„Џејмс Дин међу серијама”: Како је настао телевизијски хит „Мој такозвани живот”

Када се 1994. године појавила нова средњошколска серија о тинејџерки Анђели Чејс, лансирала је каријере Клер Дејнс и Џареда Лета, а одрастање описала на аутентичан начин који до тада није виђен на малим екранима.

Ауторка ове серије објашњава на који начин је Мој такозвани живот заслужио своје место у телевизијској историји.

Предстојећа дводелна филмска адаптација спектакуларног бродвејског мјузикла Злица (Wicked), насталог према преднаставку Чаробњака из Оза Грегорија Мегвајера, један је од најишчекиванијих филмских догађаја предстојеће јесење сезоне.

Поред свог гламура и спектакла којим обилује позоришна представа, Злица је у суштини топао и слојевити портрет једног необичног пријатељства између две младе вештице.

За списатељицу Вини Холцман, једну од ауторки мјузикла заједно са композитором и текстописцем Стивеном Шварцом, ово и није неистражена област.

Пре него што је Злица лансирана у стратосферу, Холцман је створила још један култни портрет женске адолесценције и једну од највољенијих и најпопуларнијих тинејџерских драма 1990-их година.

Без обзира на само 19 емитованих епизода током сезоне 1994/95, серија Мој такозвани живот је имала огроман утицај.

Лансирала је каријере Клер Дејнс и Џареда Лета и охрабрила генерације тинејџерки да своју косу офарбају у црвено.

Серија је пратила доживљаје Анђеле Чејс, 15-годишње средњошколке из измишљеног предграђа Питсбурга.

Анђела је бистра, незгодна и на тренутке саможива девојка која је покушавала да пронађе смисао свог живота.

Другим речима: типична тинејџерка.

Свет у којем је она живела изгледао је као да је километрима удаљен од блиставих тинејџера из тада популарне серије Беверли Хилс 90210, или чак и од много утемељеније британске школске драме Грејнџ Хил.

Стил писања сценарија је био изузетно аутентичан.

Холцман има богато позоришно искуство.

Након што је дипломирала на Принстону, студирала је драматургију мјузикла на Универзитету Њујорк и написала неколико комада.

Њена драма Избор (Choice) из 2015. године је недавно поново постављена на сцену у позоришту Мекартер у Принстону.

Избрусила је занат као један од писаца Тридесетогодишњака, једне од револуционарних ТВ серија студија АБЦ 1980-их година.

Серија се бавила групом бејби бумера из Филаделфије, а заједнички су је створили Маршал Херсковиц и Ед Цвик.

Холцман се придружила тиму негде на половини серије која је трајала четири сезоне.

У то време, ова серија је била њен омиљени ТВ програм, тако да је ово представљало „посао из снова за мене", рекла је она за ББЦ.

„За мене је то био тренинг. За мене је то била филмска школа - осим што сам била и плаћена!"

Када су Херсковиц и Цвик донели одлуку да би серију требало окончати, они су позвали Холцман да им се придружи на новом пројекту за АБЦ који је она требало да креира, а њих двојица продуцирају.

Херсковиц и Цвик су занат испекли на популарној АБЦ серији Породица (Family), али су одувек сматрали да је лик тинејџерке у том ТВ програму био недовољно развијен.

„Њој никада није било дозвољено да буде на било који начин субверзивна или бунтовна, што је нормално за једну тинејџерку.

„То је у њима створило жељу да за мали екран створе једну праву адолесценткињу", прича Холцман.

Холцман је у том тренутку имала 39 година и имала ћерку, али није у почетку била убеђена да је то пројекат за њу.

„Тинејџери нису били на мом радару", каже она.

Сећа се како се једном приликом враћала колима са једног од састанака и „себи је рекла како је то, па, добра тема док нам нешто друго не падне на памет".

Била је у дилеми да ли је живот једне тинејџерке тема која може да буде носећа у некој ТВ серији.

„Можда је у мени постојао неки усађени делић мизогине културе који ми је говорио како то нипошто није довољно", сећа се списатељица.

Цвик и Херсковиц су били убеђени да је она права особа за овакав посао.

„Понекад људи виде неке ствари у теби којих ниси ни свестан", рекла је она.

„Јер је то била права тема за мене. Али заиста не мислим да бих, да је то било којим случајем остављено на мени да одлучим, икада изашла са таквим предлогом."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Тајна генијалности серије

Мој такозвани живот је премијерно приказан на АБЦ-ју 25. августа 1994. године.

Од самог почетка публици је било јасно да се налази у Анђелином свету, јер је она била и наратор.

Серија је, каже Холцман, приступила лику Анђеле „озбиљно, као и било ком одраслом лику, са поштовањем и дубином којом је она представљена на сваки начин".

Већ у првој епизоди видимо Анђелу како фарба своју косу у ватрогасно црвену боју на ужас њених родитеља и како бива опоменута због тога што је током часа из матерњег језика гласно размишљајући рекла како Ани Франк можда и није било толико лоше ако је била заточена на тавану са момком који јој се допадао.

„Као и многи адолесценти, она је, баш као и серија, у почетку одбојна, али истинска и дубока веза са њом се брзо успоставља", писало је у Варајeтију у то време, пре него што је серија проглашена „великим успехом код критике, а по свему судећи и публике".

На самом почетку, Анђела се дистанцира од Шерон, пријатељице из детињства, и радије излази са новим пријатељима Рајен (Еј Џеј Ленгер) „која је била опасна и нервозна и којој се баш и није могло веровати, али је у исто време била и лудо забавна", и Рикијем (Вилсон Круз) који је истраживао властиту сексуалност, каже Холцман.

Серија је описивала интензитет и комплексност тинејџерског пријатељства.

„Са ким се дружиш у средњој школи обично одређује и твој идентитет", каже Холцман.

„То звучи као очигледна ствар, али нисам сигурна да се до тада телевизија бавила таквим темама".

Основна нит ове серије је био Анђелина веза са ћутљивим Џорданом Каталаном (Џеред Лето) који је, све са својим продорним погледом и шишкама попут завесе, привлачност изградио на немарном ставу у школском ходнику.

„Допада ми се како се ослања на школске ормариће", уздише Анђела.

У исто време, она није ни свесна да њен пријатељ Брајан (Девон Гамерсол) гаји симпатије према њој.

Пет великих културних преокрета по мишљењу Вини Холцман

Серија успех највише дугује Клер Дејнс, која је невероватно сигурна у својој улози.

Холцман је у прво време била забринута јер је мислила да неће успети да пронађе праву девојку која ће моћи да изнесе терет ове улоге.

Позвали су Линду Лоуи, која сада ради кастинг за многе серије Шонде Рајмс.

„Она ми је рекла да у Њујорку постоји једна девојка коју морамо да видимо".

Дејнс је имала само 13 година, али Лоуи је била у праву.

„Када смо видели Клер, након тога више нисмо тражили никог другог", каже Холцман.

У интервјуу који је Клер Дејнс дала за Варајати 2019. године, она објашњава како је Анђелина несигурност заправо одраз њене дезоријентисаности.

„Озбиљно сам патила. Мислим да никада у животу нисам толико патила. Било је то веома изазовно доба, нарочито за девојке.

„Тек сам изашла из основне школе. Била сам као пребијена и некако сам се пробијала кроз различите друштвене ситуације. Уопште нисам била добра у томе", описала је.

Похвално се изразила и по питању сценарија Вини Холцман.

„Она је написала све што сам дубоко у срцу и ја мислила, али нисам знала на који начин да то артикулишем."

Избор глумца за улогу Рикија је такође био од кључног значаја.

Холцман је предвидела да његов лик буде пола Латино, пола црн, неодређеног пола.

Онда су пронашли Круза и он је био просто савршен за улогу.

„Не бих да претерано звучим као неко ко живи у Калифорнији, али он је заиста био као створен за ту улогу. Тотално му је пристајала" , каже она уз осмех.

Његов лик је био делом инспирисан искуством које је Холцман имала када је била млађа.

Имала је прилике да упозна доста геј младића преко лета и било јој је потпуно логично да у групу Анђелиних пријатеља укључи и геј младића, иако је на самом почетку серије једном приликом за њега рекла „да се чак и он сам још увек не идентификује са гејевима".

Сви ликови су, каже она, „били у процесу разумевања онога што представљају и то важи чак и за одрасле ликове у серији".

Увођење геј ликова на телевизију је у то време је и даље била реткост, а неки спонзори су се повукли из серије Тридесете (Thirtysomething) због геј ликова.

Опет, Рикијева сексуалност се не третира као нека посебно важна ствар, она је само уткана у причу.

Прво га видимо како у женском купатилу наноси маскару на лице.

Тек пред крај епизоде он је довољно опуштен да би на плесном подијуму током школске игранке извео неке атрактивне потезе са новом ученицом Дилијом, што је предивна сцена прихватања самог себе и квир радости, а тек у последњој епизоди он Дилији признаје да је геј.

Многи млади људи су у серији први пут видели себе на малим екранима.

За неке је то био окидач да се и сами на тај начин представе свету, каже Холцман, док је за друге серија отворила расправу на тему сексуалности.

За неке који су серију гледали сами, она је била „охрабрујућа", каже она.

„И због тога сам веома, веома срећна".

Због тога што је Клер била веома млада, она није могла да буде на снимању пуно радно време.

„Толико сам била опчињена са Клер, да сам желела да је имам у свакој сцени, па је то ограничење представљало веома велики проблем за мене", каже Холцман.

То је значило да је другим ликовима морала да да више простора што их је одвело у занимљиве ситуације, па смо тако добили све снажнију блискост између Шерон и Рајен (живахна Лангер се касније удала за британског аристократу и постала грофица од Девона).

Ту је и начин на који се развија процес разумевања између Брајана и Џордана.

Како серија одмиче, Холцман у ликове уграђује неочекиване нијансе, па тако Анђелини родитељи, Пети и Грејем, до краја не успевају да схвате шта се дешава.

Отказивање серије и последице

Серија је званично отказана 15. маја 1995, без обзира што ју је критика прихватила, а гледаоци обожавали, јер се испоставило да рејтинзи гледаности једноставно нису били довољно добри.

У последњој епизоди Брајан случајно открива своја осећања Анђели и остаје сам на улици са бициклом, док она одлази са Џорданом.

Да је друга сезона заживела, Холцман би им, како сама каже, донела неку другачију будућност.

Шерон би затруднела, Анђелини родитељи би се развели, то би Пети донело и дубоку депресију, а однос између Анђеле, Џордана и Брајана би постао још компликованији.

Најпосвећенији љубитељи серије су организовали прву координисану кампању те врсте у историји, којом се тражио опстанак серије затрпавањем телевизије АБЦ хиљадама писама.

Иако се кампања на крају показала неуспешном, љубав према серији није спласнула.

Можда баш због тога што је трајала само једну сезону, постала је култни класик, а и дан данас се налази на листама најбољих серија код неких критичара.

Магазин Тајм ју је 2007. године прогласио једном од најбољих серија свих времена.

Мој такозвани живот је поставио стандарде и за друге ТВ серије које су се озбиљно бавиле тинејџерима и њиховим анксиозностима и охрабрио их да проговоре њиховим језиком.

Тако је утабана стаза за монструозно популарне серије попут Досоновог света, а Клер Дејнс, која је остала блиска пријатељица са Холцман, и Лето су лансирани у филмске звезде.

Иако је отказивање серије било велико разочарање, Холцман каже да се она није осећала тако лоше јер је била уверена да је направила нешто значајно на шта је могла да буде поносна.

„Спознаја да сте створили нешто што је помогло људима да не буду тако усамљени, можда и да их мало орасположи - све је то много важније од броја емитованих епизода", каже она.

„Свако жели да се осећа као да је дао све од себе, да зна да се жртвовао за ствар и ја сам се управо тако и осећала. Осећала сам се као да сам успела у свему томе", додаје.

Истиче и да „Херсковиц серију назива Џејмсом Дином свих ТВ серија", каже она, смејући се.

„И ја мислим да има истине у томе. Умрла је млада, али је имала огроман утицај".

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]