Иранке ризикују затвор свакодневним чиновима отпора

Азад, Доња и Бахарех се не познају.

Али ове три жене - чија смо имена изменили ради њихове безбедности - деле чврсту решеност да пруже отпор иранској теократској власти, и кодексу облачења који намећу женама и девојчицама 45 година.

И тако сваки дан оне одлазе из домова у главном граду Техерану - не покривајући косу - упркос потенцијалним ризицима.

„Веома је страшно", каже ми двадесетогодишња студенткиња музике Доња преко енкриптоване апликације.

„Зато што могу да вас ухапсе свакога часа и да вас новчано казне. Или да вас избичују. Уобичајена казна ако вас ухапсе је 74 ударца бичем."

Прошлог месеца је 33-годишња курдско-иранска активисткиња Роја Хешмати јавно обелоданила да је добила 74 ударца бичем пошто је објавила фотографију себе без вела.

Али Доња, Азад и Бахарех кажу да, за њих, више нема повратка.

„То је симболично", каже Доња.

„Зато што је то режимов кључ за гушење жена у Ирану. Ако је ово једини начин на који могу да протестујем и направим корак ка властитој слободи, учинићу то."

Три жене ће такође протестовати касније ове недеље не изашавши на гласање на првим парламентарним изборима у земљи откако су власти брутално угушиле побуну предвођену женама после смрти 22-годишње Махсе Амини у притвору у септембру 2022. године.

Њу је привела полиција за морал зато што наводно није правилно носила мараму за главу.

Одбијање да се носи хиџаб у јавности може да доведе до затварања и мучења - а жене то ипак раде.

„Истина је да више не излази много људи на улице", каже 34-годишња менаџерка ХР-а Азад.

„Али у нашим срцима, режим је потпуно уништен и људи не прихватају ништа што он ради. И зато ће њихов начин неодобравања бити да не гласају."

'У самици је било најгоре што можете да замислите'

Азад је ухапшена у октобру 2022. године и држана у затвору месец дана.

Поново је ухапшена у јулу прошле године, због објава на друштвеним мрежама у којима критикује владу, и провела је 120 дана у затвору - од тога 21 у самици.

„Самица је била најгоре место које можете да замислите", каже она.

„Врата ћелије су све време била закључана. Ћелија је била метар са метар и по.

„Није било спољног светла, али је вештачко светло остајало да гори дан и ноћ. Стављали би нам повез преко очију кад су нас водили у тоалет", додаје.

Азад је била толико узнемирена читавим тим искуством да је ударала главом у зид ћелије и још увек је истраумирана.

„Понекад се и сад расплачем без икаквог разлога", каже она.

„Понекад не желим да отворим очи зато што мислим да сам још увек тамо. Сећање на затвор је са мном у сваком тренутку."

Она је описала саслушања која су трајала од осам изјутра до поднева.

„То се зове 'бела тортура' и гора је од хиљаду премлаћивања. Претили би ми и понижавали ме. Али ја бих им се подсмевала."

И упркос свему ономе што је већ истрпела, Азад је спремна да поново ризикује одлазак у затвор излазећи на улицу без хиџаба.

„Након што смо изгубили Махсу Амини, обећала сам да нећу више носити хиџаб или да га више никад нећу купити ни за себе нити за било кога другог", каже она.

„Свака промена има своју цену. А ми смо спремне да је платимо."

Многе жене у Ирану данас излазе без мараме преко главе, мада их неке носе око врата у случају да их заустави полиција за морал.

Али ми је речено да је отприлике свака пета жена не носи уопште - у свакодневном чину храбрости, отпора и принципа.

„Никад се нећу предати", шаље ми поруку Азад - праћен емотиконом срца и знаком победе.

'Не дају ми да идем на посао без хиџаба'

Али друга жена са којом сам разговарала у Техерану описује себе сада као „исцрпљену" борбом против режима.

Бахарех, 39-годишња новинарка и филмска критичарка, доживела је велико смањење плате да би радила од куће уместо да одлази на посао - где би била приморана да носи вео.

„Уморна сам и разочарана", каже ми она.

„Не дозвољавају ми да идем на посао без хиџаба, а ја не желим да га носим."

Она сада мора да се ослања на мужевљеву плату.

Недавно, док је била напољу и возила се без хиџаба, зауставила ју је полиција и заплењен јој је аутомобил.

И она је била ухапшена крајем прошле године, пошто је објавила слике себе без хиџаба на њеном налогу на Инстаграму и охрабрујући друге да учине исто.

Револуционарни суд ју је осудио на шестомесечну условну казну затвора и новчану казну.

„Претили су ми и вређали ме, говорили су ми да грешим и да наводим људе на револуцију и голотињу."

Питам Бахарех зашто мисли да није завршила у затвору.

„Зато што су затвори препуни људи а они више воле да застрашују људе као што сам ја", одговара она.

„И даље излазим из куће, али ми је тешко, зато што ресторани, кафићи и књижаре могу бити затворени ако ме пусте да уђем без хиџаба", каже она.

„Веома сам огорчена због свега."

Слажемо се да избришемо разговор чим га завршимо, толики је њен страх да ће бити ухваћена како прича са мном.

„Затим ћу вас блокирати", шаље ми у поруци.

„Немам другог избора. Ако ме ухапсе, нико неће моћи да ми помогне и бићу оптужена за шпијунажу и осуђена на смрт."

Терор и храброст егзистирају један крај другог за многе Иранке спремне да пруже отпор режиму.

Баш као и бес и нада.

'Успаничила сам се, а и мој отац се уплашио'

Доња описује скорашњи пут са оцем до позоришта у центру Техерана.

Она је носила шешир јер јој је било топло и скинула га је у метроу, кад је на њу почела да виче група мушкараца и жена у црним чадорима - црној одори до земље коју носе жене из полиције за морал - да стави мараму на главу.

„Нисам је имала. Само шешир. Али тврдоглавост у мени није ми дала да га ставим", каже она.

„Било је страшно. Наставила сам да ходам, игноришући их. Али било их је јако много, испунили су већи део станице."

Предомислила се тек кад је чула да један од њих каже другом: „Молим вас, одведите ову жену у комби."

„Смрзла сам се. Успаничила сам се, а и мој отац се уплашио. И зато сам ставила шешир."

Једини други пут кад Доња покрива главу је кад улази на универзитет, јер је иначе не би пустили да уђе.

Међутим, каже да је она - и други - после скидају у учионицама.

„Моје пријатељице и ја бисмо волеле да можемо да носимо кул одећу са предивним фризурама на универзитету - баш као у другим земљама.

„Људи су били успавани пре Махсине смрти - метафорички говорећи - али сада су свеснији", додаје она.

„Протести су разлог зашто толико много жена одбија да носи мараму на улицама. Али су оне и уморне од притиска и свих вести о погубљењима. То је тежак и исцрпљујући пут."

Али људи и даље исписују графите на јавним зидовима, каже она, и бојкотују државну телевизију.

„Виђам људе сваки дан како се боре за промене", каже она.

„Верујем у моју генерацију, у Генерацију З. Ми не можемо да трпимо тлачење. Људи проналазе сваку прилику да плешу, веселе се или певају на улици, зато што је плесање забрањено."

И Азад је такође осокољена солидарношћу незнанаца и новим осећањем јединства у борби против режима.

Она каже да јој чак и жене које носе хиџаб дају подршку зато што одбија да покрије косу.

И она је уверена да су, после 45 година на власти, дани Исламске Републике одбројани.

„Револуција ће се десити", каже она.

„Само што нико не зна тачно када."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]