Олимпијске игре у Паризу 2024: Колико су 'између две ватре' далеко од Олимпијаде

„Промени се или ћеш бити промењен".

Када је 2013. наследио Жака Рога на месту председника Међународног олимпијског комитета (МОК), Томас Бах је био искрен у процени шта је Олимпијским играма потребно да би остале релевантно спортско такмичење.

И поред тога што су Олимпијске игре у Лондону 2012. дошле до рекордне бројке од 3,6 милијарди гледалаца широм света, МОК је свеједно био забринут - заинтересованост гледалаца старих од 18 до 24 године је била све мања.

Био је то тренд који нико није могао да игнорише.

Бах је у децембру 2014. представио Агенду 2020, и тако најавио 40 реформских мера за Игре.

„У нашем свету, који се мења брже него икада, јучерашњи успех данас не значи ништа", упозорио је председник на 127. седници МОК-а у Монаку.

„Уколико сами не спроведемо ове одлуке, учиниће то неко други. Желимо да будемо предводници промена, а не предмет промене."

У нади да ће Олимпијским играма убризгати динамику дигиталног доба, Бах је отворио врата новим спортовима који ће привући пажњу младих.

Предложио је програм који је укључивао 10.500 спортиста, а домаћину ОИ је понудио прилику да номинује спортове који ће анимирати локалну публику.

Његови предлози су једногласно усвојени, а све популарнији нови спортови су намирисали могућност да се придруже мејнстрим свету.

Бах је обраћање завршио цитатом Пјера де Кубертена: „Храброст и нада! Јуришајте кроз облаке и не бојите се ничега. Будућност припада вама".

Али шта је заиста било потребно да се деси да рубни спортови крену на пут олимпијских висина?

Ултимејт фризби

Сваки спорт има причу како је настао, али само је један од њих живот започео као пита.

Почетком 20. века, недуго након што је Пјер де Кубертен покренуо модерне Олимпијске игре, студенти са универзитета Јејл су уочили да алуминијумске модле за пите лете кроз ваздух као летећи тањири.

Необичан тренд се проширио на комплетну универзитетску позорницу америчке савезне државе Конектикет, а Фризби пај компанија је схватила да је сасвим случајно зачела популарну разоноду.

Неколико деценија касније, када је дрводеља Фред Морисон схватио да модле за питу може да купи за пет центи и да их на калифорнијским плажама продаје за 25, било је јасно да је само питање тренутка када ће амерички предузетнички дух ову разоноду уздићи до неслућених висина.

Данас Светска федерација летећих дискова (WFDF) надгледа националне федерације 107 земаља, са око 10 милиона играча широм света.

Реч фризби нећете видети да се званично користи пошто је Wham-O, компанија за производњу играчака још 1957. откупила права за њих од Морисона, а потом и делимично променила начин на који се ова реч пише.

Данас дисциплина летећи дискови подразумева диск голф, слободан стил и ултимејт фризби.

Ултимејт фризби је тимски спорт у ком учествује по седам играча, комбинује елементе америчког фудбала, кошарке и фудбала и једна је од основних дисциплина Светских игара - такмичења у неолимпијским спортовима које се одржава сваке четири године - већ више од две деценије.

Роберт Ноб Раух, председник WFDF(од миља познат и као 'вифдиф') не сумња шта је наредни, логичан искорак за ове спортове.

„Ми смо као створени за Олимпијске игре", објашњава он.

Недавно се, због рада на докторату из спортског менаџмента, повукао из области међународних финансија, а сада се нада да ће спорт у који се још 1976. заљубио као бруцош у америчкој савезној држави Масачусетс, стигне до Олимпијских игара.

„Код нас постоји родна равноправност", каже он.

„Екипе су мешовите, што функционише веома добро и није нешто што смо смислили да испунимо нека очекивања. Овај спорт је занимљив младим људима, а и веома је атрактиван".

Раух се пажљиво бави правилима МОК-а.

Последње олимпијско упутство се односи на „нове трендове начина извођења и конзумације спорта" и промовисање глобалне солидарности у условима турбулентне геополитичке климе.

„Разговарамо о духу игре", додаје Раух.

„Уколико се вратимо у време барона Де Кубертена, његова идеја је била спортско опхођење, поштовање, одсуство непријатељства. Верујемо да наш спорт доноси управо овакве вредности".

Погледајте видео: Контроверзна историја штафете олимпијске бакље

Лејла Денистон представља Велику Британију у ултимејту још од 2016. године.

Убеђена да је ово идеалан спорт за Олимпијске игре овог времена.

„Налазимо се у ери у којој желимо да се решимо свих родних разлика као што је несклад у заради код мушкараца и жена", каже она.

„Па зашто онда не бисмо истакли спортове који представљају микрокосмос света који нас окружује? Оно што посебно волим код ултимејта је то мешовити тимови нису пука комбинација две ствари. Ултимејт је мешовит у својој сржи".

Како су заједнички наступи мушкараца и жена у срцу су овог спорта још од његовог настанка 1968. године, тако ултимејт има и јединствен став према судијама - они су непотребни.

Уместо тога, играчи на терену сами траже фаул.

Уколико постоји неслагање у одлукама, игра се наставља тамо где је претходно била прекинута.

Том Абрамс, британски ветеран ултимејта, који је овај спорт 2005. увео у колеџе, верује да овакав систем смањује могућност варања.

„Није савршен, али исто то може да се каже и за системе у којим постоји суђење", наводи.

„Као такмичар, увек желите победу, али као судија, увек тежите објективности. И то у највећем броју случајева функционише.

„Играо сам и на аматерском нивоу, али сам наступао и на Светским играма и увек је потребан одређени ниво поштовања и поверења међу тимовима."

Раух верује да је то сјајан пример примене олимпијског духа.

„Заиста је невероватно како то добро функционише. Многе школе користе ултимејт као средство за превазилажење конфликта. Уколико не успевате да се договорите, решите то разговором."

Текбол

У новембру 2023. године, доктор Виктор Хусар је био у Бангкоку, где се припремао за светско првенство у спорту који је зачет у његовој гаражи.

Јасан знак све бржег развоја текбола није био тај што се Хусар, председник и суоснивач Међународне текбол федерације (FITEQ), појавио на шестом издању светског првенства, већ тај што се тамо појавио у друштву - Роналдиња.

Бразилски великан је амбасадор текбола још од 2016, када се спорт први пут појавио у родној Будимпешти.

Хусар и његови сународници Габор Борсањи и Ђерђ Гатјан, представили су га после три године развоја.

Текбол је спорт заснован на фудбалу, али комбинује стони тенис и сепак такро (малајску одбојку или одбојку која се игра ногама).

После сугестије коју је добио од Борсањија, његовог суседа, Хусар је дизајнирао текбол сто.

„Једног дана смо сели и он ми је рекао: 'А зашто не закривимо сто за стони тенис, па да можемо и даље да играмо фудбал'?"

Заклети фудбалер је то видео као начин да се смање ризици од повреда њега као ветерана, а Хусар је почео да ради на прототипу.

„Почели смо да играмо текбол у гаражи, позвали смо љубитеље фудбала и фудбалере, а међу њима и неке старије репрезентативце Мађарске. И сви су рекли - Па ово је сјајно".

Размене препуне акције подразумевају и ударце маказицама, акробатске волеје, као и вртоглави низ разних трикова којим се лопта пребацује преко чврсте мреже сачињене од плексигласа.

Баш као што и само име спорта сугерише, игра захтева врхунску технику контролисања лопте, а тај детаљ и објашњава због чега су Хусарови столови постали неопходан реквизит у клубовима широм света.

Други разлог за успон текбола била је сналажљивост његовог оснивача, који је продор новог спорта убрзао довођењем великих фудбалских имена.

После мање од 10 година постојања, из текбол међународног савеза верују да се око милион људи на свету рекреативно бави тим спортом у парковима и на плажама, а да се око 10.000 људи полупрофесионално бави њиме.

Хусар сматра да је професионализација логичан следећи корак.

Верује да ће текбол пронаћи место и у великим клубовима - који имају тимове у више спортова - као што су Барселона, Пари Сен Жермен и Бајерн Минхен.

Но, док сања будући 'текбол класико' Барсе и Реал Мадрида, сања и дан када ће чувени олимпијски кругови бити угравирани и на столове за текбол.

„МОК се води спортовима за младе, покушавају да на Игре доведу урбане спортове за младе, а текбол се савршено уклапа у такав концепт".

Текбол је вешто представљен и кроз друштвене мреже, што значи и успех у популацији која је МОК-у најважнија.

На ТикТоку је 2,9 милиона људи гледало текбол вештине некадашњих фудбалских звезда попут Дејвида Бекама, али и Неимара и Лионела Месија.

Текбол се нашао и на распореду других такмичења под патронатом МОК-а, као што су Европске игре, Афричке игре на песку и Азијске игре на песку.

„Захваљујемо се свим фудбалерима и друштвеним мрежама, сада имамо одличну видљивост на међународном нивоу", каже Хусар.

„Међутим, уколико неко има идеју за нови спорт, заснован на нечему што нема велику популарност - а у нашем случају је то фудбал - онда мора да буде спреман на веома велике проблеме у промоцији и популаризацији тог спорта".

Доџбол (између две ватре)

Том Хиксон, председник Светске доџбол асоцијације (WDA), на пример, нема познате који су промовисали овај спорт.

Наравно, један холивудски хит 2004. године је произвео извесно интересовање, али тешко је проценити да ли је Бен Стилер нанео више користи или штете перцепцији доџбола.

Хиксон је ипак задовољан видљивошћу његовог спорта.

„Када смо почели, кључно је било питање колико је овај спорт озбиљан због везе са филмом. И ту нема ничег спорног - филм је спорту дао глобалну препознатљивост", наводи.

„Била је то комедија, тако да сваки пут када поменем доџбол, сви се осмехну, па самим тим увек имате позитиван разговор о њему. И то је сјајна ствар."

Ипак, двадесет година касније, Хиксон је свестан да је помињање доџбола у контексту олимпијског спорта веома озбиљна тема.

„Много је старијих спортова од доџбола који немају олимпијски статус - и то не сме олако да се схвата", каже он.

И док се статус текбола може приписати стратегији која је подразумевала и удварање фудбалској елити, доџбол се пре може поредити са фризби ултимејтом.

Порекло спорта се поново може приписати либералној студентској популацији.

Хиксон каже да доџбол данас игра више од 67,5 милиона људи и да је нарочито популаран у школама.

„Поносни смо јер припадамо групи најприступачнијих спортова на свету. Изузетно је јефтино бавити се овим спортом", каже он.

„Сва деца вежбају бацање и хватање лопте, а нарочито избегавање да вас лопта погоди. Овим спортом можете да се бавите свуда - у парку, на улици, у спортском центру."

Дуг пут до Олимпијских игара

Иако прича ултимејт фризбија, текбола и доџбола заиста обећава, пут ка Олимпијским играма је дугачак.

„Да бисте постали препознатљиви, морате да испуните неке строге критеријуме по питању минималног броја националних федерација на различитим континентима", објашњава Кит Меконел из Међународног олимпијског комитета.

„Врло пажљиво пратимо развој спорта: Да ли постоји организовано светско првенство? Да ли постоје регионални шампионати? Колико држава има национално првенство и развојне планове? Колико спортиста се бави тим спортом на целом свету? Постоји ли равноправност полова?"

И док би међународни доџбол и текбол савези тек требало да постану чланице МОК-а, Светска федерација фризби ултимејта је 2015. већ добила одобрење - али то је био само први корак.

МОК препознаје око 40 међународних спортских федерација, али које још нису представљене на зимским или летњим Олимпијским играма.

Нетболу је, на пример, било потребно 20 година лобирања да заслужи признање МОК-а, али већ 30 година покушава да се свету представи кроз Олимпијаду.

Објашњавајући баланс између традиције и иновације, Меконел истиче како би требало да изгледа олимпијски спорт.

„У смислу тога шта један спорт чини олимпијским, разне ствари се узимају у обзир. Прва ствар је универзалност, потребан је огроман број међународних такмичења", каже он.

Спортски програми који се могу применити на сваку област и старосну групу, такође су један од „дефинишућих фактора".

„Тражимо спортове који ће укључити нове заједнице и донети нову популарност у различитим формама", каже Меконел.

„Од оних који су директно повезани са заједницом, као скејтборд, сурфовање или спортско пењање, до крикета, који је дефинитивно глобални спорт - подржава га огроман број људи и то не само на индијском потконтиненту, већ широм света", каже Меконел.

Кредибилност је такође од виталног значаја.

Односи се на високе стандарде спорта, јасан систем бодовања и суђења, као и на мерила руковођења спортом, као што су анти-допинг контрола и мере за спречавање корупције.

„Сваки спорт који се појави у олимпијском програму на крају пута има златну олимпијску медаљу. а која је исте вредности као и свака друга златна олимпијска медаља. ,

„Небитно је да ли се осваја после претрчаних сто метара или маратона или у финалу кошаркашког турнира. У оквиру олимпијског програма, све медаље су исте."

За оне спортове који очајнички покушавају да досегну тај ниво, путовање може да буде обесхрабрујуће, фрустрирајуће и срцепарајуће.

Али у контексту бенефита и предности које статус олимпијског спорта доноси - а међу њима су апсолутна глобална видљивост и могућност обезбеђивања значајних фондова за развој спорта - напори су дефинитивно вредни труда.

А као резултат привилегија које се додељују домаћину Олимпијских игара, имамо и најсвежије приче о успеху на том пољу.

Три спорта која је домаћин ОИ у Токију промовисао као нове олимпијске спортове - спортско пењање, сурфовање и скејтбординг - имали су толико успешан деби да је МОК сва три укључио у програм за будућа издања Олимпијских игара.

„Сви су имали позитиван утицај", Каже Меконел.

„Када погледамо бројеве - у смислу нове публике коју су привукли - нарочито се то односи на младе. Није случајност што ће се ови спортови наћи и на Играма у Паризу".

Спортско пењање

Олимпијски статус је за Међународну федерацију за спортско пењање (IFSC) представљао врх на који су стигли успоном вредним пажње.

Федерација је основана 2007, издвајањем од Међународне федерације за алпинизам (UIAA), после неслагања око будућности такмичарског пењања, као и дилеме да ли се ради о организованом спорту или друштвеној разоноди.

Марко Сколарис, председник ИФСЦ-а, признаје да ни он на почетку није био сигуран, али се предомислио када је схватио да пењање „може да буде снажно друштвено оруђе".

„Уколико је спортско пењање променило мој живот на боље, зашто га онда не подаримо целом свету?

„Многи моји пријатељи нису били за такав пут. И даље смо пријатељи, али ове ствари једноставно видимо другачије."

За све који су се придружили Сколарису - иницијално је 57 федерација приступило новој федерацији, да би их данас било 99 - постојао је само један циљ.

„Олимпијске игре су постале важне јер оне дају највећу могућу видљивост спорту", каже он.

„Уколико желите да спорт користите као друштвену алатку, онда вам је потребна и позорница".

Сколарис је 2008. присуствовао ОИ у Пекингу, како би се упознао са прописаним стандардима.

„Гледао сам све спортове не бих ли видео да ли нам је ту и место", каже он.

„Изгледало је као да су сви бољи од нас, боље организовани пре свега. Рекао сам да немамо шансе, да морамо напорно да радимо и да ћемо се онда, можда, вратити кроз десет година да поново покушамо."

Погледајте видео: Индонежанска 'Спајдервумен'

На заседању МОК-а 2016, спортско пењање је потврђено као олимпијски спорт за Игре у Токију.

Међутим, у оптицају је била само једна медаља, па је Сколарис предложио компромис који се спортистима није допао - такмичење је требало да комбинује три дисциплине: Тежинско, болдер и контроверзно брзинско пењање.

И док ове прве две комбинују сличне вештине потребне да би се савладала стаза, брзинско пењање је намењено углавном специјалистима.

Незадовољни пењачи су ово упоредили са ситуацијом у којој би се од тркача на 1.500 метара тражило да се окуша и у трци на 100 метара.

Сколарис је напад неистомишљеника окарактерисао видео као краткорочну жртву у трци на дуге стазе.

„Брзински пењачи су морали да тренирају и за друге две дисциплине, док су пењачи из друге две дисциплине морали да стекну и брзину, што су они сами видели као светогрђе, али то је био једини начин да се појавимо на Олимпијским играма."

Потврда је ускоро и стигла.

Овог лета у Паризу, спортском пењању је додељена још једна медаља која омогућује да се брзо пењање појави као самостална дисциплина.

„Било је тешко, али у животу су понекада потребни компромиси да би се дошло до прогреса", каже Сколарис.

Брејкинг и флег фудбал

Француски допринос Играма у Паризу је - брејкинг (брејкденс).

Такмичење ће се одржавати на култном тргу Конкорд, а саундтрек за такмичење ће ди-џејеви изводити уживо.

Ова плесно-спортска дисциплина је део урбаног програма ОИ уз фристајл вожњу на бициклима, скејтбординг и три на три кошарку.

Погледајте видео о брејкингу:

За Игре 2028. у Лос Анђелесу, Американци су се већ определили за повратак бејзбола/софтбола, крикет (последњи пут био на програму 1900. године) и лакрос (повратак након паузе дуге 120 година).

И сквош ће се, после деценија дуге кампање, коначно појавити као олимпијски спорт.

Баш као и флег амерички фудбал.

За Пјера Трошеа то је испуњење пророчанства његовог оца.

Троше, данас председник Међународне федерације америчког фудбала (IFAF), одрастао је у близини америчке НАТО базе у малом француском граду Шатероу.

Са спортом га је упознао његов отац који је био луд за Грин Беј Пакерсима, тимом америчког фудбала.

„Његово оправдање за то што ме је доводио на терен је било предвиђање да ће амерички фудбал једног дана бити олимпијски спорт", присећа се Троше.

Једна од привлачних ствари флег америчког фудбала, поред тога што је физички контакт умањен, јесте и та што је свим играчима омогућен посед лопте.

Из перспективе гледалаца, то што такмичари не носе кациге, представља ближу везу са спортистима, њиховим емоцијама и карактерима.

Амерички фудбал је био демонстрациони спорт 1932. године, када је домаћин такође био Лос Анђелес, али га затим скоро сто година није било на олимпијској позорници.

Троше није заинтересован за још једно краткорочно појављивање.

„Намеравамо да останемо у борду Олимпијског покрета. Историјски гледано, флег фудбал је увек био верзија овог спорта намењена свима."

У флег фудбалу сваки тим броји по пет играча, што представља скраћену верзију у поређењу са претрпаним ростером америчког фудбала.

Тиме се флег фудбал сасвим приближио намерама МОК-а да спортови буду што ефикаснији по питању броја такмичара.

Али елементи који су најубедљивије заступали овај спорт су у сваком случају моћно присуство лиге америчког фудбала и његова комерцијална снага, као и заинтересованост генерације З за њега.

Супербоул шампиони, попут Патрика Махомса, Тревиса Келса и Тајрика Хила, већ су се пријавили као чланови потенцијалног тима снова за Игре 2028. године.

Меконел све то види као потврду трајне привлачности Игара.

„Од огромне је важности, да имате момке који су освајали кошаркашку НБА лигу, тенисере који су освајали гренд слемове, или фудбалере код којих видимо да се и највећа имена надају да ће се појавити у Паризу ове године".

„Важно је да то заштитимо и сачувамо јер сматрамо да су Олимпијске игре врхунац спортског надметања. Да те спортисте представимо не само као спортисте, већ и као Олимпијце."

Пут до злата

Никол Дејвид, осмострука шампионка у сквошу, једном приликом је рекла да би све светске титуле мењала за олимпијско злато.

Данас је у пензији, па неће бити у могућности да оствари тај сан 2028. године.

Хусар жели да његови текболери избегну такву судбину када се говори о „олимпијском сну".

Чаба Бањик из Мађарске је тренутно играч број један и у мешовитом и у мушком дублу у текболу, али је и даље приморан да се сам финансира његову каријеру.

За њега је прагматизам важнији од престижа у жељи да постане олимпијац.

„Када су пет најбољих играча само полупрофесионалци, то није добро за спорт", каже он.

„Потребно нам је више такмичења, желимо веће наградне фондове, боље услове. Због тога нам је Олимпијада највећи сан."

Иако се Бањик шали да ће се задовољити ако а буде проглашен за „текбол Пушкаша", по славном мађарском фудбалеру из педесетих и шездесетих, водећи играчи ултимејт фризбија имају нешто скромније олимпијске аспирације.

„Потребно је много да бисте били олимпијски спортиста", признаје Денистон, сећајући се недавног потреса мозга који га је на три месеца одвојио од терена.

„Тренутно, чињеница да је ултимејт аматерски спорт ми дозвољава да имам баланс у животу - да имам посао, да планирам породицу, да остварујем партнерске односе и да имам пријатеље."

Абрамс, који је скоро 20 година у спорту, даје искрену процену сопствених изгледа.

„Гледајући на све из неког личног угла, да ултимејт игра два милиона људи у Великој Британији, вероватно не бих био на врху у овом спорту.

„Али уколико ултимејт дође до Олимпијских игара, даћу све од себе да заиграм на њима - 2032. ћу имати 43 године, ако се тада и даље будем бавио спортом, то ће бити феноменално за мене лично, али ће бити и помало тужно да Британија нема никог бољег од једног 43-годишњака."

Федерације не смеју да губе време пред ОИ 2032. у Бризбејну.

МОК ће 2025. потврдити основни распоред спортова, две године пре него што сам Бризбејн не буде упутио захтев за додатним дисциплинама.

Н питање шта неки спорт може да учини да би његов статус био осигуран и у МОК-у, Меконел нуди савет: „Ради се о континуираном расту, о освајању нових заједница и константном омогућивању да спорт буде што приступачнији и играчима, али и самим гледаоцима".

Пошто је већ осигурао признавање и укључење спорта, Светска федерација летећих дискова се налази у доброј позицији - спорт је све популарнији у Кини пред одржавање Светских игара 2025. године у Ченгдуу.

Кинески административни комитет за летећи диск је већ објавио да је Кинеску ултимејт лигу током 2023. године видело око 1,6 милијарди гледалаца.

Раух, којем је сада главни штаб МОК-а у Лозани надохват руке, тих је и оптимистичан, нарочито због тога што се Светско првенство у ултимејт фризбију ове године одржава у Аустралији.

„Искористићемо прилику да се појавимо испред организационог комитета игара у Бризбејну и да постанемо део разговора", каже он.

Постоји још један разлог због којег је уверен у успех.

„Када град домаћин одреди дисциплине које жели на Олимпијади, он вероватно жели и медаљу", каже Раух и истиче да је аустралијски ултимејт тим освајао медаље на последњих пет издања Светских игара.

„Имају јак програм и то је за нас позитивна ствар."

Питање да ли ће његов спорт коначно алуминијумску модлу за питу заменити златном медаљом - остаје да се види.

У сваком случају, Де Кубертенов олимпијски мото остаје релевантан и онима који још увек нису ушли у породицу коју симболизује пет кругова.

Он гласи „у животу није најважнији тријумф, већ борба; није најважније победити, већ се борити за победу".

За спортове као што су ултимејт фризби, текбол и доџбол, борба се наставља.

Олимпијске игре 2024: Прва боксерка са хиџабом представља Аустралију

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]