Иран: Илегални свет рејвова и две Иранке за ди-џеј пултом које дрмају плесни подијум и табуе

- Аутор, Фаранак Амиди
- Функција, ББЦ 100 жена
Иранска Исламска револуција из 1979. године окренула је културни живот земље наглавачке.
Поп музика одмах је проглашена нереволуционарном и забрањена, па су многи музичари побегли - живахна поп и кабаретска сцена згаснуле су малтене преко ноћи.
Истовремено је проглашено грешним, или харамом, да жене певају.
Међутим, иза затворених врата, неке ствари су биле као пре.
„Непристојна" музика је кријумчарена у земљу из иностранства, а илегалне касете и дискови су у тајности испоручивани у домове људи.
А онда, кад би завршили са вечером, светла би се пригушивала и дневне собе би постајале плесни подијуми.
„Била сам плесна звезда на сваком мехмунију [породична прослава]", каже Парамида, сада берлинска ди-џејка, продуценткиња и власница дискографске куће.
Парамидина мајка је претходно напустила Иран.
Није желела да њена ћерка живи у земљи „у којој се према женама опходе толико лоше".
Обавезно ношење хиџаба било је само једно од многих наметнутих ограничења.
Скрасила се у Немачкој, али је 2002. морала да се врати из породичних разлога и Парамида је четири године ишла у школу у Техерану.
Убрзо, не само плесала код куће, већ и почела да иде и илегалне журке.
„Поделили бисмо се у аутомобиле, момци у нека кола, девојке у друга. Возили бисмо се ван града. А онда бисмо само наместили музику и светла, сви би плесали, и то би било то", каже Парамида.

Аутор фотографије, Paramida

Крајем 1990-их и почетком двехиљадитих, у Ирану је почела да се развија нова врста плесне културе.
Са илегалним сателитима, стигли су и музички канали попут МТВ-ја, а ускоро и илегална рејв сцена.
„Први пут сам отишла на журку и ди-џеј је пуштао хаус музику", присећа се Неса Азадиках, 40-годишњакиња и ди-џеј рођена и одрасла у Техерану.
„Било је узбудљиво. Гледала сам у ди-џеја све време и мислила у себи: 'Волела бих да имам тај посао.'"
Неколико година касније, Неса је била једна од првих Иранки која је пуштала музику на илегалним „слободним журкама".
Реч је о окупљањима у приватним просторима, уз хаус и техно музику, која су били бесплатна, али се долазило само уз позивницу.

Аутор фотографије, Nesa Azadikhah
Журке су у почетку одржаване само у скијашком селу Шемшак, које носи надимак „Шибица", по шпанском острвцету Ибици и његовој светски славној клупској сцени.
Али одласци на журке у Ирану су злочин.
Иако то није експлицитно наведено у кривичном закону, људи су често хапшени због илегалних окупљања, оптуживани за конзумирање или обезбеђивање алкохола, или мешање са људима супротног пола.
То су све прекршаји за које је предвиђена новчана казна, затвор или бичевање.
Не зна се колико таквих хапшења има сваке године, али 300 посетилаца једног илегалног догађаја било је приведено прошлог новембра, према извештајима локалних новинских агенција.
А пре свега неколико дана, 5. марта, јављено је да је најмање 11 студената ухапшено на једној мешовитој журци, због чега су суспендовани на и до три семестра.
„Родитељи су ми увек говорили да ако ме полиција ухапси на журци, имаћу проблема. Због тога сам била веома опрезна", каже Неса.
Ни она ни Парамида никад нису биле ухапшене због рејвова.
Међутим, одрастање уз стални осећај опасности обликовао је животе иранских музичарки.

Аутор фотографије, Nesa Azadikhah
То је један од разлога зашто се њих две данас осећају толико повезано са женским покретима који су последњих 45 година били део прогресивних позива на промену у Ирану.
Баш као и после смрти Махсе Амини, младе жене оптужене да је погрешно носила хиџаб, која је умрла у полицијском притвору.
Парамида каже да је била ганута кад је 2022. хиљаде демонстраната широм Ирана скандирало: „Жена, живот, слобода".
„Ја сам жена и желим да живим, желим да буде слободна. Тај покрет ми је заправо улио наду да постоји веза између свих нас жена", каже она.
Неса је сагласна.
„'Жене, живот, слобода' је за жене из читавог света", каже она.
Верује да је ирански покрет учинио да се „свет види у другачијем светлу".
Са колегиницом, Иранком Аидом, започела је Пројекат жена, живот, слобода, компилацију електронске музике групе иранских уметница.
То иде у комплету са њеном другом иницијативом Дип хаус Техеран, платформом која представља радове илегалних продуцената електронске музике у Ирану и на Блиском истоку.

И Неса и Парамида верују да је одлазак жене на илегалну журку електронске музике заправо политичка порука, у једној традиционалној и верској земљи као што је Иран.
„Будући да је већина ствари које нас занимају табу или забрањена, кад се тиме бавимо ми практично кршимо табуе и правила. Ти чинови се претварају у чинове непослушности и протеста", каже Неса за ББЦ 100 жена.
„Чињеница да могу да радим оно што је забрањено за толике жене у Ирану заправо чини да ја живим протест", каже Парамида.
Светска музичка индустрија позната је по томе да њом доминирају мушкарци, али било је још много горе током 2010-их, кад су Парамида и Неса стале за ди-џеј пулт.
„Сећам се да реакције нису биле веома позитивне", каже Неса.
„Људи би ме гледали попреко."
Тај проблем није потпуно нестао ни до данас.

Аутор фотографије, Nesa Azadikhah
„Сексизам је и даље присутан, само је другачији", каже Неса, која је годинама, као прва успешна жена ди-џеј у Ирану, гледала како се сцена мења.
Тренутно постоји још најмање 10 других жена у илегалном свету иранских рејвова, каже она.
„Читав живот су ми говорили: 'Не можеш да радиш ово, не можеш да радиш оно, само зато што сам жена' а ја сам била у фазону: 'Могу и показаћу вам то'", каже Парамида.
„Кад сам имала 25 година вртела сам музику на најбољим илегалним журкама и имала сам властиту дискографску кућу", додаје она.
Тренутно је стални ди-џеј у Панорама Бару у Бергхаину, међународно славном техно клубу у Берлину.
Неса сања да такође наступи у Бергхаину.
Неколико година су јој пријаве за визу пред пут у Европу одбијане, што се често догађа многим иранским уметницима.

Аутор фотографије, Nesa Azadikhah
Ипак, почела је да осећа да њена каријера не би била могућа у Ирану.
Покушала је да се пребаци на дозвољене догађаје у јавним ликовним галеријама, али каже да су ти догађаји упорно били отказивани.
„Упорно су ми отказивали дозволу. Постало ми је јасно да не могу да радим у властитој земљи", каже Неса.
На крају јој се указала прилика за међународну каријеру.
„Било је то 2017. године, била сам позвана да наступим у Јеревану, у Јерменији. Било је то за персијску Нову годину. Дошло је до фантастичне реакције у клубу, што ми је дало добру енергију", каже она.
Сада има једногодишњи боравак у Француској, преко програма Глобални таленат.
„Осећам да сада морам да радим јаче и брже, овде има више компликација", каже Неса, док се припрема за наступ у клубу у Ливерпулу.
Могућност да ради у иностранству јој је такође усадило осећај колективне одговорности.
„Сада сам овде, али многе друге ди-џејке из Ирана немају ту прилику, моја је дужност да помогнем другима да наступају у Европи."

Аутор фотографије, Paramida
Парамида сада наступа у клубовима и на фестивалима од Јапана до Бразила.
За ББЦ 100 жена је говорила са Ибице, где се припремала за наступ у једном од најславнијих клубова на острву, али се у Иран није враћала од 2006. године.
„Један од мојих највећих снова је да могу да се вратим и да организујем журку у Техерану", каже она.
„Колико би то само фантастично било!"
Неса је сагласна.
„Наступање ван Ирана је ослобађајуће, не морам да се бринем да ћу бити ухапшена", каже она.
„Али ниједно друго место нема атмосферу илегалних журки у Ирану."

Погледајте видео: Иранска добитница Нобелове награде за мир честитала деци рођендан из затвора

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]















