The Velvet Underground: Film kao način ispravljanja prošlosti

U dokumentarcu Toda Hejnsa The Velvet Underground šesnaestomilimetarska kamera u kratkoj sekvenci nervozno defiluje vrevom centra Njujorka sredinom šezdesetih.

Članovi benda, u potpunoj crnini i neprikosnoveno kul, u transu izvode pesmu Heroin dok reflektori preko njih i po zidu razlivaju psihodelične boje, čineći ih gotovo prozirnim.

Velveti su jedna od najvažnijih rokenrol grupa u dekadi kad ih je bilo na sve strane - Lu Rid, Džon Kejl, Sterling Morison i Mo Taker su kombinovalu soničnu depresiju, poigravali su se sa seksualnim afinitetima i nisu nimalo marili za to da li će se svideti mejstrimu, što ih je učinilo jednim od najuticajnijih sastava svih vremena.

Hejnsov film ne pokušava da nam objasni muziku The Velvet Underground, već čini sve da se osećamo kao da smo u istoj prostoriji sa bendom, uparujući njihov neizbrušeni kul stil sa fragmentima arhivskih snimaka i tutnjavom njihovih pesama.

U razgovoru za BBC Kulturu, Hejns između ostalog kaže: „Moj posao kao reditelja se sastojao u tome da pokušam da, u izvesnom smislu, prilagodim vizuelni jezik filma bendu i njegovoj muzici. U suštini, pitanje je bilo 'kako osećanje koje proističe iz gledanja filma proizvesti prikazujući ono što su oni radili?'"

U dugoj i raznolikoj istoriji muzičkih dokumentaraca - pri čemu treba imati u vidu i njegove brojne podžanrove - nalazimo nekoliko uzornih ostvarenja.

Među koncertnim filmovima ističu se Montrej pop (1968) D. A. Penebejkera, Poslednji valcer (1978) Martina Skorsezea ili Stop Making Sense (1984) Džonatana Demija.

Treba pomenuti i antologijske istorije čitavih žanrova, poput opsežnih serijala Džez ili Kantri muzika koje je režirao Ken Berns, kao i dokumentarce ispunjene metežom i snimljene u maniru „muva na zidu", od Let's Get Lost (1988), Gimme Shelter (1970) do In Bed with Madonna (1991), koji nam, pomoću zapanjujućih detalja, omogućavaju da se približimo pop zvezdama.

Skoriji filmovi, poput Amazing Grace (2018) i Bijonsin Homecoming (2019), brzo su se popeli na vrh te liste.

Neki od tih filmova predstavljaju pokazne vežbe kad je reč o tome šta je sve moguće uraditi kada velike muzičke zvezde snima jednako veliki reditelj, i zasigurno nije preterivanje reći da The Velvet Underground pripada toj grupi.

Srećom, deluje kao da je 2021. predstavljala plodonosnu godinu za zanimljive, složene i vizuelno inovativne dokumentarce, a Hejnsov film stoji rame uz rame sa filmovima The Sparks Brothers (Edgar Rajt) i Summer of Soul (Kvestlov), koji spadaju među najbolje.

Svaki od njih prevazilazi konvencije kad je reč o tome kakav treba da izgleda muzički dokumentarac.

Rajtov The Sparks Brothers dodatno dobija na samosvesti pomoću odeljaka sa intervjuima - namerno osvetljavajući aktere priče na teatralan način, postavljajući ih tako da budu međusobno udaljeniji nego obično.

Uz animirane scene sporednog karaktera i zabavne umetke, film na taj način potcrtava razigrani otpadnički duh Rasela i Rona Maela.

The Velvet Underground se takođe poigrava sa žanrovskim normama, ali tako što gledaoca izlaže seriji izdeljenih ekrana, pri čemu sadržaj polovine „prozora" u jednom kadru ispunjavaju komentari iz današnje perspektive, dok se u prozorima koji čine drugu polovinu sve vreme odvija vatromet slika iz kreativnog perioda 60-ih u Njujorku.

„Kod gledaoca sam hteo da izazovem osećanje da je verbalna istorija nešto što ima drugostepenu važnost, nije nešto što treba da bude u prvom planu", kaže Hejns.

„Tokom ovog putovanja trebalo bi da se oslonite na oči i uši, i to će vam omogućiti da čujete muziku na potpuno nov način - što je uvek cilj kada za temu imate toliko uticajan bend."

Čarli Filips iz Gardijana nudi sličo tumačenje tog postupka bacanja gledaoca u neposrednost životnog toka.

„Zajednička karakteristika dokumentaraca Summer of Soul i The Velvet Underground jeste ta što ne pokušavaju sve da objanse, i mislim da je to važno. Bolje je u celosti prikazati sjajan nastup: onda ste pustili fenomen da progovori za sebe - publika tada uranja u događaj! "

Prepravljanje prošlosti

Iako se svaki od tih filmova na različite načine poigrava sa vizuelnim tropima i nezaobilaznim konvencijama - razgovor, arhivski snimak - oni imaju i nešto zajedničko: usredsređeni pogled ka prošlosti koji nije prosto nostalgičan ili hagiografski, već takođe teži da tu prošlost prepravi koristeći, najčešće, perspektivu nekoga ko je autsajder.

Imajući u vidu da su stvari uvek jasnije kad se gledaju s distance, ovi filmovi zdušno prihvataju raspravu o trenucima kad je komercijalni uspeh izostao (The Sparks Brothers), teškim karakterima (Lu Rid kao lider The Velvet Underground) i složenim socijalnim motivima, na taj način uspevajući da potpuno uvuče gledaoca u svetove o kojima pripovedaju.

U Kvestlovovom izuzetnom filmu Summer of Soul, po prvi put prikazani snimci sa festivala Leto soula (Summer of Soul), održanog 1969, potcrtavaju harizmu i stil izvođača.

Pomoću dugih kadrova žive muzike, uz koje idu komentari, film slavi festival ispunjen uživanjem crnaca i njihovo samoizražavanje u periodu obeleženom podelama i bolnom promenom u Americi.

Takođe, on na mudar način zahteva od gledaoca da se zapita kako je moguće da su snimci nastupa tako izuzetnih umetnika, od Sly and the Family Stone do Stivija Vondera, toliko dugo bili, u manjoj ili većoj meri, zanemareni. (Materijal nikada nije otkupila nijedna veća televizijska mreža i praktično je decenijama tavorio u podrumu.)

Kad je reč o portretisanju muzičkih legendi, Tod Hejns ne radi iste stvari kao drugi reditelji.

U filmu I'm Not There (2007) gledalac prati imaginarno putovanje kroz mnoge životne stilove i likove koje je Bob Dilan usvojio tokom karijere, oličene u likovima koje igraju glumci u rasponu od malog dečaka do Kejt Blanšet.

Već u prvim delima je na poseban način tretirao fenomen muzičke slave - u fulmu Superstar: the Karen Carpenter Story (1988) koristio je igračke barbi kako bi rekonstruisao scenu iz života Keren Karpenter.

A u poslednjem dokumentarcu, koji uspostavlja drugačija pravila, Hejns nudio nove uvide.

Osim smenjivanja muzičkih znalaca i saradnika benda, u njemu se pojavljuju i ljudi poput Džonasa Mekasa, pokojnog kralja nezavisne njujorške filmske scene i osnivača centra Anthology Film Archives, koji govori o kontekstu u kom je bilo moguće da se pojavi jedinstveni bend poput The Velvet Underground.

U filmu je prikazana nerazdvojna veza između benda i njujorških kvir i avangardnih kružoka tokom šezdesetih. „

Dešavalo mi se da naiđem na arhivsku građu u vezi s nekim bendom i da reagujem u stilu: 'čekaj, stani malo, daj da vidim šta se dešavalo oko ovog benda'", kaže Hejns.

„Ne moram odmah da znam odakle potiču niti kakve su im seksualne sklonosti. Zanima me ko smišlja muziku, ali isto tako i šta se događalo na muzičkoj sceni u tom trenutku.

U konkretnom slučaju, može se reći da Velveti predstavljaju veran portret kulture u kojoj su ponikli, jer su gotovo nerazdvojni od toka tog vremena.

Način na koji su se okupili odslikava taj proces u kom su se umetnici muvali jeni oko drugih, uzimali ideje jedni od drugih u to vreme, a ponekad su bukvalno i sami pokušavali da istražuju različite načine izražavanja u umetnosti."

Kršenje konvencija

U vreme bogate ponude televizija i filmova - od razgranatih striming servisa do novih bioskopskih izdanja - u etru se svake godine pojavi na desetine muzičkih dokumentaraca.

Na izmaku 2021. nekoliko filmova je imalo festivalsku premijeru, poput Becoming Led Zeppelin i Hallelujah: Leonard Cohen, a Journey, a Song.

Muzički dokumentarci predstavljaju važan deo šire industrije dokumentaraca: tako, na primer, filmovi poput Framing Britney Spears nisu žanrovski utvrđeni, pa ih gledaju i oni koji sebe ne ubrajaju u ljubitelje dokumentaraca.

Ali, prezasićenost takođe znači i neujednačenost kad je reč o kvalitetu.

Banalna konvencionalnost, nepouzdani pripovedači, uplitanje izdavačkih kuća ili zahtevi članova benda da autorizuju materijal uvek se ispostavljaju kao opasne prepreke pri snimanju dokumentarca.

Filips dodaje: „Uvek se iznerviram kada vidim da dokumentarac o radikalnom bendu ili muzičaru nije i sam umetnički radikalan. Film The Velvet Underground izgleda onako kako zvuči njihova muzika. On je neskladan i ponekad sveprožimajući; besprizoran je; trudi se da ne liči ni na jedan drugi dokumentarac. Filmovi koje snimaju fanovi često nisu kvalitetni, ali The Velvet Underground je umetničko delo, a ne pismo obožavaoca."

Hejns je svestan toga da nostalgija krije brojne opasnosti po rediteljski poziv.

Njegovi filmovi (npr. Kerol i Daleko od raja) često na zapanjujući način problematizuju uvreženo znanje o prošlosti.

„Mislim da je ta reč na izvestan način ponižavajuća. Imamo toliko različitih oblika sagledavanja prošlosti i naše kulturne, socijalne i umetničke istorije, koji je ne svode na puki fetiš."

"Nostalgija kao da minimizira prošlost i pojednostavljuje je do krajnosti kako bi je svela na površne stvari, kako bismo o njima mislili da su kul, kao na primer, način na koji se ljudi oblače i slično. Na najrazličitije načine stičemo znanja, i još uvek učimo, o ispravljenim nepravdama iz prošlosti: o istorijama rasizma, seksizma i homofobije."

Pritom, uvek treba imati na umu da su najdragocenije znanje i najbolja dela posledica ugnjetavanja - reč je o ljudima koji su bili tlačeni na različite načine i borili se i izborili protiv toga. To iskustvo ih je najviše naučilo o društvu u kom žive."

Njegova tvrdnja se može jednako primeniti i na Summer of Soul.

Film prevazilazi izuzetnu raznolikost i talenat izvođača koji su nastupili na festivalu, koji mnogi očevici i poznavaoci nazivaju „Crni Vudstok", i dobija duboku političku konotaciju - na primer, prečasni Džesi Džekson i Mahalija Džekson govore i pevaju u čast Martina Lutera Kinga juniora, koji je ubijen nedugo pre održavanja festivala; sastav Gladys Knight and the Pips je završio nastup tako što su članovi benda i pevačica podigli uvis pesnice leve ruke; Crni panteri su obezbeđivali festival jer organizatori nisu bili voljni da taj posao prepuste njujorškoj policiji.

Umesto da nas samo prepusti muzici, Summer of Soul se dobrano pobrinuo da shvatimo društveni i politički značaj koji ima taj događaj u kulturi - kao i činjenicu da se „crna istorija uvek briše", kako primećuje aktivistkinja Čarlin Anter Golt u filmu.

Kao rezultat, naša pažnja je usmerena ka prevrednovanju delova kulturne istorije koji su dugo bili nepravedno ignorisani.

Svaki od navedenih filmova poseduje zaseban stil - jedinstveni elektropop sastava Sparks, soul Mahalije Džekson, nekontrolisani hedonizam Velveta - oni nam pokazuju na koji način zadate konvencije mogu biti promenjene i dekonstruisane, oživljavajući vreme i prostor koji su izbrisani, čineći pogled unazad produktivnim.

Možda najveći kompliment koji može da se uputi svakom od ovih filmova jeste taj da će i gledalac koji nikada nije čuo muziku autora o kojima oni govore sigurno prepoznati sirovi talenat, autsajderstvo, i prefinjenu iščašenost, odnosno osobine koje svakog velikog muzičara izdvajaju u odnosu na okruženje.

Pogledajte video: Massive Attack: Album sačuvan u formi slike korišćenjem DNK

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]