Јапан и муслимани: Годинама траје борба заједнице где сахранити ближње у земљи где је кремација уобичајена

Муслиманска заједница у Јапану је прилично малобројна, јер има само 200.000 припадника у земљи са више од 120 милиона становника.

У Јапану се 99 одсто становника кремира, јер поштују будистичке или шинтоистичке обичаје.

Ислам забрањује кремацију, и муслимани мртве обично сахрањују у наредна 24 сата.

Неке породице принуђене су да тела њихових преминулих односе стотинама километара далеко да их достојно сахране.

„Чак и помисао да ћу можда морати да кремирам неког ко ми је близак ми изазива несаницу", каже емотивни Тахир Абас Кан, који је први пут дошао у Јапан 2001. године на докторске студије.

Кан, који је рођен у Пакистану, сада је предавач на универзитету и јапански држављанин.

Активан је у његовој заједници у граду Бепуу, у области Оити на најјужнијем јапанском острву Кјушуу, у којој је основао истоимено муслиманско удружење.

Дуга борба

Кан каже да не мари посебно за сопствено тело, али је узнемирен због бола других муслиманских верника.

„Посмртни обред је последње што можете да урадите за некога.

„Ако не могу достојанствено да сахраним мог рођака или пријатеља, не могу да водим нормалан живот".

Прва џамија у административној области-префектури Оити основана је 2009. године, али је изградња гробља за заједницу од око 2.000 муслимана још у фази планирања.

Мохамед Икбал Кан и његова жена су из Пакистана дошли у Јапан 2004. године.

Основао је предузеће за извоз аутомобила у близини Токија, а касније је седиште преселио у град Фукуоку у суседној префектури.

Када је његова жена родила мртворођену бебу 2009. године, у његовом крају није било муслиманског гробља.

„Ставили смо тело у малу кутију и аутом се одвезли до префектуре Јаманаши која је удаљена више од 1.000 километара", каже Икбал, поново проживљавајући трауму.

„Четири пријатеља су пошли са мном.

„Целим путем смо се смењивали за воланом".

На гробљу у Јаманашију, у централном делу Јапана, сахрањују се муслимани и хришћани, који чине мало изнад један одсто становништва и бројнија су верска мањина у земљи.

„Желео сам да будем са мојом женом у тим болним тренуцима, али то није било могуће", жали се Икбал.

„Било је много тешко".

Захтев за грађевинску дозволу у ћорсокаку

Удружење Кана је купило плац поред хришћанског гробља у Бепуу.

Власници земљишта око плаца дали су одобрење за градњу, али је најближа заједница, која је удаљена три километра, уложила приговор.

„Рекли су да ће се закопавањем тела контаминирати подземне воде, као и језерска вода која се користи за наводњавање", објашњава Кан.

Како за седам година није постигнут никакав напредак, припадници муслиманске заједнице су принуђени да траже друге начине.

Кан каже да су неки муслимански досељеници вратили тела чланова породица у њихове домовине.

А они који су у терминалној фази малигне болести одлучују да последње дане проведу у земљи рођења, додаје он.

Међутим, превоз тела до домовине захтева обимну папирологију и подразумева неизбежно одлагање сахране.

Такву могућност не разматра Риоко Сато, Јапанка која ја примила ислам и која такође живи на острву Кјушуу.

„Неки кажу - ако не поштујете јапанска правила, вратите се у вашу земљу.

„Други кажу - носите тело у суседне земље где је сахрањивање дозвољено", каже она.

„Мој муж живи у Јапану више од пола његовог живота.

„Давно је стекао јапанско држављанство и подмирују пореске обавезе као и рођени Јапанци.

„Његови потомци ће наставити да живе у Јапану, па шта мислите где би после његове смрти његово тело требало да буде?"

Сато сматра да се отпор сахрањивању јавља због „културних предрасуда".

„Неки људи мисле да је сахрањивање нешто ужасно и неприхватљиво, иако је пре само неколико генерација оно било прилично уобичајено", истиче Сато.

Присуствовала је многим кремацијама, али је одлучна да она буде сахрањена.

„Ако се нечија жеља да буде сахрањен сматра себичлуком, онда нек ми дозволе да будем себична када је у питању моје мртво тело".

Међутим, Шинђи Којима, ванредни професор социологије на Азијско-пацифичком универзитету Ritsumeikan, где предаје и доктор Кан, каже да су разлози сложенији.

Он је истражио ово питање и саветује Муслиманском удружењу у Бепуу шта треба да уради.

„Заправо, није пресудно да ли је неко муслиман или не.

„За исход предатог захтева кључно је да знате како функционише локална заједница и да имате људе на правим позицијама или добре везе", објашњава Којима за ББЦ.

„Многи грађевински инвеститори, Јапанци који нису муслимани, често се суочавају се отпором локалне заједнице.

„Не у мом комшилуку - то је уобичајени став, а заступају га људи који се противе било каквим променама или развоју у њиховој близини".

Могуће решење

Кан каже да у Јапану постоји 13 муслиманских гробаља, међу којима је и оно које је недавно изграђено у Хирошими, а које је удаљено око три сата вожње.

Икбал је тамо ишао са ожалошћеним породицама и пријатељима.

„У Хирошими постоје сви објекти који су нам потребни.

„Постоје објекти са водом где можемо да се очистимо и локална заједница нам обезбеђује халал (чисту/дозвољену) храну", каже он.

Кан је помоћ за решење овог проблема потражио од посланика у парламенту, релевантних министарстава и локалних власти.

Касније је муслиманској заједници у Бепуу додељено земљиште за 79 гробних места, што даје нову наду.

„То није само верско питање, већ основно људско право", наглашава он.

„Не тражимо ништа бесплатно.

„Хоћемо да платимо, али је највећи проблем добијање грађевинске дозволе".

Каже да сличну битку воде и друге мале верске заједнице, попут Јевреја и недавно досељених хришћана из Бразила.

„Најбоље решење је да се у свим префектурама Јапана направи по једно заједничко гробље за неколико верских заједница".

Међутим, вероватноћа да се умеша Влада Јапана је мала, јер је решавање овог питања до сада препуштала локалним властима.

Али, Кан не губи наду.

„Нећемо кремирати лешеве, то се неће десити.

„Учинићемо све што је потребно да наши мртви буду сахрањени".

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]