'Још само овај пут и престајем': Постоји ли зависност од шећера

Слаткиши и ја смо одувек имали токсичан однос.

Пре месец дана сам одлучила да ћемо шећер и ја заувек раскрстити.

Није ми било нимало лако.

Од малена сам после сваког оброка „морала" да узмем макар коцкицу чоколаде (а често и по неколико табли, да се не лажемо).

Слатко је увек било ту: уз учење, уз стрес, уз радост.

Међутим, овог пута решила сам - нема више поноћних достава палачинки са кремом, нема чоколадица на послу, нема торте на прославама, па чак ни шећера у кафи.

Ово је мој мали дневник одвикавања од шећера и покушај да раскинем са најслађом „зависношћу".

„Унос шећера не може да се поистовети са уносом психоактивних супстанци које изазивају зависност о којој ми говоримо у класичној медицинској терминологији", каже ендокринолошкиња Наташа Рајковић за ББЦ на српском.

Ипак, конзумирање шећера подиже ниво допамина и тиме покреће осећај задовољства, сличан осећају после уноса неких психоактивних супстанци, додаје.

Допамин је неуротрансмитер, што значи да је то хемикалија која преноси поруке међу нервима у мозгу.

Шећери се додају некој прерађеној храни да би била укуснија, маснија и „издашнија", а њихов утицај није само на непце, већ и на мозак.

Због снажне стимулације центра награде, научници деценијама расправљају да ли је могуће развити зависност од шећера.

Истраживања спроведена у последњих пет година показала су да исхрана са више од 150 грама шећера дневно смањује осетљивост на инсулин и повећава ризик од повишеног крвног притиска и холестерола.

„Проблем није само што шећер утиче на ниво инсулина, већ и што може да доведе до појаве дијабетеса", објашњава нутрициониста Ђорђе Пејић за ББЦ на српском.

„Велике количине слаткиша утичу на метаболизам масних киселина и триглицерида, а то може да узрокује повишени холестерол, масну јетру и поремећај метаболизма", додаје.

Дијабетес, или шећерна болест, хронични је поремећај метаболизма који настаје када тело не производи довољно инсулина или га не користи ефикасно.

Инсулин је хормон који регулише ниво шећера (глукозе) у крви.

Светска здравствена организација 14. новембра обележава дан дијабетеса, болести која погађа људе различите старосне доби - од детињства до старости.

Дан први: У каквој су вези шећер и допамин?

Првог дана сам углавном јела поврће и пила воду.

Избегавала сам кафу, да не бих дошла у искушење да је засладим.

Око поднева је почела нервоза.

Шетала сам по канцеларији, гледала у кутију са кексом на столу.

Неко од колега је рекао да иде до продавнице и питао ме желим ли нешто слатко.

„Желим све", помислила сам у себи.

„Не хвала, избегавам слаткише ових дана", изговорила сам наглас, и осетила незадовољство.

Када једемо шећер, осећамо уживање, јер сахароза активира рецепторе слатког укуса у устима, каже Пејић.

„Кад смо изложени стимулансу награде, мозак реагује тако што лучи допамин, али врло брзо улазимо у тај зачаран круг, јер желимо опет да дођемо до тог задовољства као кад смо узели шећер", додаје он.

Експерименти и на животињама и на људима показали су колико снажно шећер активира путеве награђивања, писао је раније ББЦ.

Шећер може да их активира било да се осети у устима или лучи у крвоток, што су показала истраживања на мишевима.

„Постоји одређена врста толеранције на унос угљених хидрата и зато су нам потребне вече количине да бисмо добили ефекат задовољства", каже Рајковић.

Угљени хидрати су кључни део исхране за енергију телу, а има их у намирницама попут хлеба, житарица, воћа, поврћа и млечних производа.

„У ретким ситуацијама код људи који имају инсулинску резистенцију, унос шећера може да доведе до пада шећера у крви и неопходности да опет унесе нешто слатко, што подсећа на физичку зависност од слаткиша", каже докторка.

Али, наставља, само подсећа и није идентична физичкој зависности од психоактивних сусптанци.

Инсулинска резистенција је метаболички поремећај у којем ћелије постају неосетљиве на инсулин, хормон који регулише ниво шећера у крви.

Управо су инсулинска резистенција и слабији квалитет ћелије панкреаса која производи инсулин разлог за настанак дијабетеса типа два или шећерне болести, каже докторка Рајковић.

Дијабетес типа два, често називан и дијабетесом одраслих, честа је болест код које долази до немогућности и организма да одговарајуће искористи шећер у организму.

Симптоми су углавном појачана жеђ, учестало мокрење и стална глад.

Велики унос хране богате угљеним хидратима као што су слаткиши, хлеб, пите, пецива утичу на развој инсулинске резистенције чији следећа фаза може да буде и дијабетес типа два, додаје она.

„Неки људи имају слабији квалитет ћелије панкреаса која лучи инсулин.

„Ако повећано уносе шећер дуже време, онда панкреас губи капацитет за лучење инсулина и долази до развоја шећерне болести", каже ендокринолошкиња.

Панкреас, или гуштерача, јесте жлезда која се налази иза желуца и има две главне функције: лучење ензима за варење у танко црево и лучење хормона попут инсулина и глукагона у крв.

Дан два: Шта се дешава у нашем телу када се избаци шећер?

Следећег дана чекала су ме нова искушења.

Прво је била торта коју је донео колега.

Гледала сам шлагасти слаткиш на столу и слушала друге да коментаришу како је укусан.

Издржала сам некако, мало ме је болела глава и била сам уморна.

И завидела сам свима који су уживали у том слаткишу.

Други тежак задатак је био - не јести после изласка у град.

Док су моје другарице поручивале брзу храну пуну намаза и додатака (такође пуних шећера), стајала сам удаљена неколико метара од њих.

Осетила сам глад и завист - опет.

Смањењем уноса шећера смањује се и унос калорија што може да помогне код губитка килограма.

Ипак, јављају се одређене физичке сметње као што су лоше расположење, анксиозност, ментална замагљеност и жудња за храном, уз главобоље, замор и вртоглавицу.

Разлози тих нуспојава до сада нису до краја објашњени.

Ово је такозвана „шећерна апстиненцијална криза."

Смањење допамина би могло да утиче на више можданих система одједном, што изазива непријатност - менталну и физичку.

Једно истраживање на гојазним адолесцентима показало је јасне симптоме апстиненције и појачану жудњу када би престали са уносом шећера.

То значи да избацивање шећера из исхране може да буде веома непријатно, и ментално и физички, каже Пејић.

„Као и код било које друге промене исхране, кључно је истрајавање.

„Важно је, међутим, прихватити и да шећер није сам по себи лош, већ да га само треба јести умерено, уз здраву исхрану и вежбу", додаје он.

Слаткиши су саставни део исхране Београђанина Јакова Поњавића још од детињства.

„Кад сам као мали одлазио код бабе у село, често сам, ако не би било ничег слатког, јео коцке шећера", каже он.

Временом је научио да шећер може лоше да утиче на физичко здравље, али и на расположење и решио је да промени навике.

„Било је тешко, али сам се осећао много боље.

„Ипак, после неког времена мало по мало, опет сам у исхрану вратио слаткише и шећер у другим облицима."

Како шећер утиче на тело?

Прекомеран унос рафинисаног шећера утиче на:

Извор: Харвард Медицал Сцхоол

Који све шећери постоје?

Врсте шећера могу се поделити на једноставне (састоје се од једног молекула) и сложеније (имају више молекула).

Међу најчешћим једноставним шећерима су глукоза, фруктоза (воћни шећер), сахароза, лактоза (млечни шећер) и малтоза.

Глукоза је основни облик шећера у људском телу.

Има је у воћу, меду и поврћу.

Стони шећер, познат као сахароза, може да се пронађе у шећерној трсци, шећерној репи, док су глукоза и фруктоза главни састојци меда.

Малтоза се често користи у производњи пива и других ферментисаних производа, а има је у житарицама, попут јечма.

„Различити шећери имају различити гликемијски индекс", каже нутрициониста Пејић.

Гликемијски индекс (ГИ) је вредност која показује колико брзо намирница подиже ниво шећера у крви после конзумирања, а креће се на скали од 0 до 100.

„Намирнице са више фруктозе, имају мањи гликемијски индекс што значи да се лакше разлажу у организму", додаје он.

Ипак, без обзира на то који тип шећера је у питању, они имају високу енергетску вредност, додаје.

„Разлика је само у гликемијском индексу.

„Једноставно, малина ће мање, а банана више да подигне нови шећера у крви", додаје Пејић.

Дан трећи: Како смањити унос шећера?

На тржишту се све чешће могу наћи заслађивачи који се промовишу као природни и здравији, попут агаве или јаворовог сирупа, каже нутрициониста.

„Ипак, њихова хемијска структура врло је слична обичном шећеру и организам их на сличан начин метаболише.

„Ти заслађивачи нису потпуно безопасни, само се другачије маркетиншки представљају", додаје Пејић.

Ипак, кокосов шећер, који има најнижи гликемијски индекс међу природним заслађивачима, може да буде једна од замена.

„У малој количини неће значајно подићи ниво инсулина, а садржи и нешто биљних влакана, што га чини најмање штетним у поређењу са осталима", додаје он.

Избацивање слаткиша и кондиторских производа најважнији је корак ка здравијој исхрани, поручују са Харварда.

Ипак, шећер често уносимо „скривено".

„Увек треба читати декларације, јер се шећер налази и у намирницама које не доживљавамо као слатке, попут хлеба, умака, кечапа и мајонеза", каже Пејић.

Све што има „више од пет грама шећера на 100 грама производа не спада у најздравије опције".

Најчешће „замке" су грицкалице, намази, готови сосови и прелив​и, као и индустријски пекарски производи.

„Идеално би било да се производи са већом количином шећера конзумирају највише једном у три дана, уз уравнотежену исхрану", каже Пејић.

Проблем је, додаје, што се ретко остане само на једној коцкици чоколаде.

„Шећер ремети хормоне лептин и грелин, који контролишу осећај глади и ситости.

„Због тога мозак после уноса већих количина шећера не региструје ситост на време".

Тако се може упасти у зачарани круг.

„Једемо више него што смо планирали, а глад се брже враћа", закључује нутрициониста.

Да не би осећао нервозу и узнемиреност, 45-годишњи Зоран Јанковић врло ретко прескочи слаткише током дана.

Некад и дан започиње тако.

„Неколико пута ми се десило да сам јео торту или чоколаду за доручак", каже за ББЦ.

И код мене је слично.

Следећег јутра за доручак сам поручила палачинке с кремом и кексом.

Био је викенд, било је девет сати ујутру и више ми није било стало до одлучности.

Још само овај пут, рекла сам себи, а после можда могу да потражим неке здравије опције.

А можда сам саму себе лагала (опет).

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]