ББЦ на месту трагедије у Северној Македонији: У Кочанима мук не престаје

Неподношљива тишина коју прекидају само јауци.

Туга и бол се готово физички осећају у ваздуху у сваком кутку Кочана, градића на истоку Северне Македоније.

Само је један сат био довољан да живот више никада не буде исти.

Погинуло је најмање 59 људи, већином младих, а више од 155 је повређено у пожару који је избио у ноћном клубу у ноћи између суботе и недеље.

На концерту популарног хип-хоп бенда ДНК била је и 17-годишња Анђела, али је изашла раније и спасила се, каже њен отац Саша Ђенић.

„Добро је, али од шока пије све време лекове за смирење и само чита вести и чека информације о пријатељима", једва изговара док брише очи о рукав зимске јакне.

„Шта да кажу тек остали који су остали без најмилијих", говори тихо.

Међу погинулима и повређенима су углавном млади, од 14 до 25 година, саопштили су званичници.

„Ако ово прође некажњено, онда ова држава не заслужује да се зове држава", каже сада бесним гласом Ђенић.

Први налази истраге указују да су пожар у дискотеци у којој је стотине људи више од капацитета изазвале варнице пиротехничких средстава, коришћене за светлосне ефекте на концерту, рекао је Панче Тошковски, министар унутрашњих послова Северне Македоније.

Десеторо људи је одмах приведено, међу којима су власник клуба и организатор концерта, као и запослени у Министарству економије, рекао је Тошковски.

Клуб је радио са факсификованом лиценцом која је уз мито „издата нелегално са оригиналним печатом министарства за економију и потпис тадашњих званичних лица" у марту 2024, саопштио је Христијан Мицкоски, премијер земље.

„Тежак и веома тужан дан за земљу која је изгубила толико младих живота", рекао је Мицкоски.

У Северној Македонији је проглашена седмодневна жалост.

Погледајте видео: Тренутак избијања пожара и сведочење преживеле

'Кажите ми, не'

Док прилазим Општој болници у Кочанима, мимоилазим се са унезвереним лицима уплаканих људи.

Људи не испуштају телефоне из руку.

Тишину прекида крик.

„Кажите ми, не", чујем женски глас.

У болницу непрестано уносе дрвене кревете.

Смењују су полицајци, а припадници војне полиције само пристижу.

Кола Хитне помоћи престала сам да бројим.

Пред једним од болничких улаза затичем групу људи, погледа упртог у стара врата и прозоре који се клате.

На лицима им назирем уплашеност, али и трачак наде да су њихови ипак добро.

„Мораш да верујеш, мораш, бре", чујем мушки глас.

Не чујем одговор.

Чим је чуо вест Стојан Глувчевски се упутио ка болници.

Било је језиво, каже.

„Људи су тражили децу која нису била ни међу живима, ни међу мртвима. Није их било на списку. То је било страшно", прича за ББЦ на српском.

Поново је дошао да упали свећу.

Знао је готово сваку жртву.

Нада се да ће доћи до промена.

Ходам сада већ блатњавим путељком до другог улаза.

На дрвеним столицама седе две жене које се грле.

„Боре му се за живот", изговара женски глас из даљине, испуштајући јаук, који је одјекнуо кроз мук.

Чини ми се као да је свако окно прозора задрхтало на ове речи.

Окрећем се, а двоје медицинских радника прискачу у помоћ.

У приземљу болнице прегршт ћебади, јастука и воде.

Прозор, нечега што делује као чекаоница, сав је изломљен. И овде је полиција.

Скрећу очи пуне суза покушавајући да задрже присебност.

Лекари као по траци само силазе и улазе.

Ваздухом се шири мирис јода, инфузије и устајалости.

„Што нас снашло", каже младић у црвеном прслуку Хитне помоћи.

Нови контигент војне полиције пристиже.

Мук је загосподарио околним улицама, сви су се сјатили пред болницу.

У Кочанима живи 23.000 становника. Чини се да се сви познају.

Продавац у оближњој радњи не скреће поглед са улице, одмахујући главом.

'Уста су пресушила'

На осветљеном централном тргу у Кочанима и у току ноћи мештани одају почаст страдалима.

Смењују се млади и стари, повијених глава и очију црвених од суза.

Тек по неко испусти повремени уздах.

„Језиво, језиво", говори ми средовечни човек, не желећи да се представи.

За трагедију криви власт и пореди је са рушењем бетонске надстрешнице два пута реконструисане железничке станице у Новом Саду, у којем је живот изгубило 15 људи, а двоје је тешко повређено.

Новосадска трагедија покренула је талас протеста широм Србије, а један од најмасовнијих био је у Београду, дан пре него што ће десетине људи изгубити животе у Кочанима.

„Тамо није било дозволе, а градили су, а овде је било, али лажне.

„Исто нас је снашло - неописива туга", одмахује руком и губи се у мраку.

Неколико корака даље, онижа жена пали цигарету за цигаретом.

Међу повређенима су деца њених блиских рођака.

„Ужас и страхота" изговара и пружа руке да је загрлим.

Осећам јој сваки откуцај срца, сваки део тела јој подрхтава, а сузе само навиру.

Људи стално долазе, али нико не проговара.

„Нема више шта да се каже, уста су пресушила", добацује плавоока жена.

Окупљени се погледима поздрављају.

'Каква би била будућност без ње'

Сашу Ђенића затичем недалеко од реда људи који чекају да упале свеће, загледаног у даљину.

Његова ћерка Анђела је била са пријатељицом у клубу.

Ноћ уочи трагедије, ћерка Анђела је рекла родитељима да ће ићи са другарицом на концерт.

Супруга и он ретко спавају када је Анђела вани - имају само њу.

Уморан, јер данима реновирају стан, задремао је на фотељи.

Пробудила га је усплахирена супруга Сузана, и каже да им је ћерка на бензинској пумпи.

„'Шта ће она тамо', питао сам у полу сну.

У том Сузану, лекарку у Хитној помоћи, позива колега.

Избио је пожар, има много жртава и треба да буде у приправности, говори јој.

Саша је са терасе видео језиви пламен који се непрестано ширио, а звуци сирене нису престајали.

„Ћерка нам каже да је већ код другарице и кажем жени да одмах иде по њу"; препричава ми.

Тек што је свануло, отишао је до места несреће.

„Људи уплакани, нервозни, чекају вести", говори, не скидајући поглед са колоне људи која само пристиже.

Недалеко од дискотеке видео је припаднике специјалне полиције, а град је „био у потпуном хаосу".

„У болници нису могли да приме сва тела жртава, па су их поређали на оближњем травњаку", преноси ми супругине речи.

Двојица његових колега и пријатељ из детињства су изгубили децу.

Лице му је натопљено сузама.

„Дође нам да се иселимо одавде, јер какву бисмо будућност имали да смо изгубили нашу Анђелу", говори тихо 53-годишњи професор енглеског језика.

'Нема целе једне генерације'

У Кочанима, граду некада познатом по производњи пиринча, одрастао је и Марио Стојановски.

Последњих година живи у иностранству, и није једини.

Млади одлазе из Кочана у потрази за бољим животом, а слично је и у осталим градовима на истоку земље.

Вест о трагедији га је сачекала одмах ујутру.

И он је некада излазио у клуб Пулс, за који каже да је био међу опремљенијима.

Махнито је позивао најближе, уплашено прелиставао друштвене мреже.

Те ноћи су многи његови пријатељи били на концерту.

„Био сам толико узменирен, бесомучно сам писао, звао, ишчекивао било какав одговор.

„Неки су били на пуш-паузи те су се спасили, поједини имају лакше повреде - срећом", прича ми преко телефона 30-годишњи Стојановски.

За неке још не зна јесу ли преживели.

„Брат мог друга имао је пластични захват", каже.

Међу жртвама је и тинејџер са којим је играо фудбал.

„Фино, пристојно чељаде и сада га нема, то ме јако погодило.

„Нема више целе једне генерације", изговара тужно.

Нада се, попут многих, да ће ова, како каже, незапамћена трагедија, променити ствари на боље и да ће се народ пробудити и освестити.

Свеће непрестано горе, а восак се прелива на плочник централног трга у Кочанима.

Окупљени се полако разилазе, као што су и дошли - тихо и изгубљених погледа.

Погашена су и улична светла, тајац се шири.

Ускоро ће поноћ.

Погледајте тренутак кад се распламсао смртоносни пожар у Северној Македонији: „Сви су почели да вриште"

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]