Kriminal, pravo i Bangladeš: „Kao pravnica sam morala da istražujem ubistvo mog oca“

Sećanje na dan kad sam čula da je moj otac doktor Taher Ahmed ubijen istovremeno su kristalno jasna i isprekidano mutna i nedovršena.

Sećam se prostorije, ali se ne sećam ko je sve bio u njoj. Bio je petak, ali ne sećam se tačno koje vreme.

Sećam se da sam čula zvonjavu fiksnog telefona, ali ne sećam se ko se iz naše porodice javio.

Zvao je moj brat.

„Pronašli su ga", rekao je. „Ubijen je."

Nisam sigurna ko je u tom trenutku preneo reči moga brata, ali život kakav sam do tada poznavala bio je okončan.

Moja majka je odmah briznula u plač.

Potom smo oduzeto sedeli u tišini kad smo čuli da je beživotno telo mog oca pronađeno u septičkoj jami na Univerzitetu Radžšahi, gde je radio kao profesor na katedri za geologiju i rudarstvo.

Naša šira porodica okupila se u kući moga brata u glavnom gradu Bangladeša Daki.

On nije bio sa nama jer je dan ranije putovao šest sati kolima do grada Radžšahija kod granice Bangladeša sa Indijom, u potrazi za našim ocem.

Moja porodica počela je da govori uglas, upadajući jedni drugima u reč.

Kako? Zašto?

Ko je želeo da ga ubije?

Moj otac, neupadljivi akademik koji je radije voleo da pešači ili da se vozi javnim prevozom nego da kupi luksuzna kola, univerzitetski profesor čiji su ga studenti obožavali, muž koji bi na smenu odlazio u kupovinu i kuvao dok je to još uvek bilo neobično u Bangladešu, otac čiju sam ruku držala i sa 18 godina kad bih prelazila ulicu.

Ko bi želeo smrt jednog takvog čoveka?

To pitanje predstavljaće samo početak noćne more za našu porodicu.

Dva dana ranije, u sredu 1. februara 2006, moj otac se odvezao autobusom iz Dake na Univerzitet Radžšahi.

Voleo je živahni, uzavreli kampus, koji mi je u detinjstvu bio dom. Živeli smo u maloj kući koju smo dobili od univerziteta i sve što nam je bilo potrebno bilo nam je na dohvat ruke.

Moj brat Sanzid i ja pešačili bismo ujutro do škole i provodili večeri sa decom drugih univerzitetskih predavača na mnogim obližnjim igralištima.

Poznavali smo svakoga na kampusu.

Bio je to srećan i bezbedan kutak sveta za nas.

Na kraju smo, međutim, Sanzid i ja završili školu i preselili se u Daku. Sanzid je počeo da radi u HR-u za veliku multinacionalnu kompaniju.

Na njegov savet, koja će se pokazati izuzetno proročkim imajući u vidu šta nas je sve čekalo, studirala sam pravo na fakultetu.

Nisam, međutim, imala nameru da postanem advokatica koja će se aktivno baviti pravom. Mislila sam da ću nakon što diplomiram možda da se pridružim nekoj međunarodnoj nevladinoj organizaciji ili da uđem u akademske krugove.

Ali izgleda da je moj otac još tada znao šta će biti najbolje za našu porodicu.

Počela sam da studiram 2006, a moja majka je došla da živi sa mnom u Daki kad sam pronašla smeštaj.

U nedelji kad je ubijen, otac je došao u Daku na nekoliko dana da nas poseti, i vratio se u Radžšahi rano poslepodne u sredu 1. februara 2006.

Pozvao je moju majku da joj kaže da je srećno stigao, a nekoliko sati kasnije, pre devet uveče, zvao ju je ponovo. Pretpostavljam da se spremao za spavanje.

Policija će kasnije pronaći pantalone koje je nosio kad je otišao od nas iz Dake kako vise na kvaci vrata od spavaće sobe.

Biće živ još vrlo kratko. Islednik je kasnije utvrdio da je ubijen pre 10 sati uveče.

Moja otac se vratio u Radžšahi da bi prisustvovao sastanku o budućnosti kolege doktora Mije Muhameda Mohiudina.

Doktor Mohiudin nekada je bio naš bliski porodični prijatelj, ali odnos između njega i mog oca naglo se prekinuo nedugo pre toga.

Moj otac je otkrio nekoliko slučajeva plagiranja u radovima doktora Mohiudina i skrenuo je pažnju nastavnom kadru na to.

Zakazan je sastanak na kom je trebalo da se diskutuje o tome kako će se katedra postaviti prema toj kontroverzi.

Ali moj otac se nije pojavio na tom sastanku.

Niti se javljao na telefon kad smo ga zvali.

Kućepazitelj Jahangir Alam rekao je da on nije kod kuće i, što je bilo čudno, dodao da ga nije ni video da je došao.

Uznemirena, moja majka je zamolila mog brata da ode te večeri do Radžšahija i da ga potraži.

Narednog dana, 3. februara 2006, moj brat je pronašao mrtvo telo mog oca u septičkoj jami u bašti njegovog univerzitetskog smeštaja.

To je sada postala istraga ubistva.

Na trenutak je izgledalo kao da su oči čitavog sveta uprte u moju porodicu.

Smrt moga oca bila je krupna vest, pravi pravcati kriminalistički slučaj, potraga za ubicom iz stvarnog života.

Lice mog oca stalno se pojavljivalo na televiziji i u novinama.

Međunarodni i lokalni mediji tražili su pikantne detalje koji će činiti priču uzbudljivijom: dobri, popularni i zdravi ljudi ne umiru na taj način.

Naša porodična tragedija pretvorila se u medijsku dramu sa mnogo pitanja bez odgovora.

Ko bi ubio poštovanog univerzitetskog profesora? Je li to bila neka lična razmirica? Ekstremni islamisti? Šta je to govorilo o bangladeškom društvu u celini?

Islednik je utvrdio da je moj otac bio fizički napadnut pre nego što je ubijen.

Usred sveg tog haosa, osećala sam strahopoštovanje prema bratu i majci. Oni su se odmah latili posla.

Moja majka se pridružila bratu u Radžšahiju kako bi pomogla policiji, da bi utvrdili vremenski sled događaja i razmotrili sve osumnjičene.

U roku od nekoliko nedelja, doktor Mia Muhamed Mohiudin - kolega kog je moj otac optužio za plagiranje - kućepazitelj univerzitetskog smeštaja Jahangir Alam i još četvorica drugih, uključujući Alamovog brata i zeta, uhapšeni su i optuženi za ubistvo mog oca.

Tokom suđenja, Jahangir Alam i njegovi rođaci svedočili su da ih je Mohiudin ubedio da ubiju mog oca obećavši im zauzvrat novac, kompjutere i posao na univerzitetu. Mohiudin je negirao te optužbe.

Četvorica su 2008. proglašena krivim na Nižem sudu u Radžšahiju i osuđeni na smrtnu kaznu, dok su dvojica oslobođena.

Trebalo je sve da bude gotovo, ali nije bilo.

Četvorica su uložila žalbu i slučaj je prosleđen bangladeškom Višem sudu.

Moja majka i brat su neumorno radili na ostvarivanju pravde za mog oca.

Za razliku od njih, ja sam se osećala potpuno beskorisno.

Kad je Niži sud prvi put doneo presudu, tek sam izašla iz tinejdžerskih godina i bila sam izuzetno nezrela.

Moja porodica me je štitila čitavog života, čak i nakon smrti mog oca, insistirajući da svu pažnju posvetim završavanju fakulteta.

Pružali su mi podršku, i emotivno i finansijski.

Istrajavala sam u studijama, trudeći se da se koncentrišem na svoje udžbenike iz prava, iako nisam bila sigurna šta želim od života.

Slučaj mog oca je 2011. stigao na Viši sud.

Sud je odredio kauciju doktoru Mii Muhamedu Mohiudinu, kolegi kog je moj otac optužio za plagijat, i on je pušten na slobodu tokom trajanja suđenja.

On je angažovao više od 10 advokata i bilo je očigledno da će njegova odbrana biti sofisticirana.

Odjednom, moja budućnost je postala savršeno jasna.

Znala sam šta mogu da uradim sa sopstvenim životom.

Mogu da iskoristim diplomu sa pravnog fakulteta da pomognem slučaju tužioca protiv ubica mog oca.

Nalazila sam se u jedinstvenom položaju. Bila sam sastavni deo velikog broja različitih svetova.

Mogla sam da budem u kontaktu sa porodicom i da joj tumačim pravna dokumenta.

Poznavala sam policajce, poznavala sam oca, čak sam poznavala i dvojicu optuženih.

Mogla sam da budem od ključne pomoći za ovaj slučaj kako bi moj otac konačno dobio pravdu koju zaslužuje.

Diplomirala sam na pravnom fakultetu 2012. godine i odmah počela da pomažem tužiocima.

U Bangladešu nema mnogo žena koje rade aktivno kao advokati na krivičnim sudskim slučajevima, ali svi su odmah uvideli koliko korisna mogu da budem i postala sam dobrodošla članica tima.

Tu sam provela svaki trenutak svog vremena. Odbijala sam druge slučajeve da bih se bavila samo slučajem svog oca.

Viši sud je 2013. godine doneo presudu.

Potvrdio je smrtnu kaznu za doktora Miju Muhameda Mohiudina, kolegu kog je moj otac optužio za plagijat, kao i kućepazitelja univerzitetskog smeštaja Jahangira Alama.

Ali smrtna kazna za dvojicu drugih, Alamovih rođaka, smanjena je na doživotnu kaznu zatvora.

Sudija je utvrdio da su oni pomagali, ali da su Mohiudin i Alam bili mozak operacije.

Ali tu još nije bio kraj.

Kućepazitelj Jahangir Alam i njegovi rođaci priznali su da su ubili mog oca, i svi su tvrdili da im obratio lično Mohiudin i da ih je on platio za to.

Međutim, Mohiudinovi advokati su podneli novu žalbu, ovaj put Žalbenom sudu bangladeškog Vrhovnog suda - najvišem žalbenom sudu u zemlji.

Proučavali sam dokumente, pripremala papire, organizovala vremenske rasporede, skicirala krivične profile, razgovarala sa advokatima i bodrila mog brata i majku.

Kasne večeri, vikendi i nekoliko ramazana bili su provedeni u molitvama i održavanju našeg cilja na vidiku - ostvarivanju pravde i mira za našeg oca.

Sada sam bila odlučna pravnica sa misijom, u svojim tridesetim godinama, a ne više nervozna tinejdžerka čiji se svet srušio 2006. godine.

Ali bili smo upućeni na vremenski raspored sudova. Čekali smo osam dugih godina da se održi ročište po žalbenom postupku.

Doktor Mohiudin je bio imućan čovek sa vezama, njegov zet je bio uticajan bangladeški političar. Imao je na raspolaganju resurse i ogroman tim advokata.

Ti advokati tvrdili su da on nije imao nikakve veze sa ubistvom mog oca, da su on i moj otac oduvek bili bliski prijatelji i da ne postoje fizički dokazi protiv njega - sve su bili indirektni iskazi.

Nema veze što su druga trojica podnela detaljna priznanja ili što njegovo ponašanje posle ubistva nije ličilo na nekoga ko je blizak našoj porodici.

Doktor Mohiudin, koji nas je često posećivao ranijih godina, držao se podalje od sahrane mog oca - on je bio jedini profesor sa fakulteta koji se nije pojavio. Niti je posetio našu porodicu da nam pruži podršku.

Vrhovni sud, sa nagomilanim zaostalim slučajevima, nije zakazao slučaj mog oca sve do kraja prošle godine, a tek su 5. aprila 2022, sudije Vrhovnog suda, predvođene Hasanom Foezom Sidikom i većem od pet drugih, zaključili da je doktor Mia Muhamed Mohiudin kriv za ubistvo mog oca i potvrdili njegovu smrtnu kaznu.

Posle izricanja presude, objavila sam saopštenje u ime svoje porodice rekavši da smo zadovoljni presudom, ali nisam sigurna da je „zadovoljni" prava reč.

Nema reči kojima bih opisala kakvih je to 16 godina bilo za moju porodicu. Bilo je neizrecivo bolno.

Ponekad se pitam da li ću ikada pronaći svoj mir, znajući da je moj otac skončao na taj način.

Borba za pravdu i mir za mog oca dominirala je mojim zrelim dobom, do te mere da je ostatak mog života sve vreme bio na pauzi.

Ljudi me pitaju da li sada želim da se skrasim i zasnujem porodicu. Možda nakon što ubice mog oca budu mrtve. Možda ću se tada osećati kao da je sve završeno.

Moj otac je bio čitav moj svet, on je bio dobar, pošten, jednostavan i mudar čovek.

Ono što su ubice uradile mom ocu, samo zato što je doktor Mohiudin rizikovao da izgubi posao, nezamislivo je, ali zbog njega ću nastaviti dalje, boriću se pravdu i živeti dobrim životom.

Pogledajt video o policijskom nasilju u Brazilu

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]