ББЦ на српском: Шта смо гледали у 2024. - од 'Малог ирваса' до 'Изгубљених'

Доста се гледало, мало мање бинџовало, а понеки су се и „изгубили" у филмској 2024. години.

„Дана – 366, одгледаних филмова и серија – прегршт, утисак – онако", тако Немања Митровић сумира остварења из ове преступне године.

У биоскопе су нас повели многи филмски наставци, мало научна фантастика, по нека биографија, шетали смо по историјским остварењима, неки су се враћали класицима, а до суза су нас насмејала анимирана остварења.

(Не)јасан крај и тешка навученост

За гледаоце, био је то шок, сличан оном који је доживео Џек Шепард када се пробудио међу бамбусима у непознатој џунгли.

Поводом 20 година од када је емитована прва епизода, култна серијаИзгубљени (Лост) појавила се Нетфликсу и навукла ББЦ новинаре.

Јаков Поњавић се „изгубио" на скоро три месеца и „није зажалио", док Слободан Маричић описује шест сезона као „и те како узбудљиво и занимљиво путовање".

„Као свака права тинејџерка, слаб сам на лоше момке меког срца, тако да ми је Сојер од прве епизоде био омиљени лик, али је Бен одмах испод – апсолутни спектакл од лика, глумца и очију.

„Не знам баш шта да кажем за крај, нити сам сигуран да сам уопште разумео шта се десило", говори Слободан.

Јелена Субин је други пут гледала серију, сада „опуштеније" него пре две деценије, када је све сезоне одгледала за три недеље.

„Боје на екрану, бар у мојим очима, буквално су се топиле колико се нисам одвајала од серије Лост.

„Нисам сигурна за крај и да ли сам очекивала да буде такав, али ми није много требало да кренем поново да је гледам", каже.

Фантастика и наставци

Дугоочекивани наставак Дине (Дуне) побрао је похвале филмских критичара, али код новинара ББЦ редакције у Србији прошао је „половично".

„Биоскопски репертоар 2024. памтићу између осталог по другом делу Дине, једне од најбољих научнофантастичних прича свих времена", каже Слободан Маричић.

Немања Митровић се надао да ће га ово остварење „заинтригирати, као и последње сезоне серија Фром и Беар, али безуспешно или делимично успешно".

„Пред крај године стигла је иВоља синовљева, рекламиран као први српски постапокалиптични филм, који ми се свидео.

„Да, има мане, али никада нисам такво нешто гледао без титла, тако да свака част. Надам се само да ће се после Воље још неко усудити да снима српске филмове фантастике", говори Слободан, који је недавно писао о овом филму.

Годину памти и по трећем делу Дедпула, пре свега због гомиле фора и референци намењених готово искључиво миленијалцима, али и по домаћем остварењу За данас толико.

Каже да „греје душу као топла чорбица у хладном зимском дану".

Малени ирвас привукао велику публику

За разлику од Дине, сви који су изабрали други глобални хит Маленог ирваса(Бабy Реиндеер), сејали су само похвале.

„У мору приквела, секвела, нових сезона, помпезних најава и скромног учинка, Малени ирвас ме је заиста одушевио, првенствено радњом, па и глумом", каже Немања Митровић.

„Наводно инспирисана стварним догађајима, серија прати живот комичара незнатног домета и локалног бармена, такође жртве прогањања једне жене и сексуалног злостављања једног мушкарца.

„У овој адаптацији истоимене аутобиографске монодраме Ричарда Гада, аутор је успео делимично и да дочара како је то када се тегобе и невоље гомилају и таложе, а помоћ не тражи и на проблеме не указује – док човек не пукне", говори.

Грујица Андрић прошао је све епизоде за два дана.

„Досад нисам гледао нешто слично, а додатно ми је било интересантно то што је сценарио писан по истинитој причи.

„Ухватио сам себе више пута да 'навијам', говорим 'сад јој реци' или 'па, немогуће да се ово дешава', вероватно због тога што нисам имао искуства попут главног јунака и нисам потпуно свестан колико је тешко реаговати у таквим ситуацијама", каже.

За Јелену Субин „застрашујућа појава прогањања и злостављања" била је „савршено упакована у животе (не)обичних људи".

„Нешто што живи око нас или близу нас, а да ни не знамо", говори.

Кроз објектив документарног филма

Жарка Радоја гледа углавном филмове на фестивалима – од београдских Белдокса и Слободне зоне до Међународног фестивала документарног филма у Амстердаму (ИДФА).

„Фестивали имају сјајну страну – прилику да чујете од аутора и ауторки више детаља о филму и проширите слику теме којом се бави", каже.

„Зато је гостовање двојца из Но отхер ланд – вишеминутни аплауз и овације за главне јунаке - палестинског адвоката и израелског новинара на Међународном фестивалу документарног филма у Амстердаму оставило већи утисак на мене од самог филма.

„Потресна и потребна прича о пријатељству и заједничкој борби против израелске окупације палестинског села Масафер Јата у време када су вести из тог дела света предуго обесхрабрујуће", говори.

Она издваја и филм У ретровизору(Ин тхе Реарвиеw) режисера Маћека Хамела, „дирљиву слику солидарности пољског становништва са украјинским избеглицама коју немамо прилику да видимо тако блиско, из прве руке".

„Кроз једноставан формат, снимајући људе који се смењују на последњем седишту његовог аутомобила, док их превози из делова Украјине под руским нападима на сигурну територију, Хамел бројевима из вести даје лице и емоције", каже.

Још једно остварење по којој ће памтити 2024. годину је 1489, интимна прича о агонији јерменске породице чији син је нестао у рату са Азербејџаном.

„Режисерка Шогакат Вардајан снимала је родитеље и себе у месецима док су чекали вест о брату Шогоману, студенту Музичке академије, који је погинуо у Нагорно-Карабаху.

„Назив филма је број за 'тело непознате особе нестале у акцији'. Блискост, увид у тренутке потпуне емотивне рањивости и слома чине гледаоцу бол нестанка најближих готово стварним.

„Један од најважнијих антиратних филмова које сам гледала до сада", говори.

Стварни људи на другачији начин и помало историје

Јаков Поњавић изабрао је серију од осам епизода Со Лонг, Марианне, посвећену чувеној љубавној причи са острва Хидра између Леонарда Коена и његове музе Меријен Ихлен, док су Кристина Кљајић и Дејана Вукадиновић изабрале биографске филмове за овај преглед.

„Кад је ове године изашао филм Присила, знала сам да морам да га погледам - тема из старог Холивуда, у режији Софије Кополе, а у писању сценарија учествовала је и Присила Присли", каже Кристина.

„Кроз дуге кадрове, пастелне боје, бисерне огрлице и гламур 1960-их Копола је испричала причу о тинејџерској збуњености, болном одвајању од детињства, страху и односима моћи.

„Ово није једноставна ревизија Елвисове биографије или уништавање мита исплетеног око звезде, већ идеја да се чује женски глас - глас преплашене младе девојке која не зна шта јој се заправо догађа", објашњава.

На Дејану је посебан утисак оставио филм Дражен, о легендарном кошаркашу Дражену Петровићу.

„Није било толико кошарке, колико његове мање познате стране, што ми се допало. Сви знамо какав је био играч, а мало тога о његовом животу", каже.

Ову филмску годину памтиће и по историјској драми, заснованој на истинитој причи о Наполеону Бонапарти.

„Костими и маестрални Хоакин Финикс у главној улози заиста су били веродостојни, али ми је сама структура филма била збуњујућа, остало је мало недоречено", каже.

Класици

Јер ваља се вратити остварењима која су прошла суд времена.

„Пошто је ове године свет напустио Ален Делон, наравно да сам поново одгледала Помрачење Микеланђела Антонионија, са њим и Моником Вити у главним улогама.

„Читав Рим је позорница за компликоване односе међу људима, пејзажи су пусти и помало језиви, па изгледа као да тог лета у граду не постоји нико сем главних јунака. Помало тужан, помало нејасан, али прелеп - као и сви Антонионијеви филмови", каже Кристина Кљајић.

Слободан Маричић је током током 2024. први пут гледао неколико култних филмова Црног таласа –Заседу Живојина Павловића и Јутро Пурише Ђорђевића, док је Немања Митровић успео да ухвати и дигитално обновљене Отписане, који су недавно прославили пола века, а у потпуности Повратак отписаних, који и даље траје.

„Баш као и квалитет, по мени, најбоље југословенске серије икада", каже Немања, који је недавно писао о овој серији.

Анимирани филмови за све

Филм који је изабрало највише ББЦ новинара био је други део У мојој глави (Инсиде оут).

„Сјајан анимирани филм о променама кроз које пролазимо у пубертету када у наш живот уђу анксиозност, незадовољство, срам и завист.

„Духовито и забавно и нама маторима да се подсетимо како и зашто смо проживљавали тинејџерске муке", рекла је Жарка Радоја.

За Слободана Маричића други део био је „можда ипак за нијансу слабији од првог", док Јаков Поњавић кратко говори „ремек-дело".

„Џепни емотивни приручник који би добро дошао и деци и одраслима. Лепо показује да се најкомпликованије ствари могу објаснити питко и забавно, а да се при томе ништа не изгуби", каже Милица Раденковић Јеремић.

На крају године долази најбоље

Три остварења пред сам крај године су ме највише фасцинирала у 2024, каже Јаков Поњавић.

„Прво је ремек дело Жака Одијара Емилиа Пéрез, аудиовизуелни спектакл који измишља нови жанр гангстерског мјузикла каквом немамо често прилику да присуствујемо пред биоскопским платном.

„Као љубитељ опуса Шона Бејкера одушевљен сам и његовим последњим филмомАнора, а Златна Палма у Кану ове године је само логичан след догађаја.

„Трећи је спектакуларно дизајнирани бодy хорор Тхе Субстанце талентоване француске редитељке Корали Фарже, гротескна студија вечних тема лепоте, славе и потраге за младошћу на један крајње провокативан кроненберговски начин".

Шта нас је разочарало, а шта нервирало?

Већина се присетила најбољих филмова, али су Слободан Маричић и Грујица Андрић запамтили и разочарења.

„За наставак култног Гладијатора не знам баш шта бих рекао. Више ћу памтити да је нас десет из краја ишло колективно да гледа.

„Када је 2000. изашао први део, сви смо имали десетак година, тако да је Гладијатор увек био прилично високо на лествици ложења, и гледали смо га најмање 300 пута. Други део мислим да више нећемо, доста је једном", каже Слободан.

Грујици Андрићу се није свидео наставак Платформе.

„Изузетна идеја, чија је срж социјални експеримент као метафора савременог друштва, што знамо и после првог дела филма приказиваног на Нетфликсу.

„Али, наставак није донео готово ништа ново, осим мало више бруталности, насиља и крви, што није довољно. Завршетак филма оставља превише тога недореченог, што ми се није допало. Можда сам и превише очекивао због првог дела филма, а знате како то углавном иде са наставцима", говори.

Јелена Максимовић мисли да је златно доба серија на измаку, али не и на просторима бивше Југославије где се снима више него икада, па би издвојила серију Сабља.

„Није 'револуционарног домета' као прва серија коју је двојац Станковић-Тагић снимио заједно (Јутро ће променити све), а није ни пружила довољно убедљиве одговоре људима који су очекивали да ће у драмској форми сазнати више о убиству премијера Зорана Ђинђића него што је било могуће из транскрипта са суђења убицама", каже Јелена.

Током гледања мењала је ставове, каже, од свађања с телевизором („није то било тако"), одушевљења решењем да уместо инсајдерске приче пратимо доживљај троје измишљених јунака до суза које би изазвао документарни материјал и свести колико је времена прошло од тада и помисли на животе који су могли да буду другачији.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]