Израел и Палестинци: Које су паралеле студентских демонстрација у Америци данас и против Вијетнамског рата 1968. године

Протести због рата у Гази организовани су у појединим великим америчким универзитетима, а власти користе полицију и националну гарду да обуздају демонстранте, хапсећи стотине.

Студенти протестују због израелског војног одговора у Гази, где је погинуло више од 36.000 људи, после напада Хамаса од 7. октобра у којем је у Израелу страдало 1.200 људи, а више од 250 одведено за таоце.

Демонстранти захтевају од њихових универзитета да прекину финансијске везе са Израелом, компанијама које профитирају од рата и обуставе сарадњу са израелским образовним установама.

Универзитетске власти оптужиле су демонстранте за омогућавање антисемитских ставова и застрашивање студената јеврејског порекла.

Многи аналитичари и медијске куће упоредили су сукобе током избацивања демонстраната са Универзитета Колумбија са онима који су се одиграли 1968. године на истом престижном универзитету у Њујорку.

Те године протести су били мотивисани бесом због Вијетнамског рата и променама у војној регрутацији које су довеле до тога да више младих буде позвано да служи у америчкој војсци.

ББЦ је разговарао са новинарима, активистима и писцима из времена демонстрација из 1968. године како бисмо анализирали паралеле са оним што се дешава данас.

Позадина Вијетнамског рата

Рат у Вијетнаму је 1968. године улазио у критичну фазу.

У јануару су снаге Северног Вијетнама уз подршку герилаца Вијетконга напале положаје Сједињених Америчких Држава и њених савезника, пробивши се чак до Сајгона, тада главног града Јужног Вијетнама.

Операција је постала позната као Офанзива Тет - названа је по фестивалу прославе лунарне нове године на вијетнамском.

Иако је то био војни пораз за северне комунистичке снаге, призори одважног напада почели су да мењају америчко јавно мњење о рату.

Инцидент је разоткрио да влада председника Линдона Б. Џонсона - која је говорила о „светлу на крају тунела" - нема шансе да добије рат и да је лагала народ о томе шта се стварно дешава.

„То је све покренуло", каже за ББЦ Кенет Волш, професор са Америчког универзитета у Вашингтону, који је током тог период био студент.

„Постало је очигледно у читавој земљи да се непријатељ неће предати, да ће бити много више војних жртава, и америчких и комунистичких, и много цивилних смрти", каже аутор неколико књига и бивши дописник из Беле куће.

Деценијама касније, упад Хамасових бораца на израелску територију 7. октобра 2023. године шокирао је свет, а многе земље су исказале солидарност са Израелом.

Међутим, после више месеци израелског немилосрдног бомбардовања, број палестинских жртава достигао је незамисливе размере, док становништво Газе живи на ивици глади.

„Слике које смо сви видели из Газе последњих месеци говоре о невероватно непропорционалном израелском одговору", каже новинар Чарлс Кајзер, који је био репортер Њујорк тајмса и аутор је књиге 1968. у Америци.

„Да се разумемо. Оно што је Хамас урадио било је шокантно и ужасавајуће", каже Кајзер.

„Али је нечувено да је Израел узео тај ужасни терористички инцидент и претворио га у разлог за генерисање највеће мржње према Израелу коју сам у животу видео због начина на који су одговорили."

Та негативна реакција покренула је све већи број протеста уа кампусима колеџа широм Сједињених Америчких Држава, које многи доживљавају као веома сличне онима из 1968. године.

Хронологија најшокантнијих догађаја из 1968. године:

Студентски протести

„Оно што се дешава сада веома је слично ономе што смо имали тада. Године 1968. студенти су заузели кампусе и универзитетске зграде из противљења Вијетнамском рату и довели у питање улагања административних власти у компаније са везама са војним апаратом", каже Кенет Волш.

„Данас је, наравно, то другачији сет проблема; подршка Палестинцима и криза у Гази. Али главни разлог данас, баш као и 1968. године, јесте бес, озлојеђеност и осећај правде.

„Дакле, много тога што се дешава у САД у овом тренутку враћа нас у 1968, у ту веома бурну годину."

Међутим, Марк Курлански, активиста из 1968. и аутор књиге 1968: Година која је потресла свет, не мисли да има много тога заједничког између протеста против Вијетнамског рата и ових актуелних, можда са изузетком онога што се десило у Хамилтон Холу, легендарној административној згради на Универзитету Колумбија из које су студенти ове недеље насилно избачени.

„Студенти су заузели Хамилтон Хол зато што су демонстранти 1968. године то такође урадили и они покушавају да нас имитирају", каже он.

„Ситуација је сада потпуно другачија. Суочавали смо се са ратом у којем нас је наша влада приморавала да учествујемо, а ми смо били упорни у пружању отпора", наглашава.

„Рат у Вијетнаму се дешавао нама, а они који протестују данас знају да неће учествовати у рату у Гази."

Међутим, новинар Чарлс Кајзер, који је био студент на Колумбији крајем 1960-их и извештавао је о тамошњим накнадним протестима против рата у Вијетнаму, верује да актуелне демонстрације завређују похвалу.

„На неки начин ове демонстрације представљају веће изненађење зато што нема елемената личног ризика, већ је то став због утицаја слика које смо видели из Газе", каже.

„Стојим чврсто иза свих протеста који на ненасилан начин изражавају противљење израелској тактици. Мислим да је то највећа произраелска ствар коју можете да урадите, јер је начин на који они воде рат потпуно аутодеструктиван."

Марк Курлански верује да су демонстрације биле контрапродуктивне и додао је свој глас онима који их критикују.

„Ја сам један од оних проблематичних Јевреја; никад нисам био велики присталица Израела, а међу многима од нас постојао је покрет који се врло противио Нетанјахуовој влади", признаје он.

„Међутим, ућутали смо се сада. Да су демонстранти томе приступили другачије, могли су да имају јеврејско-палестински антиратни покрет."

Чарлс Кајзер такође упозорава на изливе антисемитизма који су могли да се чују од неких демонстраната на Колумбији и другим универзитетима.

„Правим велику разлику између мирних протеста и људи који позивају на смрт противника."

Кајзер, међутим, осуђује начин на који су власти насилно избациле многе демонстранте, исто као 1968. године.

„Као генерално правило, сем уколико не интервенишу да спрече активно насилно стање, довођење полиције на кампус је увек грешка, јер то само још више узбурка страсти и учврсти свакога у његовим позицијама", наглашава.

„Док се чини да су демонстранти проучили позадину 1968. године и добили савете од старијих, актуелна администрација изгледа да није предузела исте мере предострожности или преиспитала грешке које су направили њени претходници."

Изборна година у САД

Свет је истински био у превирању 1968. године.

Не само да је у САД расло противљење рату у Вијетнаму, већ је дошло до студентских протеста и у неколико других земаља, најистакнутије у Француској, са протестима који су постали познати као „Француски мај".

Расла је и напетост између Запада и Совјета.

СССР и неки од његових савезника из Варшавског пакта ушли су тенковима у тадашњу Чехословачку, стигавши све до Прага да би свргли с власти реформистичког лидера Александра Дубчека и вратили комунистички ауторитаризам.

У Сједињеним Америчким Државама, убијен је пацифистички лидер и бранитељ права Афро-Американаца Мартин Лутер Кинг Млађи.

Неколико месеци касније, исто се десило демократском председничком кандидату Роберту Ф. Кенедију, брату убијеног председника Џона Ф. Кенедија.

Друштво је било потпуно поларизовано, са нередима у десетинама градова САД.

Усред свог тог хаоса, ослабљени председник Линдон Б. Џонсон најавио је да се неће кандидовати за реизбор.

Неизвесност је пратила председничке изборе који је требало да буду одржани у новембру 1968. године.

„Републикански кандидат Ричард Никсон искористио је 1968. студентску побуну да пројектује идеју потребе за сузбијањем криминала, а да су демократе слабе по питању реда и закона и то је био један од разлога зашто је добио изборе", објашњава Кенет Волш, аутор књиге Архитекте токсичне политике у Америци.

Управо је то аргумент који републикански кандидат Доналд Трамп сада користи против демократског председника Џозефа Бајдена.

„Ако земља жели ред и закон, а питање криминала постане истакнутије, то би, у теорији, могло да иде наруку Трампу. Тако да постоји још једна паралела са прошлошћу", каже Волш.

Предвиђа се да ће резултат новембарских избора бити тесан.

И Бајден и Трамп имају и предности и слабости.

Чарлс Кајзер наглашава да је, иако није успео да утиче на то како Израел води рат у Гази, актуелни положај Бајдена далеко од ослабљеног положаја у којем је био Линдон Б. Џонсон 1968. године.

Оно чега се он, међутим, плаши је потенцијалне паралела са прошлошћу: Демократска конвенција на којој ће потврдити Бајдена као председничког кандидата странке биће одржана у Чикагу, месту исте те конвенције 1968. године, која се завршила насилним сукобом антиратних активиста и полиције.

„Много се говори о опонашању универзитетских демонстрација у Чикагу током конвенције која се 1968. године претворила у политичку катастрофу за демократе", упозорава.

„Коначна последица свега тога, након напора које смо уложили да окончамо рат, била је да је земља кренула у супротном смеру кад је Ричард Никсон постао председник", објаснио је.

„Ако би се сличан хаос изазван антиизраелским демонстрацијама догодио на улицама Чикага, резултат 2024. године био би вероватан избор Доналда Трампа", закључује Кајзер.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]