The Velvet Underground: Филм као начин исправљања прошлости

У документарцу Тода Хејнса The Velvet Underground шеснаестомилиметарска камера у краткој секвенци нервозно дефилује вревом центра Њујорка средином шездесетих.

Чланови бенда, у потпуној црнини и неприкосновено кул, у трансу изводе песму Heroin док рефлектори преко њих и по зиду разливају психоделичне боје, чинећи их готово прозирним.

Велвети су једна од најважнијих рокенрол група у декади кад их је било на све стране - Лу Рид, Џон Кејл, Стерлинг Морисон и Мо Такер су комбиновалу соничну депресију, поигравали су се са сексуалним афинитетима и нису нимало марили за то да ли ће се свидети мејстриму, што их је учинило једним од најутицајнијих састава свих времена.

Хејнсов филм не покушава да нам објасни музику The Velvet Underground, већ чини све да се осећамо као да смо у истој просторији са бендом, упарујући њихов неизбрушени кул стил са фрагментима архивских снимака и тутњавом њихових песама.

У разговору за ББЦ Културу, Хејнс између осталог каже: „Мој посао као редитеља се састојао у томе да покушам да, у извесном смислу, прилагодим визуелни језик филма бенду и његовој музици. У суштини, питање је било 'како осећање које проистиче из гледања филма произвести приказујући оно што су они радили?'"

У дугој и разноликој историји музичких документараца - при чему треба имати у виду и његове бројне поджанрове - налазимо неколико узорних остварења.

Међу концертним филмовима истичу се Монтреј поп (1968) Д. А. Пенебејкера, Последњи валцер (1978) Мартина Скорсезеа или Stop Making Sense (1984) Џонатана Демија.

Треба поменути и антологијске историје читавих жанрова, попут опсежних серијала Џез или Кантри музика које је режирао Кен Бернс, као и документарце испуњене метежом и снимљене у маниру „мува на зиду", од Let's Get Lost (1988), Gimme Shelter (1970) до In Bed with Madonna (1991), који нам, помоћу запањујућих детаља, омогућавају да се приближимо поп звездама.

Скорији филмови, попут Amazing Grace (2018) и Бијонсин Homecoming (2019), брзо су се попели на врх те листе.

Неки од тих филмова представљају показне вежбе кад је реч о томе шта је све могуће урадити када велике музичке звезде снима једнако велики редитељ, и засигурно није претеривање рећи да The Velvet Underground припада тој групи.

Срећом, делује као да је 2021. представљала плодоносну годину за занимљиве, сложене и визуелно иновативне документарце, а Хејнсов филм стоји раме уз раме са филмовима The Sparks Brothers (Едгар Рајт) и Summer of Soul (Квестлов), који спадају међу најбоље.

Сваки од њих превазилази конвенције кад је реч о томе какав треба да изгледа музички документарац.

Рајтов The Sparks Brothers додатно добија на самосвести помоћу одељака са интервјуима - намерно осветљавајући актере приче на театралан начин, постављајући их тако да буду међусобно удаљенији него обично.

Уз анимиране сцене споредног карактера и забавне уметке, филм на тај начин потцртава разиграни отпаднички дух Расела и Рона Маела.

The Velvet Underground се такође поиграва са жанровским нормама, али тако што гледаоца излаже серији издељених екрана, при чему садржај половине „прозора" у једном кадру испуњавају коментари из данашње перспективе, док се у прозорима који чине другу половину све време одвија ватромет слика из креативног периода 60-их у Њујорку.

„Код гледаоца сам хтео да изазовем осећање да је вербална историја нешто што има другостепену важност, није нешто што треба да буде у првом плану", каже Хејнс.

„Током овог путовања требало би да се ослоните на очи и уши, и то ће вам омогућити да чујете музику на потпуно нов начин - што је увек циљ када за тему имате толико утицајан бенд."

Чарли Филипс из Гардијана нуди сличо тумачење тог поступка бацања гледаоца у непосредност животног тока.

„Заједничка карактеристика документараца Summer of Soul и The Velvet Underground јесте та што не покушавају све да објансе, и мислим да је то важно. Боље је у целости приказати сјајан наступ: онда сте пустили феномен да проговори за себе - публика тада урања у догађај! "

Преправљање прошлости

Иако се сваки од тих филмова на различите начине поиграва са визуелним тропима и незаобилазним конвенцијама - разговор, архивски снимак - они имају и нешто заједничко: усредсређени поглед ка прошлости који није просто носталгичан или хагиографски, већ такође тежи да ту прошлост преправи користећи, најчешће, перспективу некога ко је аутсајдер.

Имајући у виду да су ствари увек јасније кад се гледају с дистанце, ови филмови здушно прихватају расправу о тренуцима кад је комерцијални успех изостао (The Sparks Brothers), тешким карактерима (Лу Рид као лидер The Velvet Underground) и сложеним социјалним мотивима, на тај начин успевајући да потпуно увуче гледаоца у светове о којима приповедају.

У Квестлововом изузетном филму Summer of Soul, по први пут приказани снимци са фестивала Лето соула (Summer of Soul), одржаног 1969, потцртавају харизму и стил извођача.

Помоћу дугих кадрова живе музике, уз које иду коментари, филм слави фестивал испуњен уживањем црнаца и њихово самоизражавање у периоду обележеном поделама и болном променом у Америци.

Такође, он на мудар начин захтева од гледаоца да се запита како је могуће да су снимци наступа тако изузетних уметника, од Sly and the Family Stone до Стивија Вондера, толико дуго били, у мањој или већој мери, занемарени. (Материјал никада није откупила ниједна већа телевизијска мрежа и практично је деценијама таворио у подруму.)

Кад је реч о портретисању музичких легенди, Тод Хејнс не ради исте ствари као други редитељи.

У филму I'm Not There (2007) гледалац прати имагинарно путовање кроз многе животне стилове и ликове које је Боб Дилан усвојио током каријере, оличене у ликовима које играју глумци у распону од малог дечака до Кејт Бланшет.

Већ у првим делима је на посебан начин третирао феномен музичке славе - у фулму Superstar: the Karen Carpenter Story (1988) користио је играчке барби како би реконструисао сцену из живота Керен Карпентер.

А у последњем документарцу, који успоставља другачија правила, Хејнс нудио нове увиде.

Осим смењивања музичких зналаца и сарадника бенда, у њему се појављују и људи попут Џонаса Мекаса, покојног краља независне њујоршке филмске сцене и оснивача центра Anthology Film Archives, који говори о контексту у ком је било могуће да се појави јединствени бенд попут The Velvet Underground.

У филму је приказана нераздвојна веза између бенда и њујоршких квир и авангардних кружока током шездесетих. „

Дешавало ми се да наиђем на архивску грађу у вези с неким бендом и да реагујем у стилу: 'чекај, стани мало, дај да видим шта се дешавало око овог бенда'", каже Хејнс.

„Не морам одмах да знам одакле потичу нити какве су им сексуалне склоности. Занима ме ко смишља музику, али исто тако и шта се догађало на музичкој сцени у том тренутку.

У конкретном случају, може се рећи да Велвети представљају веран портрет културе у којој су поникли, јер су готово нераздвојни од тока тог времена.

Начин на који су се окупили одсликава тај процес у ком су се уметници мували јени око других, узимали идеје једни од других у то време, а понекад су буквално и сами покушавали да истражују различите начине изражавања у уметности."

Кршење конвенција

У време богате понуде телевизија и филмова - од разгранатих стриминг сервиса до нових биоскопских издања - у етру се сваке године појави на десетине музичких документараца.

На измаку 2021. неколико филмова је имало фестивалску премијеру, попут Becoming Led Zeppelin и Hallelujah: Leonard Cohen, a Journey, a Song.

Музички документарци представљају важан део шире индустрије документараца: тако, на пример, филмови попут Framing Britney Spears нису жанровски утврђени, па их гледају и они који себе не убрајају у љубитеље документараца.

Али, презасићеност такође значи и неуједначеност кад је реч о квалитету.

Банална конвенционалност, непоуздани приповедачи, уплитање издавачких кућа или захтеви чланова бенда да ауторизују материјал увек се испостављају као опасне препреке при снимању документарца.

Филипс додаје: „Увек се изнервирам када видим да документарац о радикалном бенду или музичару није и сам уметнички радикалан. Филм The Velvet Underground изгледа онако како звучи њихова музика. Он је нескладан и понекад свепрожимајући; беспризоран је; труди се да не личи ни на један други документарац. Филмови које снимају фанови често нису квалитетни, али The Velvet Underground je уметничко дело, а не писмо обожаваоца."

Хејнс је свестан тога да носталгија крије бројне опасности по редитељски позив.

Његови филмови (нпр. Керол и Далеко од раја) често на запањујући начин проблематизују уврежено знање о прошлости.

„Мислим да је та реч на известан начин понижавајућа. Имамо толико различитих облика сагледавања прошлости и наше културне, социјалне и уметничке историје, који је не своде на пуки фетиш."

"Носталгија као да минимизира прошлост и поједностављује је до крајности како би је свела на површне ствари, како бисмо о њима мислили да су кул, као на пример, начин на који се људи облаче и слично. На најразличитије начине стичемо знања, и још увек учимо, о исправљеним неправдама из прошлости: о историјама расизма, сексизма и хомофобије."

Притом, увек треба имати на уму да су најдрагоценије знање и најбоља дела последица угњетавања - реч је о људима који су били тлачени на различите начине и борили се и изборили против тога. То искуство их је највише научило о друштву у ком живе."

Његова тврдња се може једнако применити и на Summer of Soul.

Филм превазилази изузетну разноликост и таленат извођача који су наступили на фестивалу, који многи очевици и познаваоци називају „Црни Вудсток", и добија дубоку политичку конотацију - на пример, пречасни Џеси Џексон и Махалија Џексон говоре и певају у част Мартина Лутера Кинга јуниора, који је убијен недуго пре одржавања фестивала; састав Gladys Knight and the Pips је завршио наступ тако што су чланови бенда и певачица подигли увис песнице леве руке; Црни пантери су обезбеђивали фестивал јер организатори нису били вољни да тај посао препусте њујоршкој полицији.

Уместо да нас само препусти музици, Summer of Soul се добрано побринуо да схватимо друштвени и политички значај који има тај догађај у култури - као и чињеницу да се „црна историја увек брише", како примећује активисткиња Чарлин Антер Голт у филму.

Као резултат, наша пажња је усмерена ка превредновању делова културне историје који су дуго били неправедно игнорисани.

Сваки од наведених филмова поседује засебан стил - јединствени електропоп састава Sparks, соул Махалије Џексон, неконтролисани хедонизам Велвета - они нам показују на који начин задате конвенције могу бити промењене и деконструисане, оживљавајући време и простор који су избрисани, чинећи поглед уназад продуктивним.

Можда највећи комплимент који може да се упути сваком од ових филмова јесте тај да ће и гледалац који никада није чуо музику аутора о којима они говоре сигурно препознати сирови таленат, аутсајдерство, и префињену ишчашеност, односно особине које сваког великог музичара издвајају у односу на окружење.

Погледајте видео: Massive Attack: Албум сачуван у форми слике коришћењем ДНК

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]