Међународни туризам цвета, али овим људима се то не свиђа

На импровизованом транспаренту од дрвета, црним фломастером и великим словима било је исписано: „Где год да погледате, свуда су странци".

Полиција је саопштила да се на улицама Палма де Мајорке последњег викенда маја, на почетку летње сезоне, окупило 10.000 људи да искажу незадовољство јер је због туризма живот становништва на највећем шпанском острву постао неподношљив.

Али откуд одједном овакав бунт и жалбе људи у местима где је велики број туриста деценијама уобичајен?

Одговор је, чини се, сложен.

Један од разлога су засигурно последице ограничења уведених током пандемије ковида-19.

Али такође и чињеница да сада много више људи у свету има новца да путује, што покреће важна питања о будућности туризма.

Ова година би требало да буде рекордна за туризам и очекује се да надмаши претходни рекорд из 2019. године.

Чини се да је у питању освета путника и туристичке индустрије после пандемије и да су нестале дуготрајне и снажне сумње у то да ли је безбедно путовати.

На шпанским Балеарским острвима, међу којима је и Мајорка, огромна потражња после пандемије погурала је цене станарина које су толико порасле да локални становници кажу да више не могу да приуште да живе у њиховим родним градовима.

Медицинске сестре, лекари и полицајци такође се муче да покрију трошкове кирија.

Стога, није тешко схватити зашто се локални становници сада осећају као статисти у сопственом филму.

Упркос рецесији, све више људи на Западу сматра да могу да приуште редовна путовања у иностранство, и заиста, неки то виде као суштинску потребу и неку врсту неписаног људског права.

Слично расположење влада и на Канарским острвима, који су од Мајорке удаљени око 2.500 километара.

Деценијама су омиљено одредиште Британаца, а туризам је постао кључни део економије.

Данас туризам чини 35 одсто бруто друштвеног производа (БДП) архипелага и запошљава 40 одсто укупне радне снаге.

Међутим, и овде су трошкови живота велики за локално становништво.

Крис Елкингтон је уредник локалних новина на енглеском језику Канаријан викли (The Canarian Weekly).

На Тенерифима је почео да живи 1991. године као туристички радник и током година сведочи процвату туризма.

Али, такав неконтролисан раст има и своју негативну страну: цене станарина су превисоке за многе локалне становнике, а просечни приход на Канарима је најнижи у Шпанији.

Многи угоститељски радници били су приморани да се одселе.

Елкингтон каже да непрестани раст броја смештајних јединица које се издају туристима има своју цену.

„Многи закуподавци сада су веома опрезни. Све мање смештај издају на дужи период, а све више туристима за одмор путем онлајн платформи", каже он.

„Број доступних некретнина се значајно смањио, а цене експоненцијално расту. И нажалост, због тога је смештај за живот овде постао веома, веома скуп".

Али на Канарима, цене смештаја нису једини проблем.

Неки сматрају и да је утицај туризма на животну средину све неодрживији.

На демонстрацијама крајем априла на којима се окупило 20.000 људи, портпарол групе 'Канарима је свега преко главе' рекао је да је ситуација достигла критичну тачку.

„Дошли смо до тачке где је нарушена равнотежа између употребе ресурса и добробити становништва, посебно током прошле године".

Елкингтон указује на чињеницу да је потрошња воде у туристичким местима са великим бројем хотела и базена и до шест пута већа него у стамбеним подручјима.

„Они настављају да граде хотеле и проширују туристичке области", каже он.

„Али, нажалост, расположиви ресурси не могу то да подмире".

У италијанском граду Венецији, који је проглашен светском баштином Унеска, Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу, учитељица Марта Соторива водила је сопствену битку против прекомерног броја туриста.

Села би у њен мали чамац и блокирала улаз огромним бродовима за крстарење који су редовно упловљавали у центар града и из којих је излазило хиљаде туриста.

Ова битка је добијена - крузери сада могу да уплове само у градску индустријску луку.

Међутим, данас у Венецији живи мање од 50.000 људи, а било их је више од 150.000 током 1970-их.

Иако бродови за крстарење више не упловљавају у центар града, Соторива није задовољна.

„Познајем много људи који чак и ако имају новца, имају приход, не могу да нађу куће", каже она.

„Дошли смо до тога да сада има више кревета за туристе него оних расположивих за локално становништво".

Велика опасност од туризма је то што Венеција остаје без живе, здраве мешовите заједнице са школама, локалним садржајима и пиљарама, и постаје историјски тематски парк.

Многи који се противе најезди туриста за опис ситуације у граду користе реч Disneyfied (у слободном преводу: Постали смо Дизнилед).

Дакле, које мере се предузимају против прекомерног броја посетилаца на популарним туристичким одредиштима?

Једна од њих је покушај да се регулише број посетилаца у шпицу сезоне.

То може да се уради наплатом улазница туристима који долазе на дан и обавештавањем потенцијалних посетилаца када је најпрометније и када треба избегавати доласке.

Венеција је недавно пробно увела накнаду од пет евра за најтраженије термине за посетиоце који долазе на дан, а цене улазница расту и за многа друга позната историјска одредишта.

Погледајте видео: У Венецију само уз плаћање таксе

Нова мантра туристичких организација је „висока вредност, мали број посетилаца".

То значи пружање услуга путницима који ће потрошити много новца и који воде рачуна о местима које обилазе.

Друго решење је да се људи подстичу да избегавају путовања у врхунцу сезоне и дођу у међусезони - између шпица и краја сезоне.

Такође, ако школски распуст не би свуда био у исто време, смањио би се притисак на летовалишта и друга туристичка одредишта током интензивног периода од шест недеља.

Многи у туристичкој индустрији говоре и о „дисперзији".

То значи убедити туристе да посећују алтернативна - слична, али мање прометна одредишта.

Ограничавање простора за паркирање аутомобила је мера која се све више примењује у циљу смањења једнодневних посета.

Међутим, овим се не спречава долазак туристичких аутобуса који довозе велике групе.

И тешко је замислити како туриста из, рецимо Јужне Кореје, не би желео да посети Ајфелов торањ и Венецију током тешко зарађеног двонедељног путовања по Европи.

Али, није живот неподношљив само становницима места која су годинама незаобилазна станица на туристичким картама.

Халштат у Аустрији је живописно мало алпско село на језеру, са видиковцима са којих се пружају погледи на прекрасну околину, као из бајке.

Урбана је легенда да је град био инспирација за село Арендејл у веома популарном Дизнијевом филму Залеђено краљевство.

Срео сам мајку из Јужне Кореје која је довела две ћерке обучене као принцезе управо због овог филма.

У Халштату живи око 800 људи који су тек статистичка грешка у односу на око 10.000 посетилаца дневно.

Многи од њих долазе великим туристичким аутобусима и шеткају се наоколо, понекад и кроз баште становника, у потрази за савршеним селфијем.

Појединим мештанима је прекипело и прошле године су блокирали тунел кроз којим се путем стиже у град.

У тој групи био је др Фридрих Идам, дугогодишњи становник Халштата и архитекта.

Живи у кући на брду која гледа на језеро.

Рекао ми је да не жели туристе који долазе само на једнодневни излет.

Каже да троше мало новца и да су му живот учинили неподношљивим.

„Нема више јавног простора за мене и моје суграђане", каже др Идам.

„У порти цркве туристи праве селфије и позирају на гробовима. Проблем Халштата је у томе што је изузетно популаран на Инстаграму због бајковитих фотографија које овде могу да се направе.

„Ако дођете колима и останете само сат времена, ја вам поручујем да нисте добродошли".

Градоначелник Александер Шуец то разуме, али се осећа беспомоћно.

„Сви знају да има превише туриста, али не можемо само да блокирамо улицу и кажемо људима да не могу да уђу, јер је то њихово право.

„Ово није ћорсокак, јер људи пролазе кроз Халштат на путу ка другим градовима".

Прошле године, локално веће поставило је ограду око познатог видиковца за прављење селфија, у покушају да смањи број посетилаца.

Али, морали су да је уклоне јер су се сами становници жалили да им заклања поглед на њихово прелепо језеро.

Истовремено расте и број нових туриста који сада имају новац и жељу да пропутују свет.

Од почетка овог века, расту туризма у свету значајно су допринели путници из Кине.

Међутим, у погледу броја, надмашује их земља која је још већи извор светских путника.

Индија је најбрже растућа велика светска економија и тренутно има највећи број становника на свету.

Растућа имућна средња класа у земљи од 1,4 милијарде људи троши новац на путовања на далеке дестинације из снова.

Прошле године је 27 милиона индијских туриста путовало у иностранство, а предвиђа се да ће до 2030. године њихов број достићи 70 милиона.

Индијске авио-компаније су наручиле скоро хиљаду нових авиона очекујући велики пораст потражње.

Депти Батнагар, која је покренула прву икада путописну емисију у Индији 2000. године, каже да су друштвене мреже одиграли велику улогу у подстицању Индијаца на путовања.

„Они желе да оду на одређена места да би направили селфи или помисле: 'То је једно од најфотографисанијих места', и морају да оду тамо", каже она.

Велика већина Индијаца не може да приушти путовања, али у тако многољудној земљи, довољно је да само мали део богатих, па чак и супер-богатих почну да путују и број туриста у свету моментално значајно порасте.

У Индији има око 500 милијардера и милион милионера. И многи воле скупе ствари.

Упечатљиво је да иако већина ствари стално поскупљује, цене летова на кратким раздаљинама су и даље прилично ниске, и понекад коштају мање од туре пића у кафићу.

Поруџбине за нове комерцијалне авионе широм света су у порасту.

Процењује се да авио-саобраћај узрокује три до четири одсто емисија гасова са ефектом стаклене баште и очекује се да ће тај удео расти јер друге индустрије брже постају 'зелене'.

У међувремену се треба позабавити моралном загонетком, а у том смислу и лицемерјем.

Многи на Западу, међу којима сам и ја, убирали су плодове послератног процвата туризма, истражујући далеке делове света и притом не размишљајући о нежељеним последицама масовног туризма.

Дакле, ко смо ми да сада придикујемо млађим генерацијама, којима путовања са ранцем на леђима, на која иду током године одмора после средње школе и пре уписа на факултет, значе одрастање и искуство које им мења живот?

Ко смо ми да држимо предавања људима из земаља у развоју који тек сада могу себи да приуште да путују?

Чини се да нема једноставног одговора на то ко би где и када требало да путује, а на то је указао и један од многобројних транспарената у Палма де Мајорци.

„Живимо од туризма, али нам туризам не дозвољава да живимо", писало је.

Погледајте видео: Бити туриста у родном граду - алтернативни водич кроз Београд

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]