Од глади до наде: 'Воз среће' који је донео нови живот за 70.000 италијанске деце

Између 1945. и 1952. године, 'Возови среће' превезли су 70.000 деце из јужне у северну Италију да би живела са имућнијим породицама.

Била је то иницијатива за побољшање живота деце из јужне Италије.

Бјанка Д'Аниело била је једна од тих путница, која је говорила за ББЦ о томе како јој је Воз среће променио живот заувек.

„Мислила сам да возови не постоје. Никад их нисам видела пре“, присећа се Бјанка, која је имала само 10 година кад се први пут укрцала у Воз среће.

„Био је то дан очајања за децу и њихове мајке.“

Све се то дешавало 1947. године у Салерну, у граду у јужној Италији.

Стотине деце окупило се на станици, спремајући се да се укрцају у Воз среће.

Одредиште је било непознато и родитељима и самој деци.

Док је воз чекао да пође, деца су махала родитељима опраштајући се од њих, не знајући када ће се поново видети.

Иако је италијански фашистички режим Бенита Мусолинија био окончан 1943. године, земља се још увек опорављала од разарања које је донео Други светски рат.

Сиромаштво је било широко распрострањено, нарочито на југу.

Иницијатива за Воз среће настала је у покушају да се унапреде животи деце која су живела у екстремном сиромаштву.

Између 1945. и 1952. године, око 70.000 деце која су живела у сиромаштву путовало је возом са југа на север Италије.

Она су била послата да проведу време са породицама у бољој финансијској ситуацији које су могле да им обезбеде бољи живот, макар и само привремено.

Пројекат је у Италији постао познат као 'Трени делла Фелицитà' - 'Возови среће'.

Организовали су их Синдикати италијанских жена и Комунистичка партија као хуманитарна акција за унапређење животних услова ове деце.

Бјанка то тада није знала, али ће јој то путовање у Возу срећу заувек изменити живот.

'Нисмо имали воде да пијемо'

Бјанка је одрасла у Салерну, 55 километара југоисточно од Напуља, у једном од региона највише погођених Другим светским ратом.

Сада са 88 година, Бјанка каже да кад год се присети тога времена, сећа се „прљавштине и беде“.

„Нисмо имали воду, чак ни за пиће, камоли да се перемо.

„Ни у једној породици није шта да се једе. Скоро сам умрла, а добила сам болест плућа. Деца су добијала туберкулозу“, присећа се она.

Бјанкин отац је умро у 40. години, оставивши њену мајку удовицу са осморо деце.

„Нико код нас код куће није зарађивао новац... старали смо се једни о другима најбоље што смо умели.

„А у најгорим случајевима, људи су само ишчекивали смрт. Мајке су осећале да њихова мртва деца више неће патити“, прича.

Бјанка каже да су, пре него што се рат окончао, деца чак јела траву кад год су могла да је нађу.

Рат није био једини разлог за ово сиромаштво.

„Под Мусолинијем је влада била фашистичка, а свака породица, у зависности од тога колико деце је имала, добијала је кришку хлеба.

„Постојала су колица са купонима; отишли бисте у продавници и на основу ваших купона, добили бисте кришку хлеба.

„Кад је било воде, деца су обично потапала хлеб у воду, јер би натопљени хлеб бубрио“, објашњава она.

Лоши услови живота потрајали су и после пада фашистичког режима 1943. године.

Потом је локални доктор, Марио дел Санто, донео добре вести за Бјанку - постојала је прилика за путовање које би могло да спаси децу из њихове тешке ситуације, макар само привремено.

Требало је само да ухвате воз који иде на север - Воз среће.

Иницијатива Воз среће

Тереза Ноче, лидерка италијанске Комунистичке партије, била је једна од промотерки ове кампање солидарности.

„Захтеви су пристизали одасвуд“, каже Ноче, у интервјуу који је дала за италијански часопис Мулино.

„Било је много деце која су гладовала. Време је постајало хладно и влажно, а није било угља. Било је безброј срцепарајућих прича.

„Било је много деце која су спавала у кутијама са пиљевином да би им било топло, без постељине или покривача“, каже.

Тако је рођена идеја за Воз среће у Милану.

Под вођством Ноче и Синдиката италијанских жена, она је постала реалност, уз подршку људи из читаве земље који су били вољни да угосте хиљаде деце.

Град Ређо Емилија био је први који је понудио да угости 2.000 деце, а одмах након њега уследили су Парма, Пјаћенца, Модена, Болоња и Равена.

Први воз, који је возио 1.800 деце, кренуо је на путовање 16. децембра 1945. године, из Милана за Ређо Емилију.

После неколико година, заједнички напори разних грађанских и политичких организација проширили су иницијативу по читавој Италији, са посебним нагласком на југ, где је живела Бјанка.

Опроштај

Као и многи други, и Бјанкина мајка је доживела Воз среће као прилику да понуди њеној деци бољи живот.

Једног дана 1947. године, Бјанкина мајка је припремила њу и њену млађу сестру Ана Марију за путовање.

„Моја мајка ми је сашила малу хаљину“, присећа се Бјанка.

Породица није могла да приушти ципеле, тако да је Бјанка носила „сандале направљене од картона“.

Она се присећа да је железничка станица била пуна болних опраштања деце и њихових мајки.

„Чак је и особље воза плакало, зато што деца нису желела да буду раздвојена од њихових мајки“, каже Бјанка.

„Али мајке су их пуштале да иду, у нади за бољу будућност“.

Бјанка се сећа те вожње возом.

„Први пут сам видела дрвеће, куће и села како пролазе поред мене. То осећање ме је потпуно опхрвало.

„Мислила сам да возови не постоје. Никада пре их нисам видела“, смеје се она.

Сада у осамдесетим, она се присећа како су њено и лице њене сестре поцрнела од чађи која је улазила кроз прозор, јер нису могле да престану да гледају кроз њега.

Али догодило се нешто неочекивано.

Кад се Бјанка пробудила, приметила је да Ана Марија више није поред ње.

„Тридесеторо деце је сишло у Белуну, а ја нисам схватила да је моја сестра била једна од њих.“

„Плакала сам много за Ана Маријом, зато што ми је моја мајка поверила да се бринем о њој.

„Али и ја сам била само дете“, прича она.

Биле су раздвојене и Бјанка се више никад није видела са сестром.

'Јела сам као никад дотад'

Ноћно путовање је било тешко, не само за њу већ и за сву децу у возу.

„Сва деца су провела ноћ у возу без родитеља, плашећи се да ће им комунисти појести руке“, присећа се Бјанка.

„То је било зато што је свештеник у мом граду имао обичај да каже: 'Не смете да идете у Местре, зато што тамо комунисти једу руке деци".

Након путовања возом више од 700 километара, Бјанка и десетине друге деце стигли су у италијански град Местре, код Венеције.

Падала је киша и њене сандале од картона су се распале.

Кад су стигли, породице које су пристале да угосте децу дошле су да их покупе.

То нису биле нужно имућне породице.

Стручњаци који су проучавали ову иницијативу кажу да је већина породица домаћина била из радничке класе.

Али њихова ситуација је била свакако боља него она од сељака из јужне Италије.

„Жена по имену Роза ми је пришла и рекла: 'Како си ти једна лепа девојчица, како се зовеш?'

„Трудила се да буде симпатична и љубазна да се не бих уплашила и питала ме: 'Да ли желиш да пођеш са мном? Имамо мале животиње - патке, мачку, пса...' и узела ме је за руку“, присећа се Бјанка.

Девојчица је тада започела путовање са Розом и Луиђијем, које је кренула да зове „тетка“ и „теча“.

А кад је стигла у нови дом, видела је да је то истина.

„Били су ту пас, мачка и новорођени зечићи“, каже она.

„Сва та одвлачења пажње су ми помогла, зато што сам могла да мислим на нешто друго“.

Нови живот

Бјанка је провела четири месеца са Розом и Луиђијем.

Време је пролетело и коначно је дошло време да се иде кући.

„Плакала сам и плакала, вриштала сам, нисам желела да се вратим мајци“, каже она.

„Морала сам да се вратим, јер је правило било да се после четири месеца сви морамо вратити нашим породицама.

„Али ја нисам желела да идем. И нисам то била само ја, сва деца су плакала зато што нису хтела да се врате у Салерно".

Баш као и Бјанка, и Роза и Луиђи су се везали за њу и нису желели да она оде.

Ипак, Бјанка се вратила мајци.

Потом, после неколико дана, Луиђи је одлучио да учини све што може да убеди Бјанкину мајку да допусти да Бјанка буде усвојена.

Он је отишао до Бјанкине куће и они су се поново срели.

„Кад сам видела Луиђија, ухватила сам га за руку и нисам желела да је пустим“, присећа се она.

Луиђи је на крају успео да убеди мајку и Бјанка се вратила са њим у Местре.

„Нисам му пустила руку све док нисам стигла у Местре“, каже Бјанка.

Бјанка је живела потпуно другачијим животом од оног који је имала у Салерну.

Остала је са новим родитељима све док није напунила 21 годину, када се удала.

Присећање на Возове среће

Неколико књига и студија оживело је причу о Возовима среће.

Роман Дечији воз италијанске списатељице Виоле Ардоне прича причу по дечаку који је, попут Бјанке, био прихваћен у другу породицу.

Нетфликс је 2024. године продуцирао филм Дечији воз заснован на књизи Виоле Ардоне.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]