Џереми Боуен: Рат Израела и Газе на раскршћу

Сви ратови, сем оних најкраћих, имају периоде кад убијање постане непромењена, суморна рутина. Постоје и тренуци, као што су последњих неколико дана на Блиском истоку, кад догађаји доведу зараћене стране и њихове савезнике на раскршће и приморају их да доносе крупне одлуке.

Владе и оружане снаге у Израелу и Техерану, у седишту Хезболаха у јужном предграђу Бејрута, и надаље, у Заливу, Европи и Америци, суочавају се са тешким изборима.

Смрт страних хуманитарних радника у Гази могла би коначно да исцрпи позамашно стрпљење израелских савезника предвођених Сједињеним Америчким Државама.

Израел и Египат су страним новинарима забранили улазак у Газу, сем у повременим, изузетно контролисаним и кратким посетама у пратњи израелске војске.

Зараћене стране морају да добију медијску битку у доба асиметричног ратовања, где победа или пораз могу да зависе од перцепција једнако као и од реалности битака.

Новинарима се приступ рату ускраћује и кад стране имају шта да крију.

Али чак и без страних новинара на лицу места, почели су да се гомилају докази да Израел не поштује, као што тврди, обавезе проистекле из обичаја ратовања, који штите цивилне животе, или да не дозвољава слободно кретање помоћи током глади до које је дошло због Израелових властитих поступака.

Пошто је у Гази погинуо тим Светске кухиње, председник Бајден је користио до сада најоштрији речник у јавном обраћању да би осудио дела Израела.

Председник и његови саветници сада морају да одлуче да ли су речи довољне.

До сада су се опирали позивима да услове употребу америчког оружја у Гази или да чак потпуно прекину линију снабдевања.

И док оружје и даље пристиже, израелски премијер Бенјамин Нетанјаху, који зависи од тврдокорних јеврејских ултранационалиста да би остао на власти, можда мисли да још увек може да приушти да се оглуши о Бајдена.

Велика проба биће офанзива којом Израел жели да нападне Хамас у Рафи, што су планови за које САД сматрају да ће погоршати хуманитарну катастрофу у Гази.

Амерички интереси и политички изгледи Џозефа Бајдена у изборној години већ су нарушени оним што се у многим земљама доживљава као саучесништво са Израелом.

У још једном обрту ове недеље, Нетанјаху се вратио на посао после два слободна дана због операције бруха да би га дочекале огромне демонстрације које захтевају његову оставку и ванредне изборе за нови парламент.

Дубоки културолошки и политички раскол међу Израелцима, који је остављен по страни после 7. октобра, поново је широм отворен и извикују се гласно на улицама.

Премијер је у политичким проблемима, окривљен од противника за спуштање гарда Израела који је омогућио Хамасу да намирише прилику за напад.

Милиони Израелаца који верују да воде праведан рат против Хамаса немају поверење у Нетанјахуа.

Њихов списак оптужби садржи намерно продужавање рата да би се одложио тренутак позивања на одговорност за његове грешке, неуспех у безбедном враћању израелских талаца кући и отуђивање кључних савезника почев од председника Бајдена.

На то још додајте чињеницу да се после огромне офанзиве Хамас и даље бори, а његов виши вођа у Гази Јахја Сионвар још је жив и налази се негде у Појасу.

Још један сет прорачуна о следећим стадијумима кризе на Блиском истоку проистиче из атентата на вишег иранског генерала у Дамаску, за који се у Израелу нашироко претпоставља да је дело његових ваздухопловних снага.

Био је то згодитак за обавештајне службе које су пропустиле или игнорисале нападе Хамаса пре шест месеци.

Била је то и ескалација ширег рата у региону који ће са собом носити последице.

Неке од њих могле би да се десе близу места на ком пишем ово, док гледам преко Галијејског језера ка Голанској висоравни, великом делу јужне Сирије, који је Израел заузео 1967. године у блискоисточном рату и касније припојио.

Ваздушном линијом Дамаск је удаљен мање од осамдесет километара одавде.

У близини је граница са Либаном.

Поготово ноћу, израелске ваздушне активности непрестано су у току, уз грмљавину борбених авиона у патроли или док су на путу да бомбардују Либан или Сирију.

Рат у сенци овде се води паралелно са ратом у Гази од октобра прошле године.

Започео је са Хезболахом, моћном либанском паравојском и политичким покретом који је напао Израел, из подршку Хамасу у Гази.

Није то био силан напад каквом се надало вођство Хамаса - ни Хезболах ни његови покровитељи у Техерану нису желели тотални рат са Израелом и, индиректно, његовим америчким заштитницима.

Ни Американци то нису желели и зауздали су израелски инстинкт да одговори свом снагом.

Али Хезболах је и даље успео да упосли хиљаде израелских војника и примора на евакуацију око 80.000 цивила из пограничних области.

Одговор Израела, сведен у поређењу са ранијим пограничним ратовима, натерао је расељење најмање исто толико цивила са либанске стране границе.

Од почетка ове године било је другачије.

Израел је био тај који је наметао темпо, бомбардујући непријатеље дубље унутар Либана и Сирије.

Највећи скок на лествици ескалације стигао је у понедељак са атентатом из ваздуха на ирански дипломатски комплекс у сиријској престоници.

У интервјуима овде, у северном Израелу, локални званичници и становници изразили су снажну подршку не само атентату већ и инвазији на јужни Либан ради уништења Хезболаха и његовог потискивања од границе.

Није их одвратило искуство Израела из последње две деценије 20. века, кад је окупирао широки појас Јужног Либана да би покушао да заштити северни Израел.

Чак је створио и властиту либанску паравојску да би ова помагала у борбама.

Израелци су се повукли 2000. године, под сталним војним нападима Хезболаха, након што је премијер Ехуд Барак, бивши шеф војске, одлучио да окупација јужног Либана (Израел га је звао „сигурном зоном") није учинила Израелце ништа безбеднијим и да је протраћила животе његових војника.

Прошао сам кроз рушевине винарије Авивим, која се налази на граничној огради.

Она је уништена у нападу Хезболаха прошле недеље.

Њен власник Шломи Битон ме је спровео кроз руине властите фирме.

Он има 47 година и рођен је у Авивиму, који је, као и остатак северног Израела, постао град духова после евакуације.

Шломи се борио у Либану током служења војске и сада верује да је једини начин да се поврати пристојан и безбедан живот да се Израел врати у Либан за одлучујући обрачун са Хезболахом.

„Нема другог избора", рекао ми је он поред властите спаљене фирме.

„У противном се заједница неће вратити да живи овде, можда свега неколико лудих момака попут мене - деца сигурно неће."

У Кирјат Шмони, граничном граду у ком је живело 25.000 Израелаца, није остало више од 3.000 људи, већином војника и радника најосновнијих служби.

Градоначелник Авичаи Стерн ми показује напуштене четврти и уништене зграде.

Он верује да Израел може да елиминише претњу Хезболаха на северу одлучном и деструктивном инвазијом налик рату у Гази.

Градоначелник Стерн каже да је прошле године 10.000 бораца Хезболаха вежбало заузимање северног Израела.

„То може да се деси и овде", рекао ми је он, „баш као и у Гази".

„Нису вежбали да управљају саобраћајем у Бејруту. Једини начин да се то заустави је да се уђе у Либан и елиминише ова претња што је пре могуће."

Пре тачно шест месеци, у смртоносној тајности, Хамас је довршавао борбене планове које је назвао Поплава Ал-Аксе.

Убиства од 7. октобра и све што је уследило након тога уништило је лењо самозаваравање да је могуће управљати вековним сукобом између Арапа и Јевреја ради контроле над земљом између реке Јордан и Медитеранског мора.

Хамас је вратио сукоб назад у сам врх светског дневног реда кад је убио 1.200 људи, углавном израелских цивила, и одвео у Газу више од 250 Израелаца и страних држављана као таоце.

Многи од 134 Израелаца који су још увек тамо сматрају се мртвим.

Био је то најгори дан за Израел откако је победио у рату за независност 1948. године.

У „силној освети", коју је Нетанјаху обећао, до сада је погинуло више од 32.000 Палестинаца, од којих су већина били цивили.

Оружје које је Израел добио од Америке сравнило је са земљом већи део Газе.

Рат се проширио Блиским истоком.

Сад би могао да уђе у нову фазу.

Гранична територија између Израела и Либана је варљиво лепа у првим недељама пролећа.

Под ђоновима су ми пољско цвеће и шишарке, а не шрапнели, док ходам дуж дела границе са израелским војним официрима.

Било какав утисак мира је, наравно, илузија на једној од најопаснијих граница на Блиском истоку.

Иран и Хезболах размишљају како да реагују на атентат у Дамаску и о начину на који Израел појачава властито војно присуство у Либану.

Двоје савезника ће желети да ускладе одговоре да би избегли шири, катастрофални рат који ниједан не жели.

Ни Израел не жели тај рат.

Али дрско убиство у иранском дипломатском комплексу у Дамаску могло би да буде знак да Израел верује да би Иран и мрежа коју назива осовином отпора могли да трепну први.

Ако је тако, то је веома рискантна стратегија.

Иран ће желети да поврати способност да одврати Израел, која очигледно не функционише.

Он ће покушати да одговори тако да затекне Израел неспремног.

Празне граничне заједнице зарасле у коров готово сигурно неће бити први избор Ирана за одмазду.

Он може да се окуша са израелском метом у некој другој земљи или да се одлучи за сајбер-нападе уместо за пројектиле.

Или да појача нуклеарни програм.

Амерички изасланик Ејмос Хохстин покушава да пронађе начин да оживи резолуцију Савета безбедности УН која је окончала последњи велики рат између Хезболаха и Израела 2006. године.

Ниједна страна га не поштује, али он пружа оквир за преговоре.

На овом тренутном раскршћу, ни Израел, ни Иран ни Хезболах не желе тотални рат који ће имати страховите последице по све њих.

Али изгледа да ниједна страна није спремна да престане да клизи према њему.

Погледајте видео: Деца умиру од неухрањености у болници у северној Гази

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]