'Прва српска пијанисткиња': Ко је била Јованка Стојковић

Била је ученица прослављеног Франца Листа, који ју је назвао најбољом пијанисткињом 19. века.

Песници Лаза Костић, Аугуст Шеноа и Јован Суботић написали су стихове у њену част.

„На српском музичком небу Јованка Стојковић се, попут метеора, појавила у пролеће 1872. године.

„За историју српске музике значајна је као један од весника музичког професионализма", каже Александар Васић, професор из Музиколошког института Српске академије наука и уметности (САНУ) за ББЦ на српском.

Прва професионална пијанисткиња српског порекла наступала је у градовима широм Европе - од Београду преко Рима и Париза до Москве, а на концертима је изводила нека од најпознатијих дела европске клавирске музике.

Истраживачи, попут Васића, утврдили су и да је компоновала музику, мада њена ауторска дела нису сачувана. Бавила се и оперским певањем.

Улица у новосадском насељу Сајлово и сокак у београдском насељу Борча носе њено име.

Ко је била Јованка Стојковић?

Српкиња из Темишвара, града на југу данашње Румуније.

У свет класичне музике, којим су дуго доминирали мушкарци, у 19. веку су коначно ушле и талентоване музичарке, попут Кларе Шуман (1819-96) и Арабеле Годар (1836-1922).

У то време, на европској сцени појављује се и пијанисткиња српског порекла Јованка Стојковић, чија је биографија до данас обавијена велом мистерије.

„Историјски подаци о њој нису обједињени", каже Војна Оливера Нешић, композиторка и председница удружења „Жене у музици".

Изузев малобројних академских радова, у постојећим публикацијама које се баве музичаркама још увек није добила простор какав заслужује, оцењује Нешић.

Све до 2006. године, није био познат ни тачан датум њеног рођења.

Међутим, Стеван Бугарски, истраживач српске културне баштине у Румунији, пронашао је крштеницу Јованке Стојковић и објавио је у Темишварском зборнику почетком двехиљадитих.

Рођена је 5. марта 1852. у тадашњој Аустроугарској монархији као Ирен Јоана Лудовика Стојковић, пише у крштеници.

Дете је из ванбрачне заједнице православног племића Петра Стојковића и трговачке ћерке Јоане Бухлер, римокатолкиње.

Готово се ништа не зна о њеном детињству, осим да је до своје осамнаесте године живела у Прагу и Бечу.

Клавир је прво учила код чешког виртуоза и композитора Александра Драјшока, а потом и Франца Листа, једног од најбољих пијаниста свих времена и водећих представника европског романтизма.

У време када је живела и радила, фотографија је тек била у повоју, а кинематографија је зачета тек три године након њене смрти.

„Због тога не постоји ниједан снимак са њених концерата, па је можемо проучавати само на основу текстова који су излазили у оновременој штампи", појашњава Васић.

Стојковић је у новинама први пут поменута марта 1872. године, захваљујући Бранку Мушицком, књижевном преводиоцу и критичару.

„У веома сиромашној уметничкој градини српској пупи цветак, који својим мирисом мало да не ће надмирисати све друге и другове.

„То је Јованка Стојковићева, млада и лепа Српкиња из Темишвара…", писало је у тексту објављеном у новосадском листу „Позориште".

Те године, „са усхићењем" су је слушали на турнеји у градовима широм Аустроугарске, пише Васић у истраживању.

Покушај „политичке саботаже", додаје, доживела је само у Сомбору, где су поједини Мађари враћали карте, сазнавши за њену националност.

После ове турнеје, отишла је у Милано на студије соло певања.

У годинама које су уследиле, наступала је у Београду као камерна музичарка, соло певачица и композиторка.

Изгубљене композиције

Сачуваних композиција нема, али ондашњи медији пишу да је на концертима изводила њена дела.

„Према новинским критикама и чланцима можемо претпоставити да је писала виртуозну салонску музику за соло клавир, коју је нарочито прославио Франц Лист", каже Васић.

Последњи концерт у Србији одржала је 15. априла 1881. године.

„Тада је извела и две њене композиције, означене као транскрипције из српских мелодија", каже Васић.

Више од деценију касније, у марту 1892, у новосадском листу „Стражилово" изашао је некролог.

Стојковић је преминула 14. или 16. марта 1892. у Паризу, где је провела последње две године живота.

Недовољно истражена, али не и заборављена

Лик и дело пијанисткиње, која је живела свега 40 година, још увек нису довољно истражени, каже професор Васић.

Одговори се можда крију у страним архивима, у земљама и градовима где је приређивала концерте.

„То би био велики, захтеван, одговоран и историјски важан пројекат, који Јованка Стојковић и Србија заслужују", оцењује Војна Оливера Нешић.

Од када је њено име откривено, Стојковић је уврштена у све прегледе историје српске музике.

Спомиње се и у Грув мјузик онлајн (Грове Мусиц Онлине), једној од водећих светских музичких енциклопедија.

Да Јованка Стојковић не буде заборављена, много је учинио Слободан Турлаков (1929-2018), некадашњи историчар музике, књижевник и професор Факултета музичке уметности у Београду.

У Београду је крајем 1980-их, каже Васић, организовао и фестивал који је носио њено име.

Турлаков је позвао академика Дејана Деспића (1930 - 2024), познатог композитора и музичког теоретичара, да за фестивал компонује дело које би имало статус обавезне композиције за све извођаче.

Тако је 1987. настала Деспићева „Почасница Јованки Стојковић".

„То је била својеврсна измаштана реконструкција Јованкиних композиција", појашњава Васић.

Уз фестивал и музику, Турлаков је његово капитално дело Летопис музичког живота у Београду 1840 - 1941. посветио, између осталог, делу Јованке Стојковић.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]