Избори у Француској: Ванредно гласање, редовне тензије

Нешто мање од месец дана пре почетка Олимпијских игара, највеће спортско окупљање на свету уопште није тема разговора међу Парижанима.

Фасаде многих знаменитости окићене су олимпијским круговима, метро линије су продужене, хотели и приватни смештаји букирани месецима унапред, а ипак, становницима француске престонице спорт је последња ставка на памети.

Уместо тога, сви разговарају о изборима.

У превозу, на улици, у бистроима, на послу, у редовима за биоскоп.

Чини се да одавно нека тема није у оволикој мери окупирала јавни дискурс.

А како и не би.

Одлука француског председника Емануела Макрона да распише ванредне опште изборе изненадила је многе.

„Нико то није очекивао. Био сам шокиран", каже новинар Корентен Куртуа за ББЦ на српском.

„Тог дана, деветог јуна, био сам у штабу Националног окупљања и просто нисам могао да верујем, апсолутно нисам то очекивао."

Свега неколико дана раније, Куртуа је интервјуисао бројне француске политичке аналитичаре поводом прогноза за изборе за Европски парламент.

Многи су очекивали да странка Марин Ле Пен Национално окупљање освоји већину гласова.

„Сви су се сложили да би, након избора за Европски парламент, Жордан Бардела могао тражити од Макрона да распише ванредне изборе, али да ће председник то одбити", каже Куртуа.

„Мислим да нико није очекивао да ће Макрон то заиста урадити."

Левичарска офанзива

После успеха ултрадесничарског Националног окупљања на европским изборима, расписавши изборе, Макрон је позвао француске гласаче да „кажу 'не' екстремистима".

Да стане на пут екстремној десници решен је и Нови популарни фронт, коалиција састављена од Социјалиста, Зелених, Комуниста и Непокорене Француске.

Убрзо су кренули да се одржавају протести против екстремне деснице.

Више стотина хиљада људи 15. јуна изашло је на улице широм Француске - 250 хиљада према подацима полиције, док национални синдикат ЦГТ наводи бројку од 640 хиљада демонстраната, преноси Ле Монд.

Протесте су пратиле и друге активности.

„Било је импресивно видети колико је левица живнула током ове кампање и за овако кратко време", каже новинар Корентен Куртуа.

Претходних дана готово да није било могуће сићи у метро, а не добити летак неке од странака из леве коалиције.

Лево оријентисани активисти се против екстремне деснице боре разним средствима, а једно од њих је и непосредна едукација гласача.

„Кроз разговор са људима видите да сви они, за коју год страну решени да гласају, имају исте проблеме и исте страхове", каже ми једна од активисткиња у паришком 19. арондисману, тачно испред станице која носи име Корентена Каријуа, француског политичара и комунисте.

„Битно је разговарати са људима, рећи који су проблеми у програму и какве су потенцијалне последице уколико десница дође на власт."

Питам је да ли су њихови активисти у сваком од арондисмана.

„О, не. То би било губљење времена и ресурса. Постоје крајеви у којима немамо никакве шансе, попут 16. арондисмана, на пример", каже она.

Шеснаести арондисман се води као један од богатијих крајева у Паризу.

Оно што је заједничко свим арондисманима јесте да су испред градских кућа залепљени плакати политичких кандидата.

Тешко је наћи плакат кандидата деснице који није поцепан, прелепљен левичарским постерима или прекривен супарничким порукама.

Нови популарни фронт има званичне плакате, али и оне незваничне, које су правили активисти и паришки уметници.

„Слобода, једнакост и пуно свежег ваздуха", један је од слогана, који се, кроз игру речи, осврће на национални слоган.

„Екстремна десница је у праву - БИЛО ЈЕ БОЉЕ РАНИЈЕ - када људи нису гласали за екстремну десницу", истакнуто је на другом.

Од слогана, па до таксативно наведених негативних примера владања деснице широм света, плакати новог популарног фронта једни су од најуочљивијих у граду.

Какве шансе има десница?

Велике, уколико се суди према анкетама.

Анкета Толуна Харис Интерактива објављена три дана пред први круг избора, указује на то да је Национално окупљање на добром путу да постане највећа појединачна странка у француској скупштини.

Процењује се да ће странка Марин Ле Пен освојити више од 35 одсто гласова, Нови популарни фронт 29 одсто, а Макронова странка Препород и њени коалициони партнери око 20 одсто.

Новинар Корентен Куртуа сматра да је Национално окупљање имало лошију кампању, али да то неће много утицати на гласаче.

„Бардела није добро прошао на дебатама, али то неће утицати на његове гласаче."

„Онима који нису били сигурни за кога да гласају или да ли уопште да изађу да гласају је можда ова кампања помогла да глас дају некој другој опцији. Али на оне који су већ чврсто одлучили да гласају за десницу није утицала никако", сматра Куртуа.

Антоан Ален, социјални радник који однедавно живи у Лизију у централној Француској, каже да није превише изненађен порастом популарности деснице.

„Власт се игра са овом претњом већ јако дуго. Последња два пута смо имали изборе на којима је Макрон стајао на пут великој претњи, док је истовремено био омражена фигура", каже Ален за ББЦ на српском.

„Многи су се запитали да ли је Национално окупљање толико лоше колико га Макрон представља, Макрон као неко ко из године у годину уништава средњу класу и најугроженије групе у корист богатих."

„Стога су многи видели Национално окупљање као решење проблема, начин да се Макроновој политици стане на пут", објашњава он.

И сама Марин Ле Пен ради све што је у њеној моћи да докаже да је Национално окупљање представља једину алтернативу.

Такође, већ годинама ради и на политичком ребрендирању, почевши од новог назива странке, покушавајући да направи отклон од антисемитистичке и екстремистичке политике коју је заступао њен отац, Жан-Мари Ле Пен.

Анти-Нато и анти-ЕУ изјаве су утихнуле, док је блиска веза са руским председником Владимиром Путином само гурнута под тепих.

На дневном реду је остала снажна анти-имиграциона политика, која је једна од главних ставки овогодишње кампање.

Несумњиво је да ће се неки Французи водити једном од најстаријих гласачких мантри: пробали смо све, шта може бити горе од овога?

„Неки тврде да не знамо како би десница владала и да нисмо то искусили, али није тако", каже Куртуа.

„Искусили смо то у парламенту, видимо за какве се идеје залажу, за које законе гласају, како функционишу у мањим градовима у којима су на власти, а видимо и каква је десница која је на власти у другим земљама Европе."

Два света различита

Бројни француски политички аналитичари покушавају да докуче како би, уколико Препород не успе да формира владу, Макрон и будући премијер могли да воде државу, с обзиром на то да и десница и левица имају проблем са политиком актуелног председника.

Ако Национално окупљање освоји већину, Макрон неће имати другог избора него да јој понуди шансу да води владу и именује премијера.

Жордан Бардела, кога је Национално окупљање на плакатима већ означило као „будућег премијера Француске", изјавио је да „неће бити председников асистент".

Како преноси портал Франс 24, Марин Ле Пен је изјавила да ће Бардела бити „чврст, али не непријатељски настројен према председнику"

„Жордан нема намеру да се свађа са председником, али је успоставио јасне границе", казала је Ле Пен.

Као политички сценарио, кохабитација се неколико пута већ десила у Француској историји.

У периоду од 1986. до 1988. године премијер је био Жак Ширак, као представник десног-центра, док је председник био социјалиста Франсоа Митеран.

На исти начин је од 1993. до 1995. године премијер био Едуар Баладур, чија се политика десног центра косила са начелима председника Митерана, који је служио други мандат.

А између 1997. и 2002. године на месту премијера био је социјалиста Лионел Жоспен, који се такође није на свим пољима слагао са тадашњим председником Жаком Шираком.

Али као да ништа није спремило Француску за кохабитацију која би могла да уследи после 7. јула.

Емоције које се не могу оставити по страни

Гостујући у подкасту Генерацијо, уради то сама, свега шест дана пред први круг општих избора, председник Макрон је изјавио да би „победа деснице, као и левице, могла да доведе до грађанског рата".

Иако такав сценарио делује мало вероватно, рекло би се да је доминантна емоција ових дана ипак страх, ако не од рата, онда сигурно од још већих подела у дубоко подељеном француском друштву.

Корентен Куртуа каже да се плаши пораста расизма и насиља.

„Као новинар, покривао сам протесте, удисао сузавац, моје колеге су пребијане, и чини ми да са десницом на власти може бити још теже и опасније покривати такве догађаје", каже он.

„Плашим се шта следи, јер постоји велика подела, велики део популације је разочаран у политичаре и постоји велика тензија", каже Антоан Ален.

„Гласачи се не разликују много, имају исте страхове, исте бриге и сви смо веома блиски по питању суштине - да, стање је лоше - али се веома разликујемо по форми и путу којим треба да идемо."

Он се такође плаши нереда који би могле уследе, било да победи Национално окупљање или Нови популарни фронт.

„Али ако Национално окупљање преузме власт, не можемо да знамо да ли ће је се икада одрећи. Liberté, égalité и fraternité биће само древни остаци некадашње демократије."

Међутим, у првом кругу је још увек рано за већа предсказања.

Други круг гласања биће одржан 7. јула, а бираће се између кандидата који су имали највише гласова у првом кругу.

Како свака странка која има више од 12,5 одсто гласова у првом кругу аутоматски пролази, за други се обично квалификују две или три партије.

Откако извештавам са избора у Француској, стално понављам да, као народ који готово по правилу дочека други круг, било да је реч о парламентарним или председничким изборима, Французи у првом кругу гласају срцем, а у другом главама.

Да ли ће овога пута бити разлике између ова два витална органа, сазнаћемо за недељу дана.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]