Вештачка интелигенција: Зашто Масков мождани чип мења нашу представу о властитом идентитету

Кад спојимо ум и машину, руше се традиционалне границе сопства, тврди филозофкиња Двиџа Мехта.

У марту је човек по имену Ноланд Арбо демонстрирао да може да игра шах користећи само властити ум.

Пошто је живео са парализом осам година, развио је способност да извршава задатке које су му претходно били недоступни, захваљујући чипу уграђеном у мозак који је направио Неуралинк, компанија коју финансира Илон Маск.

„Постало ми је интуитивно да замишљам како се помера курсор", рекао је Арбо у стриму уживо.

„Само се загледам у тачку на екрану и он би се померио тамо где желим."

Арбоов опис алудира на осећај властите „дејствености": сугерише да је он одговоран за померање шаховске фигуре.

Међутим, да ли је ту радњу обавио он или имплантат?

Као филозофкиња ума и етичарка вештачке интелигенције, фасцинирана сам овим питањем.

Технологија Интерфејса можданог компјутера (БЦИ) као што је Неуралинк симболише нову еру укрштања људског мозга и машине, тражећи од нас да преиспитамо нашу интуицију о идентитету, сопству и личној одговорности.

На кратке стазе, ова технологија обећава многе користи за људе као што је Арбо, али би њена примена могла да иде много даље од тога.

Дугорочна визија компаније је да омогући такве чипове општој популацији како би се појачала и побољшала способности људи.

Ако машина може да изведе чинове некада резервисане само за церебралну материју у нашим лобањама, треба ли то да се сматра продужетком људског ума или нечим засебним?

Проширени ум

Деценијама су филозофи расправљали о границама личности: где се наш ум завршава а спољни свет почиње?

На једноставном нивоу, могли бисте да претпоставите да наши умови почивају у нашем мозгу и телу.

Међутим, неки филозофи су предложили да је то компликованије од тога.

Филозофи Дејвид Чалмерс и Енди Кларк су 1998. године представили хипотезу о „проширеном уму", сугеришући да би технологија могла постати део нас.

Филозофским речником, њих двојица су осмислили активни екстернализам, поглед према ком људи могу да преносе делове властитих мисаоних процеса спољним стварима, стога интегришући те артефакте у сам људски ум.

То је било пре паметних телефона, али је предвидело начин на који сада пребацујемо когнитивне задатке на наше уређаје, од проналажења пута до памћења.

Као мисаони експеримент, Чалмерс и Кларк су такође замислили сценарио у „сајберпанкерској будућности" где неко са можданим чипом манипулише предметима на екрану - баш као што је то радио Арбо.

Да би играо шах, Арбо замишља шта жели да уради, као што је померање пешака или топа.

А његов имплантат, у овом случају Неуралинков Н1, хвата нервне обрасце његове намере, пре него што декодира, обради и изврши дело.

Дакле, шта да мислимо о овоме филозофски, сада када се стварно десило?

Да ли је Арбоов имплантат део његовог ума, укрштен са његовим намерама?

Ако није, онда то поставља неугодна питања о томе да ли он има стварно власништво над сопственим поступцима.

Да бисмо разумели зашто, размотрићемо концептуалну разлику између: дешавања и делања.

Дешавања обухватају све наше менталне процесе, као што су наше мисли, веровања, жеље, замишљања, контемплације и намере.

Делања су дешавања спроведена у дело, као што су покрети прстима које користите да бисте у овом тренутку скроловали доле по овом чланку.

Обично јаз између дешавања и делања не постоји.

На пример, узмимо случај хипотетичне жене Норе - која није интегрисана са БЦИ-јем - и замислимо да игра шах.

Она може да формира намере и регулише дешавања да би померила пешака на Д3 - то напросто чини померањем руке.

У Норином случају, намера и делање су неодвојиви; она може да припише поступак померања пешака самој себи.

Арбо, међутим, мора да замисли властиту намеру, а имплантат је тај који предузме радњу у спољном свету.

Код њега су дешавања и делања раздвојена.

Ово поставља нека озбиљна питања, као што је да ли особа која користи мождани имплантат да би проширила способности може да стекне извршну контролу над властитим делима ако је укључен БЦИ.

Иако људски мозак и тело већ производе сасвим довољно невољних дела, од кијања преко разних неспретности до ширења зеница, да ли дела контролисана имплантатима могу да делују страно?

Може ли чип да делује као паразитски уљез који нагриза светост човекове воље?

Овај проблем називам енигмом контемплације.

У Арбоовом случају, он прескаче кључне стадијуме узрочног ланца, као што су покрети његове руке који спроводе његов шаховски потез у дело.

Шта се дешава ако Арбо прво помисли да помери пешака на Д3 али се, у делићу секунде, предомисли и схвати да би радије да га помери на Д4?

Или шта ако у глави пролази кроз све могућности, а имплантат грешком протумачи једну као његову конкретну намеру?

Улози су мали на шаховској табли, али ако ови чипови у пракси постану чешћи, питање личне одговорности постаће озбиљније.

Шта ако је, на пример, телесну повреду друге особе изазвало дело контролисано имплантатом?

И то није једини етички проблем који постављају ове технологије.

Површна комерцијализација без потпуног разрешења енигме контемплације и других питања могло би да утре пут дистопији сличној научнофантастичним причама.

Роман Вилијама Гибсона Неуромант, на пример, истакао је како имплантати могу да доведу до губитка идентитета, манипулације и ерозије приватности мисли.

Кључно питање у енигми контемплације јесте када се „дешавање имагинације" претвара „намерну имагинацију за делање"?

Када применим машту да бих се удубила које речи ћу користити у овој реченици, то је само по себи процес са намером.

Машта усмерена ка делању - куцању речи - такође има интенцију.

Што се тиче неуронауке, разликовати машту и намеру практично је немогуће.

Студија коју је 2012. године спровела једна група неуронаучника закључила је да не постоје неурални догађаји који се оцењују као „намера за делање".

Без способности да разликују неуралне обрасце који обележавају овај прелаз код некога као што је Арбо, могло би да буде нејасно који замишљени сценарио је узрок за последицу у физичком свету.

Ово допушта да делимична одговорност и власништво над делањем падне на терет имплантата и поновно питање да ли су дела стварно његова, и да ли су део његове личности?

Међутим, сада када се мисаони експеримент Чалмерса и Кларка манифестовао у стварности, предлажем да извучемо њихове основне идеје као један метод да се премости јаз између дешавања и делања код људи са можданим чиповима.

Примена хипотезе о проширеном уму омогућила би некоме као што је Арбо да преузме одговорност за властита дела уместо да је подели са имплантатом.

Овај когнитивни поглед сугерише - да би неко искусио нешто као своје, он мора да размишља о томе као о свом.

Другим речима, он мора да размишља о имплантату као делу властитог идентитета и у оквиру граница свог унутрашњег живота.

Ако је тако, онда могу да следе осећај дејствености, власништва и одговорности.

Мождани имплантати као Арбоов несумњиво су отворили нова врата филозофским расправама о граници између ума и машине.

Расправа о делању и дејствености традиционално се вртела око границе идентитета манифестованих у кожи и лобањи.

Међутим, са можданим чиповима, та граница је постала савитљивија - а то значи да сопство може да се протегне даље у технолошку сферу него икада пре.

Или, како су то Чалмерс и Кларк приметили: „Једном кад је узурпирана хегемонија коже и лобање, можда ћемо моћи да сагледамо себе тачније као креацију овог света."

*Двиџа Мехта је истраживачица етике вештачке интелигенције и филозофкиња ума у Центру за будућност интелигенције Леверхулм, на Универзитету у Кембриџу.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]