Ајронмен који је преживео напад у Бриселу, изгубио половину крви и вратио се захтевним тркама

Текст садржи фотографије после бомбашког напада.

Јаја, сир, сланина, бибер.

Рецепт за карбонару је једноставан; заситна комбинација масти и укуса који се сједињују са пастом.

Међутим, за Себастијана Белина се кључни састојак не налази ни у једном рецепту.

Оброк који је спасио његов живот има још састојака.

Белин је 21. марта 2016. године, окружен гласним смехом и пригушеним осветљењем, седео у ресторану у Бриселу и товарио у себе три порције карбонаре.

Неких дванаест часова касније, Белгијанац је лежао на леђима на поду градског аеродрома.

Постоји и фотографија која је забележила тај тренутак. Доста је необична.

Прво што привлачи пажњу је израз Белиновог лица.

Изгледа спокојно, скоро блажено, док криви врат не би ли осмотрио сопствено тело.

Али када одмакнете поглед на остатак фотографије, јасно је да нешто није у реду са том сликом.

Штрафта прљавштине прекрива му пола лица.

Панталоне су му искидане.

Глежњеви су му окренути на горе, док су му ноге по свему судећи непокретне.

Најјезивија је бара од крви, злослутна и густа, како се шири испод њега.

Два удара, на сваком од крајева чек-ин зоне, изазвана експлозијама из кофера, протутњала су кроз гомилу људи.

Погинуло је 16 особа. Белин је замало био један од настрадалих.

,,Сећам се пада и експлозије у мом куку", казао је Белин.

,,Погледао сам доле и видео гомилу костију које вире. Око себе сам видео мртве људе, делове тела, чуо сам урлике".

Док му је крв полако истицала из тела, осетио је како му се обамрлост шири из правца стопала. Знао је да му живот зависи од наредних потеза.

Срећом, припреме су га спасиле.

Када се данас осврне на те догађаје, Белину је јасно да су га догађаји који су претходили свему припремили за то јутро.

Белин је рођен у Сао Паолу.

Његова мајка је била физиотерапеуткиња, ,,веома хипи, веома либерална, потпуно слободног духа", док је његов отац, високо позиционирани директор, био пословног духа и много конзервативнији.

Каријера његовог оца је Белина и остатак породице одвела у америчке градове Индијанаполис и Филаделфију, затим и у Данску, Италију и Белгију.

,,Било је то номадско детињство, али сам ја од малих ногу увидео предност у тој врсти избалансираног живота и могао да видим две стране исте слике", присећа се Белин.

,,Увек сам покушавао да извучем неку корист из различитих култура".

Белин је за улазак у различите културе увек користио исту ствар - спорт.

Прво су то били фудбал и тенис.

Док је био у Италији, фудбал је апсолутно био у првом плану.

Када је стигао у Белгију, школски другари су убедили израслог 13-годишњег дечака да се опроба у кошарци.

То га је довело до јако добрих резултата док је играо колеџ кошарку у Америци и професионалне каријере која је потом уследила у Европи.

,,Спорт је највећа школа на свету", каже Белин.

,,У њему се налази све што вам је потребно у животу.

,,Он вам поручује да увек постоје различити начини да дођете до резултата. Нема само једног пута, увек постоји и алтернатива", додаје.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Белин није знао који пут да одабере док је лежао на аеродромском поду.

Знао је, међутим, док се примицао смрти, да мора да пронађе ту алтернативну руту.

Спорт му је поново указао на правац којим мора да крене.

Присетио се речи тренера Грега Кемпа са универзитета у Оукланду, који га је водио до титуле у Првој лиги када је био члан тима.

,,Имао је обичај да каже: ,,прво победи данас", присећа се Белин.

Желео је да каже да данас спортисти или превише размишљају о својим достигнућима у прошлости или су оптерећени неизвесном будућношћу.

Историја и последице замагљују њихов фокус на садашњост и тако постају рањиви.

Белин није могао себи да приушти размишљање о прошлом животу или о оном што би могао да пропусти у случају губитка живота.

,,Када сам постао свестан тог момента, све сам видео можда мало другачије од осталих: радило се само о садашњости и о том тренутку", рекао је Белин.

,,Знао сам да су следећих сат и по она одлучујућа утакмица. То је то. Морам да надмашим тај тренутак. Једноставно, данас морам да победим".

Одлучио је да мора да се покрене.

Од некога је затражио да му подигне ноге на кофер не би ли успорио крварење.

Искористио је шал да подвеже ногу, али је крв пребрзо истицала. Више није имао времена.

Постојала су два проблема.

Није могао да се покрене, а чак су му и рекли да то не сме да уради.

Полицајци су формирали кордон око мртвих и повређених у згради у којој се налазио терминал.

Белину су рекли да се не помера док они не обезбеде аеродром и не позову помоћ.

Белин је био упоран.

Није то био једини начин.

Није то био његов начин.

Не, уколико жели да преживи.

Полицајцима је рекао да ће ризиковати и да ће у супротном његова смрт бити на њиховој савести.

Убедио је стјуарда који је туда пролазио да га подигне на колица за кофере и да га одгура до улаза на аеродром.

Веровао је да ће медицинска помоћ доћи тим путем.

Тактика му се исплатила.

Шесторица ватрогасаца који су дојурили на лице места су га пронашли и однели до импровизованог тријажног центра.

Белин је изгубио 50% крви.

Замало је остао без леве ноге током операције.

Али је тог дана ипак победио.

Белин је био нека врста славне личности док је лежао у болничком кревету.

Фотографија коју је направио Кетеван Кардава, грузијски новинар који је истог дана имао карту за Женеву, постала је вирална.

Појавила се на интернет порталима и насловним странама на новинским киосцима широм света.

Белин је давао интервјуе.

Поново је у болничком одељењу срео Кардаву.

Његове ћерке су 51 дан након напада дошле из САД-а у посету и тај емотивни сусрет је забележила и америчка телевизија.

Али сати проведени у болници су углавном били тешки, болни и усамљенички.

У болници је провео три месеца.

У почетку је био везан за кревет , а ноге су му биле постављене у неку врсту кавеза од металних чивија и удлаги.

Шрапнел је прошао кроз његов кук. Пресађена кожа му је прекривала ране које су зјапиле.

Постепено је поново научио да хода и да се прилагоди на новонасталу неспособност и нову реалност.

На левој нози није осећао ништа испод колена.

Метатарзална кост у стопалу му је била уклоњена када је почела да се шири инфекција.

Без обзира на повреде, Белин је био одлучан у томе да му спорт неће бити одузет.

,,Ја сам особа која воли покрет, а сад сам се нашао у позицији да сам остао непокретан и да ћу такав бити целог живота", каже он.

,,Само ми је био потребан неки пусти сан да бих остао позитиван и усредсређен. Била ми је потребна екстремно другачија ситуација од оне у којој сам се нашао.

,,А за експлозивног спортисту то је једна од најнапорнијих трка издржљивости на свету", објашњава.

Белин се одлучио за ајронмен тријатлон, конкретно за трку у Кони на Хавајима над којом су се надвијале бурна историја и висока влажност ваздуха.

Чак и пре повреде, био би то тежак задатак.

Белин је висок 2 метра и 10 центиметара.

Када је био у најбољој форми, био је тежак 115 килограма.

Његови ранији тренинзи су се састојали од кратких, експлозивних вежби и скокова.

,,Мислим да сам као професионални спортиста највише истрчао шест кругова атлетском стазом, а сасвим сигурно нисам пливао и возио бицикл", рекао је Белин.

Ајронмен тријатлон чини много више елемената: пливање стазом дугачком скоро 4 км, бициклистичка трка од 180 км и маратонско трчање.

Белин је почео да тренира полако и паметно.

Пажљиво је повећавао раздаљине и адаптирао се на нову опрему.

Имао је једну специјалну ципелу која је спречавала да му се на левом стопалу у којем није имао осећај створе жуљеви.

Било је ту и доста корака уназад.

Ковид му је спречио први покушај у Кони.

Потом, када је карантин попустио и када су се такмичења опет вратила, он је поново морао да се прилагоди и да стекне поверење у сопствене ноге након хируршке операције којом су му одстрањени метални делови причвршћени за кости.

Али шест и по година након експлозије на аеродрому, у октобру 2022, Белин је доказао да је његов карактер био снажнији него икада у тренутку када је после 14 сати, 39 минута и 38 секунди прошао кроз линију циља на Хавајима.

,,Моја брзина никада није била битна, циљ је био да себи покажем да су моје тело и ум способни и поред хендикепа", каже Белин.

,,Мој ментални склоп ми не дозвољава да прихватим стање жртве.

,,Ја сам способан да преживим и то што сам превазишао све дугујем људима који су тог дана умрли - а као поносни Белгијанац и мојој земљи. Имам атрофију, не могу више да померам прсте на ногама, али уколико свом хендикепу дозволите да буде јачи од вас, онда ће ваше стање полако почети да се погоршава", прича овај спортиста.

Једна ствар која га је умало коштала проласка кроз циљну равнину била је иста она ствар која је му је омогућила да се нађе на самом старту - исхрана.

Белин је учинио више од планираног по питању пливачког дела трке и вожње бицикла, али није успео да се прилагоди стратегији обнављања енергије.

Он је течност са електролитима попио брже него што је то било планирано.

Током маратона је патио од стомачних болова и грчева јер се његово тело борило да процесуира претеран унос угљених хидрата и натријума.

У ситуацији на аеродрому 22. марта 2016. године, управо га је апетит спасио.

Без она три тањира карбонаре које је појео ноћ раније, ниво шећера у његовој крви би вероватно био превише низак да би га одржао при свести.

Остао би са друге стране полицијског кордона.

Изгубио би више крви, а по свему судећи и све друго.

Срећа? Вера?

Срећна коинциденција по питању количине шећера и соли у његовом огранизму?

Белин се не слаже са тим.

,,Та прича са карбонаром? Цела та прича? Нема ту ни трунке среће", каже он.

Те вечери је планирао да оде на вечеру.

Тек се вратио из Брисела после целог дана проведеног на састанцима у Паризу. Био је исцеђен.

Следећег дана је имао заказан лет за Њујорк.

Само је желео да се наспава.

А затим му је зазвонио телефон.

,,Био је то мој одличан пријатељ, Грег. Његова и моја супруга су наставнице, колегинице у Међународној школи у Бриселу", присећа се Белин.

,,Предложио ми је да изађемо на вечеру у италијански ресторан. Рекао сам му да сам уморан јер сам целог дана био у Паризу и поздравио се са њим".

,,Грег ме је поново позвао. Рекао ми је: 'Ајде да изађемо, нисмо се дуго видели. Рекао сам му да сутра ујутру летим за Њујорк и поново се поздравио са њим", препричава он.

Грег је био упоран.

Поново је позвао Белина, а он га је поново одбио.

Белин је коначно попустио након четвртог Греговог позива.

,,Грег ми је на крају рекао да морам да једем. 'Волим те човече, само желим да те видим".

,,Потом сам изашао да се у ресторану нађем са њим и његовом женом Каром. Тамо сам појео прву порцију пасте толико брзо, да је конобар одмах потом донео још два тањира", прича Белин.

,,Да ме Грег није поново позвао, отишао бих право у кревет, ујутру бих устао, попио чашу воде, можда појео и банану и истрчао из стана да бих стигао на авион.

,,Сви мисле да је тајна у карбонари, али ја је никада не бих ни појео да није било љубави мог пријатеља којем сам три пута пре тога спустио слушалицу.

,,Кључ је био у квалитету мог живота. У љубави и страсти", сматра.

То је био тајни састојак Белинове карбонаре. Сада га додаје у све.

,,Исто је и у спорту. На статистику никада нисам обраћао пажњу", каже он.

,,Нисам био неки скакач, бројке ми нису биле сјајне, али сам био страствен и дисциплинован, а то су атрибути који се не могу измерити.

,,Исто је тако и у животу. Можете ли да измерите љубав, страст, емпатију, толеранцију, отвореност духа? Те ствари се не могу измерити. То су квалитети, а не бројке.

,,Ум фокусиран на бројке је увек лимитиран и коначан. Али када се фокусирате на ствари које волите и због којих осећате страст, када желите нешто да научите, онда су могућности неисцрпне", додаје Белгијанац.

Белин је прешао границе које су другима биле недокучиве.

Прошлог месеца је прошао кроз безбедносни обруч и ушао у стари НАТО штаб, само неколико километара западно од места на којем је био повређен.

Тамо је присуствовао суђењу десеторици људи (један од осумничених није био присутан) оптужених за саучесништво у нападу на бриселски аеродром и метро станицу у Мелбеку, где је истог дана погинуло још 16 особа.

Један од њих је био Мохамед Абрини. Он је донео бомбу на аеродром у Бриселу, али је, за разлику од двојице његових саучесника, није детонирао, већ је изашао из зграде поред мртвих и повређених. Две недеље касније је и он био ухапшен.

Белин је сведочио и тражио од оптуженог да га погледа у очи и саслуша.

,,Данас сам одлучио да ти опростим", рекао је.

,,Ослобађам се од свих ужаса за које си оптужен. Одлучио сам да у животу оставим више места за љубав".

Присећајући се тог дана из суднице, Белин каже: ,,Био сам нервозан. У себи сам осећао нешто мени непознато".

,,Никада не знаш шта ће то у теби да произведе. Да ли ћеш да будеш бесан? Какве ће бити последице свега?

,,Али чим сам изашао из суднице, осетио сам огромно олакшање и самопоуздање".

Белин каже да је правда морала да буде задовољена и да одговорни ,,морају да плате цену за почињено", али и да је сада фокусиран на своју породицу и себе самог.

,,Поносан сам на путовање на којем сам се нашао", каже он.

,,Уздигли смо се и адаптирали на оно што нам је живот припремио. Желим да се потпуно одвојим од свог тог хаоса".

,,До краја живота ћу остати хендикепиран, али мора се рећи и да је доста добрих ствари изашло из свега овога у последњих седам година. Осећам да сам сада бољи пријатељ, бољи супруг, бољи отац, боља особа".

,,Знам да сам сада јачи".

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]