Газа месец дана после примирја: Домови сравњени са земљом и астрономске цене

Када су пре месец дана Израел и Хамас постигли споразум о прекиду ватре у Гази, Мона ал-Харазин каже да није могла да обузда сузе.

Само је размишљала о њеном сину Јазану, за кога каже да је убијен у израелском ваздушном нападу током првих месеци рата, када је имао 17 година.

„Током рата нисмо имали времена за тугу.

„Нисам имала времена да заиста тугујем", објашњава 36-годишњакиња која је пре рата радила у администрацији локалне електродистрибуције.

„А чим се рат заврши, враћају се бол и туга".

У телефонском разговору за ББЦ, каже да се одмах вратила на север Појаса Газе, где је провела већи део живота.

Одатле је због снажних ваздушних напада побегла само неколико недеља пре ступања на снагу договора о порекиду ватре у октобру.

Ово јој није био први овакав пут.

У јануару ове године је пешачила из јужног дела Газе ка северу, када је ступио на снагу претходни договор о прекид ватре између Хамаса и Израела.

Каже да је тада понела тело њеног сина, које је извукла испод рушевина где је било затрпано скоро годину дана.

Док је причала да је желела да га достојанствено сахрани, бризнула је у плач.

Овога пута ишла је колима.

Путовање које је пре рата трајало 30 минута, сада се одужило на скоро три сата, због уништених путева и саобраћајних гужви, јер су се многи упутили ка северу.

Док је прелазили долину из које се види град Газа, Мона каже да је била ужаснута призором.

„Докле год сам могла да видим, све је било празно, пусто.

„Био је то језив призор.

„Све је било прекривено рушевинама.

„Као да је земља прогутала све зграде".

Каже да је пејзаж града потпуно измењен јер су стамбени блокови и зграде од 13 спратова нестали.

„Изгледало је пусто и застрашујуће.

„Не умем да опишем тај осећај. Само сам плакала", каже она.

Знала је да је њен дом у граду Гази, у којем је живела 20 година, уништен 2024. године.

Ипак, Мона жели ту да остане, јер, каже да је то је њен дом.

Пронашла је трособан стан за изнајмљивање, удаљен десетак минута вожње од њеног некадашењег дома.

То је један од ретких станова који могу да се изнајме у граду, али је скуп, каже Мона.

Једини начин да га приушти јесте да га дели са мајком, две сестре и њиховим породицама, али не зна колико ће дуго моћи да плаћају станарину.

Мона каже да није добила никакву помоћ нити пакете хране, и да иако су неке ствари сада доступне, цене су „астрономске".

Каже да је пре рата килограм банана коштао три шекела (90 америчких центи), а сада је цена око 20 шекела (шест америчких долара).

Кесица пита хлеба за породични оброк је раније коштала седам до осам шекела (око 2,50 америчка долара), а сада је цена око 60 шекела (18 долара).

Каже да неке намирнице, попут јаја, још није успела да купи, и додаје да многе породице и даље кувају на отвореној ватри, јер не могу да набаве гас.

Објашњава да ватру ложе на металним плочама или у великим металним купастим посудама на балконима, купатилима која се не користе или поред прозора, да прокувају воду и загреју храну.

„Пошто немамо никакав намештај, седимо на ћебадима и јастуцима на поду", додаје она.

Мона каже да се људи у Гази и даље не осећају ни безбедно ни сигурно и да не верују да ће прекид ватре потрајати.

„И даље чујемо пуцњаву, ракете и бомбардовање", каже она.

„Много сам уплашена".

Али, Мона признаје да ипак спава мало мирније, знајући да су јој друга два сина, 16-годишњи Мухамед и 12-годишњи Башар, релативно безбедни захваљујући прекиду ватре.

Будућност јој делује мрачна.

„Немамо будућност... Газа више не постоји".

„Волела бих да макар један дан могу да се вратим у мој стан, да се истуширам у мом купатилу... да спавам у мом кревету, да чешљам косу испред мог огледала... да обучем чисту одећу или да ставим мој парфем.

„Жудим за оним једноставним стварима које сам некада радила, а сада више не могу".

Џумана

Док већина људи са којима смо разговарали каже да им је незамисливо да уопште размишљају о новом животу, неки, попут 26-годишње Џумане осећају трачак њихових старих живота.

Њена зграда је једна од ретких у граду Гази која није срушена.

„Стан нам, хвала Богу, није тешко оштећен", каже она за ББЦ, такође у телефонском разговору.

„Само су нам прозори разбијени и кухиња је мало оштећена".

У њему слободна новинарка сада живи са двоје деце и мужем који се бави сличним послом.

Каже да њена старија ћерка, шестогодишња Тулин, која је жудела да се врати у школу, сада похађа приватне часове, први пут од почетка рата.

Њена друга ћерка, двогодишња Талија, рођена је мање од недељу дана после напада које је 7. октобра 2023. године извео Хамас на југ Израела, када је убијено око 1.200 људи, а 251 је узет за таоца.

И Тулин је рођена у октобр.

Ппородица се надала да ће ове године коначно моћи да приреди велику прославу за обе ћерке.

Али, Џумана каже да су планови пропали после погибије њиховог рођака у израелском ваздушном нападу на град Газу крајем октобра, док су се Хамас и Израел међусобно оптуживали за кршење прекида ватре.

Он је један од више од 68.000 људи који су погинули у Гази од почетка рата, према подацима Министарства здравља којим управља Хамас, а које су прихватиле Уједињене нације (УН) и друге међународне организације.

Израелска војска је саопштила да је ударила на „десетине терористичких циљева и терориста" као одговор на Хамасово кршење споразума о прекиду ватре које је постигнуто уз посредовање Сједињених Држава (САД).

Израелски министар одбране Израел Кац оптужио је Хамас за напад у Гази у којем је погинуо израелски војник, као и за кршење услова о враћању тела преминулих талаца.

Хамас је саопштио да „нема никакве везе" са тим нападом и да Израел покушава да подрива споразум.

За Џуману је ово био подсетник да је живот и даље далеко од нормалног.

„Без обзира да ли је рат или није, ово је постала наша стварност, тужна стварност", каже она огорчено.

Ипак је са мужем извела девојчице у шетњу градом.

Поделила је снимак који приказује две девојчице које ходају једна поред друге, кроз прашину и рушевине.

Касније су отишли у ресторан на ручак.

„Јеле су пицу и шаварму и пиле су кока-колу.

„Свега тога смо дуго били лишени, па је све деловало као сан", каже Џумана.

Поделила је и фотографије намирница које је успела да купи: кебаб, цело пиле, сладолед, воће, и мало јагњетине.

Ћерке је одвела у супермаркет и послала је слике на којима се виде полице пуне слаткиша, чипса и кафе, али су неке у позадини деловале празне.

„Полице се пуне само када [израелска] војска дозволи да робе уђе у супермаркет", каже она.

„Није све доступно.

„Ако се прелази затворе само на два дана и роба не уђе у Газу, полице се одмах испразне".

Џумана каже да њена породица може да приушти храну и основне потрепштине јер и она и муж раде.

Али већина људи у Гази нема посао, а банке не раде.

Џумана је поделила и снимке и фотографије ћерки које се купају у мору и играју на плажи.

У позадини се виде тешко оштећене зграде.

У једној од њих живи породица иако су зидови и прозори уништени.

Та слика говори много о животу у Гази.

„Ни за нас нити за наше девојчице нема будућности у Гази.

„Покушавамо да се сналазимо, али ово није нормално", каже Џумана.

„Нажалост, планирамо будућност негде изван Газе".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]