'Била сам на ивици самоубиства, а сада помажем мајкама са постпорођајном депресијом'

Неки очеви прже лук, муте јаја и сецкају поврће око стола, док други љуљају новорођенчад.

Деца се играју играчкама под будним оком њихових мајки.

Усред ужурбане атмосфере на кулинарској радионици у Џакарти, главном граду Индонезије, парови отварају душу.

Многе жене се боре са депресијом, анксиозношћу или другим менталним проблемима.

То је борба коју веома добро познаје Нур Јанајирах, оснивачица организације МотхерХопе Индонесиа која води ове радионице.

Пре 12 година, одлучила је да себи одузме живот.

Међутим, док је гледала у очи њене тада деветомесечне ћерке, нешто се променило.

„Додирнула сам њену кожу, осетила њен мирис... и помислила: 'Морам да оздравим због овог детета'”, каже Нур.

Затруднела је само три месеца након што је у 28. недељи трудноће добила мртворођену бебу.

Због ове трауме, ризичне трудноће коју је имала и притиска друштва да буде савршена мајка, осећала се безнадежно.

Није могла да спава и једва је успевала да се брине о њеној беби.

Након тог преломног тренутка, потражила је помоћ психијатра и дијагностикована јој је постпорођајна депресија.

У земљама у развоју, свака пета породиља доживи неки поремећај менталног здравља, најчешће депресију, показују подаци Светске здравствене организације, (СЗО).

Хормонске промене током и након трудноће могу да имају јак утицај на психичко стање, а додатни чиниоци као што су трауматичан порођај, сиромаштво или губитак блиске особе додатно погоршавају ситуацију.

Нур је девет месеци патила у тишини.

„Нико није разумео, нико ми није пружио никакве информације”, каже.

„Када сам се опоравила... пожелела сам да другим женама пружим подршку коју ја нисам имала”.

Данас организација МотхерХопе Индонесиа има 200 обучених волонтера, води групе за подршку, организује кулинарске радионице за очеве, и на друштвеној мрежи Фејсбуку има заједницу од 58.000 чланова.

Надија је дошла на радионици да подели њену причу.

После рођења првог детета, борила се са депресијом и анксиозношћу.

„Дуго сам била тужна.

„Нисам могла да спавам, било је неподношљиво, нисам имала воље ни да једем”, каже.

„Знала је да заплаче или се узнемири без икаквог разлога”, каже њен супруг Ракеан.

„Нисам знао како да јој помогнем”.

Али када је почео да долази на радионице, научио је како да јој буде подршка.

Каже да је чистио, мењао пелене и бринуо о беби.

„Сада када моја супруга заплаче или делује исцрпљено, знам шта да радим”, каже он.

Надија је добила терапију и психолошку подршку, и жели да друге мајке знају да је опоравак могућ.

Њихова ћерка сада има пет година, а син три, и Ракеан јој пружа утеху у тешким тренуцима.

„Када каже 'нисам добра мајка'... уверим је да јесте”, додаје он.

ББЦ је са женама у три земље разговарао о иницијативама у њиховим заједницама које мајкама пружају подршку у вези са менталним здрављем, а које су углавном покренуле жене које су имале слична искуства.

Докторка Нирџа Чоудхари, специјалисткиња за ментално здравље у Светској здравственој организацији, каже да овакви примери показују како лично искуство „јача поверење и осећај блискости” и чини оне који су проживели слична искуства буду „ефикасни пружаоци подршке”.

Она наглашава да интервенције на нивоу заједнице, које не захтевају велика улагања, могу значајно да унапреде ментално здравље мајки у земљама са нижим и средњим приходима.

Ипак, додаје да су одговарајућа обука и надзор стручњака „неопходни”.

Више од 8.000 километара даље, у Зимбабвеу, и Енџи Мкоринго је због сопствене борбе са менталним проблемима, одлучила да предузме нешто.

Након рођења ћерке пре 27 година, Енџи се обузеле застрашујуће мисли.

„Помишљала сам: 'Шта ако узмем овај јастук и угушим моје дете?'”, присећа се.

„Такође бих стајала у кухињи држећи нож у руци, обузета страхом од онога што бих могла да урадим”.

Касније је сазнала да пати од перинаталног опсесивно-компулзивног поремећаја (ПОКП), облика анксиозности који може да се јави током трудноће или у року од годину дана након порођаја.

Плашила се да о томе говори породици, па је помоћ потражила од свештеника.

Али, њене мисли су протумачене као грех, због чега се осећала очајно и напуштено.

Тек када јој је ћерка постала тинејџерка, Енџи је званично дијагностикован опсесивно-компулзивни поремећај и добила је терапију.

„Осећала сам као да сам се поново рођена”, каже.

Данас подиже свест о овом поремећају путем друштвених мрежа, радијских емисија и радионица, а породичну кућу је претворила у центар за подршку.

Основала је организацију ОЦД Труст и наставила да шири информације и пружа подршку женама који пролазе кроз слична искуства.

Психолошкиња Тафадзва Мугазамби-Меки каже да се у Зимбабвеу већ дуго не пружа одговарајућа подршка менталном здрављу жена у периоду око порођаја.

Данас је мајка троје деце, али је имала спонтани побачај и проблеме да затрудни вантелесном оплодњом.

Каже да је тада постала свесна колико је ментално здравље у њеној земљи обавијено митовима и стигмом, и зато је основала организацију САЛТ Африца.

Назив је скраћеница од Сомеоне Алwаyс Листенс То Yоу (Увек постоји неко да те саслуша), а организација делује у породилишту Мбуја Неханда у главном граду Харареу.

На првом спрату болнице је приватна соба са кревецем у углу, чији зидови су осликани ружама.

Ту породице које су изгубиле бебу могу да виде и држе тела њихове преминуле деце, што може да им помогне да прихвате губитак.

Организација САЛТ је ову просторију уредила пошто је пружила подршку породици која је добила осму мртворођену бебу.

У приземљу су отворили посебно одељење за мајке које су изгубиле бебу током порођаја да их одвоје од оних које славе рођење и држе новорођенчад у наручју.

САЛТ такође пружа подршку мајкама превремено рођених беба, које су, каже Мугазамби-Меки, често изложене „подсмеху и оптужбама за развратност”.

Стручњаци истичу да је изузетно важно информисати жене о менталном здрављу још у раном периоду трудноће, што је управо циљ друге иницијативе у Гамбији.

Група жена, одевена у јарку, шарену одећу, њише се и тапше у ритму импровизованог бубња.

Једна певачица изговара стих, а остале углас понављају.

Неке труднице устају и почињу да плешу.

Иако је певање весело, у римама су уткане озбиљне поруке о физичком и менталном здрављу будућих мајки - од узимања гвожђа, до избегавања стреса.

Циљ пројекта ЦХИМЕ (Здравствена интервенција у заједници кроз музичко ангажовање) је да помоћу ових музичких окупљања смањи анксиозност, поправи расположење и подстакне друштвено повезивање жена.

Извођачице су такозване Канyеленг, жене познате по музици и хумору, које често наступају на догађајима као што су свадби, и углавном су имале проблеме са зачећем, или су изгубиле бебу.

Џара Марега, руководитељка Националног програма за ментално здравље Гамбије, објашњава да се оне сматрају „рањеним исцелитељкама”, женама које су се опоравиле након тешких искустава и сада помажу другима.

Њихов рад је „у складу са снажном културном и усменом традицијом наше земље”, каже она.

„Музика природно руши баријере”.

Истраживање које су спровели научници из Уједињеног Краљевства и Јужноафричке Републике показало је да су труднице које су присуствовале овим окупљањима имале значајно мање симптома депресије.

Слични приступи се тренутно испитују у Јужноафричкој Републици и Лесоту, уз подршку Британског националног института за здравствена истраживања.

И овде стигма и неразумевање представљају проблем, као и у Индонезији и Зимбабвеу.

Међутим, женама као што су Енџи и Нур много је помогло што су поделиле њихова искуства.

„Што сам више говорила о мом искуству, то сам се брже и боље опорављала”, каже Енџи.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]