Pop muzika: Zašto je Grejs Džons najoriginalnija pevačica na sceni

Teško je opisati Grejs Džons bez korišćenja izlizanih termina, ali za obožavanu jamajčansku muzičarku zaista važi da je - ikona, jedinstvena i vizionarka.

Podjednako je teško sažeto reći čime se zapravo ona bavi: otkada je krajem 60-tih počeo njen kreativni zamajac, Džons je bila glumica, manekenka u svetu visoke mode, disko pevačica, omiljeni model fotografa, nju vejv muzičarka, filmska zvezda i neumorna trendseterka.

Očigledno, njen kameleonski karakter predstavlja ključni razlog zašto je neodoljiva.

„Sama njena pojava izaziva snažno osećanje u nama - oslobađa nas u potpunosti jer je oslobodila sebe", kaže Hani Dižon, svetski poznati didžej i producent.

Ističe da je Džons izvršila veliki uticaj na njega.

Istovremeno, zbog neverovatne fluidnosti njene kreativnosti, njena dostignuća na određenim poljima, naročito u muzici, često se previđaju.

Blješteći, androgini izgled koji je stvorila za fotografe i omote albuma s pravom je hvaljen - magazin Vog je opisao Džons kao „najveću kraljicu mode", dok je vebsajt Dejzd nahvalio njene „revolucionarne stilske trenutke" - ali deluje kao da je to ide nauštrb njenog muzičkog nasleđa.

Međutim, Džons je već na Warm Leatherette, albumu koji je predstavio njen osobeni, regeom prošarani nju vejv, pomerila granice kao pevačica, autorka i inovatorka koja ruši konvencije.

Na njemu su se našle „panki" obrade pesama autora koji neguju različite stilove, poput Toma Petija, Smokija Robinsona i Roxy Music, otpevane karakterističnim prodornim Džonsinim glasom koji poseduje kvalitete koji predstavljaju glavne osobine same autorke - neustrašivost i jedinstvenost.

Takođe, za njega i danas važi isto što se može reći za samu autorku - deluje gotovo jednako sveže kao i 1980, kad se pojavio.

Kao što je poznato, Džons u prethodnom periodu nije bila mnogo zainteresovana za proširivanje svoje muzičke zaostavštine - Hurricane iz 2008. je jedini album koji je objavila nakon Bulletproof Heart iz 1989. - međutim, brojni umetnici su slavljeni dugo nakon što im je kreativnost presahnula.

Dr Kirsti Ferklot sa Fakulteta za umetnosti i medije na Salfordskom unoverzitetu kaže da je „način na koji je Džons prikazivala sebe putem nekoliko umetničkih oblika promenilo način na koji shvatamo pop izvođača", ali joj zbog toga još nije „odato priznanje u punoj meri u svetu pop kulture".

Ona pritom ukazuje na „odjeke" Džonsinog dela koji se mogu čuti u muzici izvođača koji koriste najrazličitije izraze, poput Niki Minaž, Lejdi Gaga, Rijana, FKA twigs, Rošin Marfi i Džanel Mone.

Zbog toga što je Džons tako uspešno potkopala žanrovske norme - čuveni omot za kompilaciju Island Life iz 1985, delo njenog tadašnjeg partnera i čestog saradnika Žana Pola Guda, predstavlja je kao gotovo nedostižni ideal atleticizma - ona je takođe višedecenijska kvir ikona.

„Naučila me je da se ne plašim ničega, da je život pozornica a pozornica mesto za ekstravagancu koja dolazi iznutra", kaže belgijska kvir performerka i pop pevačica Doli Bing Bing.

Zebra Kac, pionir žanra kvir rep, kaže da je Džons bila „jedna od ključnih figura na koju sam se ugledao kada sam uspostavljao kreativno merilo za moje delo".

Hvali njenu sposobnost da „zablista u ma kojoj ulozi se pojavila" - od „holivudskih filmova do šetnji pariskim modnim pistama i stvaranja muzike koja spada među najupečatljivije i najprepoznatljivije izbođače svih vremena."

Džonsin uticaj kao muzičarke proslavljen je u junu 2020. godine na londonskom festivalu Meltdaun - Džons je poziv da bude glavna autorka dobila od Sautbenk centra najveće evropske institucije kulture.

„Bila je prva umetnica koja me podstakla da osetim da mogu da se izrazim, da budem štagod želim da budem i da se ne bojim reakcije sveta", izjavila je Bengi Unsal, čelnica odeljenja za savremenu muziku pri Sautbenk centru, povodom prošlogodišnje najave da će festival biti posvećen jamajčanskoj umetnici.

Pošto tada nije bilo uslova za organizovanje festivala zbog pandemije korona virusa, organizatori su pomerili datum održavanja za ovu godinu.

Kad bude održan, ona će postati prva crnkinja koja je nastupila kao glavna umetnica na desetodnevnom događaju, na kom su neki od prethodnih domaćina bili Dejvid Bouvi, Joko Ono i Dejvid Birn.

Prelomni mesec

Čak i posle odlaganja festivala Meltdaun, jun 2020. je bio prelomni mesec za Džons jer je tada obeležila četrdesetogodišnjicu svog prvog britanskog hita.

Gotovo šest nedelja posle izlaska Warm Leatherette, 27. juna 1980. godine, Džons je objavila treći singl sa tog izdanja: senzacionalnu obradu Private Life sastava Pretenders koja je pokorila britansku top-listu, predstavivši je na briljantan način široj publici u emisiji „Top of the Pops".

Zebra Kac kaže da je to njegova najdraža pesma sa albuma: „U njenom glasu se čuju staloženost i kontrolisanost, a sama pesma je neverovatno sočna".

Krisi Hajd iz The Pretenders kaže da je veliki fan: „Kada sam prvi put čula Džounsinu verziju, pomislila sam: ʼE, tako treba da zvuči ta pesma!ʼ", napisala je u popratnom tekstu za Džonsinu kompilaciju Private Life: The Compass Point Sessions iz 1998. godine.

Muzički gledano, Warm Leatherette je bio hrabri preokret nakon što je Džons započela karijeru sa tri disko albuma - Portfolio iz 1977, Fame iz 1978. i Muse iz 1979 - koje je producirao Tom Molton, pionir žanra remiksovanja.

Džonsina disko era je bila delimično uspešna i pokazala je da nije samo model koji se pomalo bavi muzikom.

Do tada je već prkosila očekivanjima modne industrije uspevši da se nametne kao model visoke mode.

Džons, koja se kao tinejdžerka preselila sa Jamajke u Sirakuzu (Njujork), potpisala je prvi ugovor kao model sa 18 godina.

Zatim je šetala pistama za Iva Sena Lorena, Kenza i Azedina Alaju za vreme kratkog ali uspešnog boravka u Parizu, kada je delila stan sa Džeri Hol i Džesikom Lang.

U knjizi iz 2015. Nikada neću napisati svoje memoare, Džons se priseća kako se suočila sa otvorenim rasizmom kada je stigla u francusku prestonicu.

Vodeći agent joj je rekao da je „promocija crnog modela u Parizu isto što i pokušaj da im prodaš stari automobil koji niko ne želi da kupi".

To, međutim, nije obeshrabrilo Džons, pa mu je proročki odgovorila: „Nateraću te da priznaš da si pogrešio ".

Massive Attack: Album sačuvan u formi slike korišćenjem DNK

Ipak, Džons nikada nije mnogo volela manekensku karijeru, koju u knjizi Nikada neću napisati svoje memoare opisuje kao „protraćeno vreme".

Ubrzo je sve veću prisutnost iskoristila kako bi unovčila vlastitu muzičku karijeru.

Njena klupska obrada La vie en rose Edit Pjaf postala je veliki hit u kontinentalnoj Evropi 1977; ubrzo zatim, remiksovana verzija debi singla I Need a Man iz 1975. popela se na prvo mesto Bilbordove plesne liste učvrstivši tako njenu popularnost na gej sceni.

Međutim, Džonsina faza disko dive se prirodno završila jer je popularnost žanra počela da opada.

Pošto je album Muse iz 1979. loše prodavan, osnivač etikete Island Records, Kris Blekvel ju je ohrabrio da unese radikalne novine u zvuk koje bi odrazile njenu snažnu ličnost i raznolike muzičke uticaje.

On je u studiju „Compass Point Studios" u Nasauu na Bahamima okupio inovativni, žanrovski meštovit bend u čijem središtu su se nalazili poštovani rege muzičari Slaj Danbar i Robi Šekspir.

„Kris je sakupio sve moje različite svetove, uklopio ih i stvorio Compass Point All Stars - erotsku francusku stranu, esid tripin rokenrol, jamajčanski bubanj i bas, androgeno androidnu elektroniku", priseća se Džons u Nikad neću napisati svoje memoare.

Jedinstven glas

Istovremeno, Džons je u potpunosti prihvatila sopstveni impozantni glas.

„Posle disko albuma, odlučila sam da ću pevati na svoj način, umesto da se trudim da postanem konvencionalna pop pevačica", piše ona u knjizi.

Takođe kaže da Blekvela „nije bilo briga što zvučim kao muškarac ili entitet" i priznaje da je njena neobična vokalna tehnika - „negde između polugovora i polupevanja" - savršeno dopunjavala androgini vizuelni stil koji je razvijala.

Warm Leatherette je bio prvi Džonsin album sa omotom koji je dizajnirao Gud i koji će imati važnu ulogu u zapanjujućem načinu na koji se predstavljala svetu.

Džons često nazivaju Gudovom „muzom", ali mogu mu se pripisati samo zasluge za pomoć pri brušenju i isticanju njene estetike, ne i za nastanak.

Podsećajući na Džonsin nastup u njujorškom gej klubu 1977. godine, tri godine pre izlaska Warm Leatherette, muzički kritičar Beri Valters je 2015. godine napisao: „Bila je kvir onoliko koliko je strejt osoba relativno mogla da bude.

„Njen imidž je slavio crnu boju kože i narušene rodne norme; predstavljala je nešto što nikada ranije nismo videli kod pop izvođača - ženu koja je bila gipka, seksi i hiperženstvena, a istovremeno je odisala i oštrom, muškom arogancijom."

Više od 40 godina kasnije, Doli Bing Bing kaže da Džons i dalje oduševljava načinom na koji se predstavlja jer „moji mišići čine da izgledam androgino, a opet se igra sa vlastitom ženskom seksualnošću" - paradoks koji je Džons uvela u mejnstrim.

Kako Dižon ističe, Džons je uvek bila istinski osobenjak koji koristi prepoznatljiv imidž da bi obogatio svoju jednako prepoznatljivu muziku.

Obrada hita Walking in the Rain australijskog nju vejv benda Flash in the Pan koja se pojavila na albumu Nightclubbing iz 1981, nastavku Warm Leatherette, zvuči kao njen manifest. „Osećam se kao žena, izgledam kao muškarac, zvučim kao ne no-no, opštim kad stignem", peva sa hladnom, samouverenom dosadom.

„Ova melodija je promenila igru - Grejs je to jasno i glasno rekla o sopstvenom reprezentovanju, a bila je životinjska, seksualna i samosvesna", kaže Dižon.

Dodaje: „Osetila sam se slobodnom da budem to što jesam, u svim kompleksnim dimenzijama - dala mi je radost i nadu."

Pametno odabrane verzije obrada bile su sastavni deo uspeha albuma Warm Leatherette i Nightclubbing kao i Džonsin novi, žanrovski spojen zvuk i beskompromisna tehnika pevanja.

Umesto da joj sugeriše melodije poput Send in the Clowns i Tomorrow, koje je snimila tokom disko faze, Blekvel je ohrabrio Džonsovu da stavi sopstveni pečat na „neobične pop" pesme Roxy music (Love Is the Drug), Igija Popa (Nightclubbing) i Joy Division (She's Lost Control).

Rezultat je oličen u dramatičnoj, avangardnoj strani njenog imidža.

„Kada pevam pesmu, moram da uđem u karakter jer je to sve za mene pozorište", piše Džons u Nikad neću pisati svoje memoare.

Priznaje i da ne može da sluša vlastitu verziju She's Lost Control, jer ju je tumačila doslovno i „izgubila kontrolu do te mere da sam se uplašila".

Tokom ovog perioda, Džons je takođe počela da usavršava veštinu pisanja pesama.

Pesma Pull Up to the Bumper, objavljena kao treći singl sa albuma Nightclubbing, vrti se oko dvosmislenosti koju je možda mogla da iznese samo Džons - 2008. godine, ona je stidljivo rekla da nije reč „nužno" o analnom seksu.

U svakom slučaju, postala je jedna od njenih najpoznatijih pesama i glavna stvar u njenim sjajnim emisijama uživo.

Džons je zatim bila koautor svih pesama, sem jedne na Living My Life iz 1982, poslednjem koji je snimila u studiju Compass Point Studios.

Među zapaženim singlovima su: My Jamaican Guy, koji Džons uglavnom peva na dijalektu jamajčanski patoa, i Nipple to the Bottle, koji daje hrabro iskren prikaz dojenja i majčinstva.

„Kada ne dobijete ono što želite, derete se i vičete, i dalje ste beba", snuždeno peva Džons.

Posle Living My Life, Džons je zacementirala status ikone pop kulture 80-tih i prešla na glumu igrajući kao partnerka Arnolda Švarcenegera 1984. godine u Konanu varvarinu i Rodžera Mura u Bondovom filmu A View to a Kill 1985. godine.

Iz te godine je i jedan od njenih najvećih hitova Slave to the Rhythm, bombastična pesma za ples koju je producirao Trevor Horn, saradnik Frankie Goes to Hollywood.

Do tog trenutka, definitivno je zaslužila slavni visokoparni uvod koji na početku pesme izgovara glumac Ian Makšejn: „Dame i gospodo... gospođica Grejs Džons".

Četrdeset godina posle objavljivanja sjajnog debi albuma i dalje je podjednako nemoguće definisati kako nju tako i njenu muziku.

Naredni muzički projekti su bili umereniji, ali neretko impresivni.

Najskoriji Džonsin album, Hurricane iz 2008. godine, sadrži Williams' Blood, verovatno njenu najupečatljiviju pesmu.

U ovoj baladi sa elementima gospela, Džons istražuje podvojenost između verskih uverenja svoje porodice - otac Robert je bio pentekostalni sveštenik - i njene sopstvene buntovne prirode, identifikujući se sa dedom po ocu, muzičarem koji je „menjao žene" dok je „išao iz grad u grad " na turneji sa Net King Kolom.

Zajedno s knjigom iz 2015. godine, Nikad neću napisati svoje memoare i dokumentarnim filmom Sofije Fajns iz 2017. godine Bloodlight and Bami, ona pokazuje da Džons, koja je u reklami za automobil u Gudovoj režiji bila predstavljena kao trkač nalik kiborgu, ima humaniju stranu.

U Fajnsinom filmu, ona kaže da je svoju tešku stranu razvila imitirajući disciplinovanog očuha, rekavši: „Zbog toga sam zastrašujuća. Postajem muška, dominantna, zastrašujuća osoba."

Ipak, čini se da Džons zna da nikad ne treba da odaje previše jer izvesna doza enigme pojačava njenu privlačnost.

Četrdeset godina posle debi albuma i dalje ju je nemoguće svrstati u neku kategoriju kao ni muziku koju Dižon opisuje kao mešavinu „regea, duba, diska, francuskih balada, roka, panka i repa", dok savet koji deli na najvećem singlu albuma - „Svoju privatnu životnu dramu, dušo, izostavi" - nešto je na šta ona sama pazi.

Džons privatnu životnu dramu drži za sebe - pustiće nas unutra samo onoliko koliko želi.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]