Слање флаша са пиринчем у Северну Кореју

Сунце је сијало, али је ваздух у априлу још увек био прохладан на острву Сеокмодо, у Јужној Кореји.

Парк Џунг Ох је стајао на обали, нервозно бацајући пластичне флаше пуне пиринча у воду - са Северном Корејом као његовом намењеним одредиштем.

Парк ове флаше шаље скоро читаву деценију, али то није могао да ради отворено откако је Јужна Кореја забранила слање анти-севернорејских материјала преко границе у јуну 2020. године.

„Шаљемо им ове флаше зато што људи исте националности умиру од глади, је ли то толико погрешно?", запитао се овај 56-годишњак

У септембру прошле године, Уставни суд је прогласио забрану.

А опет Парк није желео одмах да привуче превише пажње на себе.

У временској прогнози је било најављено да ће плима и осека бити наглашенији, тако да би флаше могле да стигну до Северне Кореје брже.

„То је био симболичан нови почетак мог активизма", рекао је он.

Парк је пребегао из Северне Кореје пре 26 година.

Његов отац је био шпијун за Северну Кореју, али је одлучио да пребегне у Јужну Кореју, приморавши читаву његову породицу да га следи.

Режим је покренуо кампању њиховог блаћења, зарекавши се да ће прогањати свакога од њих понаособ.

Док је живео у Северној Кореји, он је често на улици виђао тела људи који су умрли од глади.

Међутим, био је запањем кад му је један мисионар који је често путовао у Кину испричао како војници, наоружани пушкама, упадају у покрајину Хванхе и одузимају све усеве током сезоне жетве, остављајући земљораднике да умиру од глади.

Раније није чуо да неко умре од глади у области познатој по производњи пиринча.

Парк је 2015. године основао Кеун Саем са супругом да би слао залихе у пластичним флашама у покрајину Хванхе.

Они су консултовали локалне бродаре и Корејски институт за океанску науку и технологију поводом термина високих плима.

А у данима када вода тече брже, потребно је око четири сата да флаше стигну до Северне Кореје.

Поред једног килограма пиринча, дволитарске пластичне флаше садрже и УСБ-ове са кеј-поп песмама, серијама са радњом смештеном у Северној Кореји као што је Љубав је хитно слетање, видео спотовима који пореде две Кореје и дигиталном копијом Библије.

Откако су електронску уређаји као што су компјутери и мобилни телефони постали уобичајени, Парк верује да конзумирање таквих садржаја не би требало да буде велика препрека са Северне Корејце.

„Многи људи мисле да нема струје у Северној Кореји, али ја сам чуо да има много соларних панела који стижу из Кине, који могу да се користе за пуњење батерија, нарочито лети."

Понекад се у сваку боцу убаци и новчаница од једног долара да би прималац могао да је размени за кинеску или севернокорејску валуту.

Закључно са прошлом годином, званични курс је био 160 севернокорејских вона за један амерички долар.

Зна се да је курс на црно више него 50 пута виши.

Током пандемије, Парк и његова жена су у боце стављали средства против болова и маске - врло тражену робу пошто су Северни Корејци били одсечени од остатка света.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Али брачни пар је могао да шаље флаше само у тајности због забране, која је ступила на снагу у децембру 2020. године.

Неколико месеци раније, моћна сестра Ким Џонг Уна Ким Јо Џонг издала је упозорење да активисти не шаљу летке против Северне Кореје, оптуживши их за кршење интер-корејских споразума.

Неколико дана касније, Северна Кореја је дигла у ваздух изузетно симболичну заједничку канцеларију за везу у Каесонгу, граду близу демилитаризоване зоне.

Закон се показао изузетно контроверзним.

Критичари су га звали „одредба Ким Јо Џонг", оптуживши владу под бившим председником Мун Џеином да је сувише спремна да угађа Северној Кореји, власти су га браниле, рекавши да је његова сврха заштита безбедности граничних области и стабилизација интер-корејских односа.

„Опходили су се према нама као према криминалцима.

„Одлазио сам у полицијску станицу на разговор скоро три године, осећао сам се исцрпљено и измучено", присећа се Парк.

Упркос укидању забране, Парку је постало све теже да шаље флаше.

Цркве и организације за заштиту људских права некада су давале донације, које су у међувремену пресушиле.

И други пребегли такође желе да шаље ове флаше у домовину, тако да се свако од њих сваки пут уложи 200.000 вона (147 америчких долара).

Њихов однос са мештанима такође се погоршао од усвајања закона из 2020. године, јер верују да оно што Парк ради угрожава њихову безбедност.

Већина није показала интересовање за оно што су радили пре, а чак их је и главешина оближњег села некада саветовао која су најбоља места за бацање флаша, а понекад им се чак и лично придруживао.

Овај пут је Парк морао да баца флаше под будним оком десетине полицајаца, маринаца и војника.

Они су били спремни да служе као посредници, али су и упорно испитивали Парка да ли има нечег поверљивог или осетљивог у флашама.

Он, међутим, никад није помишљао на то да одустане.

„Једном сам чуо да је једна Северна Корејка била сумњичава према пиринчу у флаши, па је скувала пиринач и дала га псу.

„И будући да је псу било добро, појела је пиринач и оценила да је његов квалитет веома добар, зато га је продавала по високој цени и за то купила велику количину јефтиних житарица као што је кукуруз", каже Парк.

Деветочлана породица која је пребегла из Северне Кореје почетком 2023. рекла је да су они редовно примали флаше и слали Парку поруке захвалнице.

Пре четири године му се још једна жена која је успела да побегне захвалила што јој је спасао живот слањем флаша.

Парк никад није срео ниједног од прималаца уживо, будући да је само желео да помогне људима, а не да скупља похвале.

„Северни Корејци су одсечени од остатка света, ни беспоговорно слушају државу, плашећи се последица било какве побуне.

„Ово је само најмање што могу да урадим да им помогнем", каже он.

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]