермоченко је забележио веселе руске активисте 21. фебруара 2022. године пошто је Владимир Путин прогласио њихову источну област независном.

Она је објављена у склопу ББЦ-јеве репортаже тог судбоносног тренутка.

Он описује како је фотографија настала „случајно" – снажан подсетник потенцијалног утицаја фотографове одлуке да у делићу секунду подигне фото-апарат.

Украјина је саопштила да је 300 људи погинуло кад су руски авиони бомбардовали маријупољско позориште у марту 2022. године.

Наредног месеца, Александар Ермоченко је направио ову слику, која се појављује у ББЦ-јевом извештају, а на којој фотограф дочарава последице масакра заједно са свакодневним животом.

„Разарање је било апсолутно", присећа се он, „са уништеним деветоспратницама које су изгледале као холивудска сценографија. Али биле су стварне и у њима су донедавно живели људи."

„Највише је изненађивало то да се живот настављао, упркос борбама у суседним улицама. Људи су деловали смирено, али су заправо били дубоко шокирани свиме што се дешава."

Ова фотографија, која је искоришћена у ББЦ-јевом извештавању уживо током гранатирања нуклеарне електране Запорожје, у новембру 2022. године, илуструје све потешкоће у фотографисању рата.

„Слике електране биле су ретке у то време", каже Ермоченко.

„Стално је била чувана, мада војници сами за себе савршено илуструју ту ситуацију."

Упркос изазовима са којима се суочавају он и његове колеге, он каже да „рат не само да је део моје професионалне каријере, већ велики део мог читавог живота... без обзира на толико је тешко, ја ћу наставити даље."

Алина Смутко

Живећи у Кијеву, Алина Смутко разуме људску цену овог рата као фото-репортерке, али и из личног искуства.

„Доживљавала сам руске пројектиле и нападе дроном на град малтене нон-стоп за три године.

„Током тог времена, непрестано сам се бринула за моје родитеље, дете, пријатеље и колеге."

Она се осећа срећном зато што је њен дом остао нетакнут а њени најмилији живи, пошто је гледала ракетни напад на њену четврт са прозора спаваће собе.

Испрва би она, њени пријатељи и породица звали једни друге свакодневно после потпуне руске инвазије.

Али учесталост напада натерала је становнике да науче да живе са ратом и одрже живот нормалним колико је то уопште могуће.

Цена по њену професију била је велика.

„Виђамо како наше колеге – поготово фото-репортери – гину или бивају рањени током ове инвазије.

„Изгубили смо једног од наших чланова тима, а још један колега је био тешко рањен."

Смутко се труди да не „размишља превише" о ономе што ради, али верује да је важно делити последице рата са светом.

„Мислим да то помаже на неки начин, али не верујем у идеју да слика може да заустави рат. Да може, не бисмо изгубили оволико много живота овде."

„И даље верујем да је бележење свега важно. Зато што ако нешто није фотографисано, онда се није ни догодило."

„Овај посао мора да се ради... Ја само дајем све од себе."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]