Ухваћени између две ватре: Жртве рата банди у Кејптауну

Неутешни отац лежи на уском кревету и показује на две рупе од метка на зиду куће.

Оне су сурови доказ тренутка који је заувек срушио живот његове породице.

Четворогодишњи син Девона Африке Девин убијен је у фебруару, затекавши се између две ватре у оружаном обрачуну између криминалаца.

Он је био жртва рата банди који је захватио Кејп Флетс, општину око Кејптауна - наслеђе апартхејда, из времена кад је небелачко становништво било силом сељено из центра богатог града на недовољно функционалне ободе.

„Ово је овде рупа од метка.

„А овде је он спавао", каже он.

Породица је већ раније претрпела непојмљиве ужасе.

Девинова старија сестра Кели Ембер убијена је две године раније, такође погођена кад су ривали запуцали једни на друге. Имала је 12 година.

Сада је Девону и његовој жени Ундеан остала само њихова најмлађа ћерка.

„Она ме пита: 'Где ми је брат? '

„Па јој ја кажем да је са Исусом, и у татином срцу и у мом срцу", каже Ундеан.

Ова убиства су се догодила у области званој Вестбенк, али многе друге породице у широј области Кејп Флетса морале су да претрпе сличне ноћне море, упркос уверавањима полиције да ће доћи до повећања броја патрола.

Бројке причају стравичну причу.

Покрајина Вестерн Кејп у којој се налази Кејп Флетс доследно има убедљиво највише убистава повезаних са бандама у Јужноафричкој Републици, према јужноафричкој полицији.

Председник Сирил Рамафоса је 2018. године основао специјалну јединицу за борбу против насиља банди, а наредне године је чак накратко послао војску у ту област, али је проблем остао, а убиства су се наставила.

„Постоји читав историјат и генерације људи који су рођени у овим бандама", каже Гарет Њухам, шеф програма Правде и превенције насиља на Институту за студије безбедности у Јоханесбургу.

„Оне цветају у областима које су углавном биле запостављене и недовољно развијене од државе.

„Банде обезбеђују облик социјалне структуре која заправо пружа услуге заједницама, што држава не ради.

„Оне обезбеђују храну за домове, новац за струју, за саобраћај и сахране - ове банде чак плаћају школарине."

Дубоко су укорењене у заједницама и „због тога је толико тешко полицији да изађе на крај с њима, што значи да оне могу да користе куће људи који нису чланови банди да би складиштиле дрогу и оружје."

Ипак, постоје људи који покушавају да реше овај проблем.

Петнаест километара од Вестбенка налази се Хановер Парк, где је пастор Крејвен Енгел залепљен за мобилни телефон по читав дан, сваки дан, у неуморној потрази за миром.

Његова мисија је да посредује у сукобима банди да би зауставио насиље и убиства, мотивисане уносном трговином дрогом.

Он и његов тим покушавају да следе основну формулу: детекција, ометање и промена менталног склопа.

„Не можемо да говоримо о привреди у Хановер Парку.

„Велика већина привреде потиче од културе дроге. То је ту највећа привреда", каже пастор Енгел.

Пастор Енгел каже да не може да се занемари утицај апартхејда на ову област, али исто тако ни генерацијска траума - која се манифестује кроз зависност од дроге а потом и кроз распад породице.

„Дрога доноси незапосленост, пљачку и борбе банди око територије.

„И зато се дрога налази у средишту толико много зверстава које се дешавају у оквиру заједнице", каже пастор Енгел, који процењује да око 70 одсто деце живи са неком врстом зависности.

Ова заједница од око 50.000 људи морала је да трпи пуцњаву и убадања ножевима на готово дневном нивоу.

А често су млади људи ти који убијају и буду убијени.

„Мало је вероватно да ће искључиво полицијски приступ решити овај проблем, јер ви можете да хапсите људе зато што су чланови банди, зато што имају оружје и због пуцњаве и убистава.

„Они ће отићи у затвор, али ће их онда заменити млађи чланови, а то ствара читав различит низ проблема.

„Они су онда склонији да упадају у борбе за територију", каже Њухам.

„Како дође до тога да дете буде погођено седам пута у главу или три пута у леђа.

„Како залутали метак уопште погоди дете?", пита се пастор Енгел.

Преко телефона он позива лидере заједнице и нарко босове, непрестано им се додворавајући у намери да одложи насиље.

Кад му је ББЦ стигао у посету, управо покушава да посредује у примирју између две зараћене стране и успева да допре до затвореног лидера једне од њих.

„Ако ја желим да се нешто деси, то ће се и даље десити. Да ли ме разумете, пасторе?.

„Али могу да вам кажем једно: ја сам тип који воли да узврати кад неко удари на њега", урла вођа банде са друге стране везе.

Претње.

Чак и иза решетака.

Али пастор Енгел је неумољив.

Он је врло цењен у заједници, у домовима његове пастве, ако и пред верским скупом коме се обраћа за проповедаоницом недељом.

„Мислим да је оно што све чини ужасним у овом тренутку то да је све више деце у бандама, зато што банде регрутује чланове између осам и 15 година старости", каже он.

Програм који он води некада је добијао средства од владе, али је тај извор пресушио.

Да би прекинуо ланце снабдевања дрогом и заштитио невине, он ће се састати са жртвама и починиоцима било кад и било где.

Он такође шаље рехабилитоване чланове банди да преговарају директно са зараћеним странама.

Они који су живели живот на ивици смрти знају колико је важно залагати се за мир уместо за рат.

Глен Ханс је једна од тих људи.

Он се састаје са ривалским бандама да их убеди да поштују обуставу ватре.

„И ја сам био у овој игри.

„Све ће бити добро док год доносите одлуку да желите да будете бољи човек - то је све", поручује он групи чланова банди.

Један од њих има застрашујући одговор: „Што више убијамо, више територије освајамо, а што више територије имамо, више можемо да градимо.

„И зато, што се мене тиче, кад говоримо о миру - ја не могу да донесем ту одлуку зато што није на мени да осигурам мир."

Примирје око кога се на крају постигне договор траје свега неколико дана, зато што је прекршен убиством двоје људи у пуцњави из кола у покрету.

Али некима који су захваћени у средишту сукоба свега је већ преко главе.

Фернандо Нандо Џонстон је у банди по имену Монгрелс („Мешанци"), и каже да жели да покуша да нађе излаз уз помоћ пастора Енгела.

Пастор описује Џонстона као младог и „рођеног у банди", будући да је читава његова породица била уплетена у тај свет.

„У овој игри постоје само две опције - или завршите у затвору, или погинете", каже Џонстон.

„Заиста желим да променим правац властитог живота и верујем да постоји начин за то.

„То је разлог зашто сам се обратио пастору - да га питам да ли постоји план или начин да ме он прихвати."

Нандо ће се прикључити програму рехабилитације који траје од 6 до 12 недеља и води га пастор, а финансирају га добротворне донације са циљем да скину људе са дроге и нађу им посао.

„Ствар је у томе да сада можеш да изградиш себе из почетка.

„Моћи ћеш да нађеш посао и да зарађујеш за себе. Онда нећеш више морати да се бавиш криминалом и да скупљаш отпатке овде", каже му пастор Енгел.

„Спреман сам да пођем, пасторе", каже Џонстон, чврсто решен да напусти измучену и израњавану заједницу у потрази за новим путем.

Они најближи њему окупили су се да му пожеле срећу.

Његова мајка, Анџелина Ејприл, задржава сузе, у очајничкој жељи да овај пут њен син изабере живот.

„Молим те, само искористи ову прилику највише што можеш, Нандо", каже она.

„Хоћу, мама, знаш да увек извучем највише из сваке ситуације."

Али то никада није било лако.

„Фернандов отац је био гангстер, али отац моје друге деце је био господин човек", каже Џонстонова мајка.

„Али зато што је он био у банди, деца су се такође уплела у све то, упркос томе што сам их стално упозоравала да то не раде.

„Није било лако одгојити четири дечака сама, знате, и ја га увек охрабрујем да се промени, зато што га много волим", додаје она.

И за сада све иде добро за Џонстона.

Две недеље од почетка програма, он је још увек тамо.

„Нандо се стабилизовао.

„У радном је програму. Заузет је посетама породици, посетама деци.

„Јуче је имао дозволи за одлазак кући. Пустили смо га и он се вратио, и није имао дрогу у крви, показао је тест", каже пастор Енгел.

Нада је редак луксуз овде, али се некада јави кроз пукотине на улицама које су доживеле много трауме.

Не и на свим улицама, додуше.

Врло мало наде може се наћи у кући Девона Африке и Ундеан Копман, која се налази у средишту правог правцатог бојишта.

Циклус убијања и одмазде који је захватио територију око које се воде борбе на самом ободу овог прелепог јужноафричког града превише је за многе који се само боре да преживе.

А они ухваћени у средишту свега често морају да доносе немогуће одлуке.

„Чланови заједнице, чак и ако се противе бандама, нису нужно за полицију из два разлога", каже Њухам.

„Један је што напросто не знају да ли ће се полиција појавити ако је позову, а ако заиста позову полицију, и она дође, немају представу да ли су полицијски службеници корумпирани.

„Људи не разумеју размере проблема у Јужноафричкој Републици."

Ова осећања деле и миротворци на првим линијама фронта у овом рату.

„Нико неће пасти с неба да би нам помогао и спасио нас, нико неће доћи из иностранства или из наше локалне владе.

„Нико неће доћи са чаробним штапићем да излечи Кејп Флетс", каже пастор Енгел.

„Као појединци, ми морамо да будемо чврсто решени да изградимо отпорност и наду за наше људе и да се развијамо, јер нас је политика очигледно изневерила."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу.

Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]